Док је за ратне заслуге добила чин пуковника, у мирнодопском периоду је усред своје отаџбине водила личну борбу да јој се уопште призна право на рад. Није јој помогло ни то што је била прва жена лекар у Србији, која је притом завршила студије у Швајцарској. Због тога ће читав живот др Драге Љочић обележити здушно залагање за изједначавање радних права мушкараца и жена.
Овој докторки, активисткињи и добротворки недавно је откривена биста у Београду – рад професора др Владимира Јокановића, вајара, хирурга и почасног члана Академије медицинских наука Српског лекарског друштва. Он за „Политику” каже да је ова Шапчанка, рођена у трговачкој породици, рано показивала интелектуални немир. „После завршене гимназије у родном граду, уписала се на лицеј у Београду. У структури њене личности доминантно је самарићанство које ју је вероватно определило да потом студира медицину. У то доба, била је потребна велика храброст, амбиција и мотив да се једна жена упути на студије у Цирих, чији је универзитет први у Европи омогућио женама да студирају медицину.
На путу до тамо, Драга Љочић је од Земуна до Пеште ишла лађом, па даље возом преко Беча”, напомиње др Јокановић.
У то време, додаје он, Швајцарска је била стециште анархиста, социјалиста и феминисткиња. Контакти с њима ће одредити животне ставове Драге Љочић и њену борбу по повратку у отаџбину за професионално изједначавање права мушкараца и жена, као и увођење права гласа за жене. Истовремено, прва српска лекарка показаће се и као хероина јер ће најпре привремено прекинути студије како би као лекарски помоћник учествовала у Српско-турском рату (1876–1878). Затим ће, сад већ с дипломом, своје знање ставити на располагање и у српско-бугарском оружаном сукобу у наредној деценији. А у наредном веку, лечиће рањенике из оба балканска и Првог светског рата. Насупрот ратним временима, праву борбу водиће у мирнодопским периодима, где ће је ондашњи закони спутавати да се професионално оствари.
„После завршетка студија, др Драга Љочић се вратила у Србију, у којој је тада било мало лекара, највише странаца. Ни са дипломом доктора медицине као жена није могла да добије државни посао. Чак је морала да нострификује циришку диплому у Србији, која тада није имала медицински факултет”, описује др Јокановић.
У ту сврху је одређена комисија пред којом је полагала „државни испит”, предвођена Владаном Ђорђевићем, који је закључио да је медицинско знање др Драге Љочић изврсно. Тек потом је нашла посао у Државној болници у Београду, али са знатно мањом платом у односу на мушке колеге. Била је принуђена да пређе у приватну праксу. Међутим, наставила је да се бори за изједначавање радних права лекара и лекарки. Била је један од оснивача и прва председница Материнског удружења (1904) и Друштва београдских жена лекара (1919), које је скупљало средства за изградњу прве болнице за жене и децу.
„Успела је у томе, али није дочекала отварање те болнице на Дедињу 1929. године, која је добила име по познатој шкотској лекарки и добротворки из Првог светског рата Елзи Инглис”, истиче др Јокановић.
За живота је доживљавала и личне недаће.
„Била је удата за Рашу Милошевића, првака Радикалне странке, кога је краљ Милан Обреновић осудио на смрт због оптужбе да је учествовао у Тимочкој буни 1883. године. Њене колегинице Марија Фјодоровна и Раиса Светловска скупиле су 3.000 потписа да се Милошевић помилује. Наводно је и краљица Наталија утицала на помиловање, због пријатељства са др Љочић. Милошевић је на крају одробијао три године, али је краљ протерао Фјодоровну и Светловску из Србије, иако су биле добровољне лекарке у Српско-турском рату”, напомиње др Јокановић, додајући да је Драга Љочић имала петоро деце.
