Док је за рат­не за­слу­ге до­би­ла чин пу­ков­ни­ка, у мир­но­доп­ском пе­ри­о­ду је усред сво­је отаџ­би­не во­ди­ла лич­ну бор­бу да јој се уоп­ште при­зна пра­во на рад. Ни­је јој по­мо­гло ни то што је би­ла пр­ва же­на ле­кар у Ср­би­ји, ко­ја је при­том за­вр­ши­ла сту­ди­је у Швај­цар­ској. Због то­га ће чи­тав жи­вот др Дра­ге Љо­чић обе­ле­жи­ти зду­шно за­ла­га­ње за из­јед­на­ча­ва­ње рад­них пра­ва му­шка­ра­ца и же­на. 

Овој док­тор­ки, ак­ти­вист­ки­њи и до­бро­твор­ки не­дав­но је от­кри­ве­на би­ста у Бе­о­гра­ду – рад про­фе­со­ра др Вла­ди­ми­ра Јо­ка­но­ви­ћа, ва­ја­ра, хи­рур­га и по­ча­сног чла­на Ака­де­ми­је ме­ди­цин­ских на­у­ка Срп­ског ле­кар­ског дру­штва. Он за „По­ли­ти­ку” ка­же да је ова Шап­чан­ка, ро­ђе­на у тр­го­вач­кој по­ро­ди­ци, ра­но по­ка­зи­ва­ла ин­те­лек­ту­ал­ни не­мир. „По­сле за­вр­ше­не гим­на­зи­је у род­ном гра­ду, упи­са­ла се на ли­цеј у Бе­о­гра­ду. У струк­ту­ри ње­не лич­но­сти до­ми­нант­но је са­ма­ри­ћан­ство ко­је ју је ве­ро­ват­но опре­де­ли­ло да по­том сту­ди­ра ме­ди­ци­ну. У то до­ба, би­ла је по­треб­на ве­ли­ка хра­брост, ам­би­ци­ја и мо­тив да се јед­на же­на упу­ти на сту­ди­је у Ци­рих, чи­ји је уни­вер­зи­тет пр­ви у Евро­пи омо­гу­ћио же­на­ма да сту­ди­ра­ју ме­ди­ци­ну. 

На пу­ту до та­мо, Дра­га Љо­чић је од Зе­му­на до Пе­ште ишла ла­ђом, па да­ље во­зом пре­ко Бе­ча”, на­по­ми­ње др Јо­ка­но­вић.

У то вре­ме, до­да­је он, Швај­цар­ска је би­ла сте­ци­ште анар­хи­ста, со­ци­ја­ли­ста и фе­ми­нист­ки­ња. Кон­так­ти с њи­ма ће од­ре­ди­ти жи­вот­не ста­во­ве Дра­ге Љо­чић и ње­ну бор­бу по по­врат­ку у отаџ­би­ну за про­фе­си­о­нал­но из­јед­на­ча­ва­ње пра­ва му­шка­ра­ца и же­на, као и уво­ђе­ње пра­ва гла­са за же­не. Исто­вре­ме­но, пр­ва срп­ска ле­кар­ка по­ка­за­ће се и као хе­ро­и­на јер ће нај­пре при­вре­ме­но пре­ки­ну­ти сту­ди­је ка­ко би као ле­кар­ски по­моћ­ник уче­ство­ва­ла у Срп­ско-тур­ском ра­ту (1876–1878). За­тим ће, сад већ с ди­пло­мом, сво­је зна­ње ста­ви­ти на рас­по­ла­га­ње и у срп­ско-бу­гар­ском ору­жа­ном су­ко­бу у на­ред­ној де­це­ни­ји. А у на­ред­ном ве­ку, ле­чи­ће ра­ње­ни­ке из оба бал­кан­ска и Пр­вог свет­ског ра­та. На­су­прот рат­ним вре­ме­ни­ма, пра­ву бор­бу во­ди­ће у мир­но­доп­ским пе­ри­о­ди­ма, где ће је он­да­шњи за­ко­ни спу­та­ва­ти да се про­фе­си­о­нал­но оства­ри.

„По­сле за­вр­шет­ка сту­ди­ја, др Дра­га Љо­чић се вра­ти­ла у Ср­би­ју, у ко­јој је та­да би­ло ма­ло ле­ка­ра, нај­ви­ше стра­на­ца. Ни са ди­пло­мом док­то­ра ме­ди­ци­не као же­на ни­је мо­гла да до­би­је др­жав­ни по­сао. Чак је мо­ра­ла да но­стри­фи­ку­је ци­ри­шку ди­пло­му у Ср­би­ји, ко­ја та­да ни­је има­ла ме­ди­цин­ски фа­кул­тет”, опи­су­је др Јо­ка­но­вић.

У ту свр­ху је од­ре­ђе­на ко­ми­си­ја пред ко­јом је по­ла­га­ла „др­жав­ни ис­пит”, пред­во­ђе­на Вла­да­ном Ђор­ђе­ви­ћем, ко­ји је за­кљу­чио да је ме­ди­цин­ско зна­ње др Дра­ге Љо­чић из­вр­сно. Тек по­том је на­шла по­сао у Др­жав­ној бол­ни­ци у Бе­о­гра­ду, али са знат­но ма­њом пла­том у од­но­су на му­шке ко­ле­ге. Би­ла је при­ну­ђе­на да пре­ђе у при­ват­ну прак­су. Ме­ђу­тим, на­ста­ви­ла је да се бо­ри за из­јед­на­ча­ва­ње рад­них пра­ва ле­ка­ра и ле­кар­ки. Би­ла је је­дан од осни­ва­ча и пр­ва пред­сед­ни­ца Ма­те­рин­ског удру­же­ња (1904) и Дру­штва бе­о­град­ских же­на ле­ка­ра (1919), ко­је је ску­пља­ло сред­ства за из­град­њу пр­ве бол­ни­це за же­не и де­цу. 

„Ус­пе­ла је у то­ме, али ни­је до­че­ка­ла отва­ра­ње те бол­ни­це на Де­ди­њу 1929. го­ди­не, ко­ја је до­би­ла име по по­зна­тој шкот­ској ле­кар­ки и до­бро­твор­ки из Пр­вог свет­ског ра­та Ел­зи Ин­глис”, ис­ти­че др Јо­ка­но­вић.

За жи­во­та је до­жи­вља­ва­ла и лич­не не­да­ће.

„Би­ла је уда­та за Ра­шу Ми­ло­ше­ви­ћа, пр­ва­ка Ра­ди­кал­не стран­ке, ко­га је краљ Ми­лан Обре­но­вић осу­дио на смрт због оп­ту­жбе да је уче­ство­вао у Ти­моч­кој бу­ни 1883. го­ди­не. Ње­не ко­ле­ги­ни­це Ма­ри­ја Фјо­до­ров­на и Ра­и­са Све­тлов­ска ску­пи­ле су 3.000 пот­пи­са да се Ми­ло­ше­вић по­ми­лу­је. На­вод­но је и кра­љи­ца На­та­ли­ја ути­ца­ла на по­ми­ло­ва­ње, због при­ја­тељ­ства са др Љо­чић. Ми­ло­ше­вић је на кра­ју од­ро­би­јао три го­ди­не, али је краљ про­те­рао Фјо­до­ров­ну и Све­тлов­ску из Ср­би­је, иако су би­ле до­бро­вољ­не ле­кар­ке у Срп­ско-тур­ском ра­ту”, на­по­ми­ње др Јо­ка­но­вић, до­да­ју­ћи да је Дра­га Љо­чић има­ла пе­то­ро де­це.