субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54

Ко је Ивица Тодорић: од трговца цвећем до најбогатијег Хрвата

понедељак, 16.10.2017. у 14:25
Ивица Тодорић (Фото Танјуг)

ЗАГРЕБ – Власник Агрокора Ивица Тодорић је још почетком ове године важио за најбогатијег Хрвата и једног од најутицајнијих људи на Балкану. Био је недодирљиви „тајкун са срцем” и „државни пријатељ број 1”.

Стручњаци се слажу да разлог за то што се руши његово пословно царство, грађено политичким везама у време сумњиве приватизације у ратној и послератној Хрватској, лежи у агресивном ширењу и финансирању скупим банкарским кредитима, што је на крају довело до слома целе компаније.

О каквом је мегаломанском пословном моделу Ивице Тодорића реч најбоље говори то што готово да не постоји делатност у коју није ушао, захваљујући безграничном задуживању. Исхрана, пољопривреда, малопродаја, дистрибуција, воћарство, туризам, енергетика, здравство само су неке од њих.

Ивица Тодорић, 66-годишњи хрватски тајкун, ретко се пре избијања афере о злоупотребама у Агрокору и увођењу ванредне управе у концерн појављивао у медијима.

Због тога што неколико нараштаја Тодорићевих живи под истим кровом у Кулмеровим дворима у Загребу, о њима се говори као о правој хрватској династији.

Тодорић је 2006. изградио дворац на рушевинама некадашњих Кулмерових двора (реплика дворца у зеленој градској зони уништеног у пожару пред крај Другог светског рата чији је последњи власник био један од најважнијих хрватских сликара Фердинанд Кулмер) и, како су писали медији, здање лажно регистровао као хотел да би избегао бирократска ограничења попут забране градње у зеленој зони.

Дворац у којем живи Тодорићева породица (Фото Бета) 

Пословну каријеру Тодорић је почео још у Титовој Југославији, крајем 1970-тих година. Сматра се да је за то најзаслужнији његов отац Анте Тодорић, успешни предузетник у бившој СФРЈ. Он је у бившој држави био директор у Агрокомбинату од којег је створио социјалистичког дива за узгој стоке и извоз меса. Био је и политички активан што је прекинуто после слома такозваног Хрватског пролећа почетком седамдесетих година прошлог века, када је у монтираном судском процесу био осуђен на дугогодишњу затворску казну.

Део оптужнице која је Анту Тодорића теретила за „контрареволуционарну делатност” Врховни суд је одбацио, али је остала она за привредни криминал „тежак” око шест милиона марака. Занимљиво је да је наводно делом тог новца, с око 15.000 долара, преко иностраног рачуна, плаћен трансфер тренера Динама Златка Чајковског из Немачке.

После четири године затвора, одлуком Врховног суда казна му је смањена и из затвора је изашао 1977. Тада покреће посао с цвећем, али га препушта сину, Ивици Тодорићу. Улагање им се исплатило и пословали су у целој Југославији.

Када је 1989. Анте Марковић, као председник Савезног извршног већа СФРЈ, покренуо економске реформе, Ивица Тодорић је регистровао предузеће под именом Агрокор. Није се више бавио само производњом, дистрибуцијом и трговином цвећем, већ и увозом и извозом. Према изјавама Ивице Тодорића, пред рат у Хрватској запошљавали су око 1.000 људи и зарадили први милион марака.

Вртоглави успон Тодорићевих почиње у мутним временима приватизације у доба покојног председника Фрање Туђмана, у ратној и послератној Хрватској.

Ивица Тодорић се, како су описивали медији, држао пароле да се бизнис никад не покреће властитим, већ туђим новцем. Тако је најпре уз помоћ кредита Загребачке банке купио задарску Сојару, па затим 1992. године Јамницу и низ других некада друштвених предузећа. Део медија већ је тада критички писао о начину пословања Агрокора, о његовој повлашћеној позицији и сумњивим кредитима, али је све остало на томе.

Кључним потезом за ширење, а касније и за успех Тодорићевог царства, сматра се куповина трговачког малопродајног и велепродајног ланца Униконзума, касније Конзума, средином 90-тих. Тиме је добио велико тржиште и извор готовине.

У неким новинарским текстовима наводило се и да постоји сумња да је Агрокор након осамостаљивања Хрватске учествовао у великој акцији пребацивања старих југословенских динара у Србију и БиХ, у којој су се неки тајкуни обогатили. У то време тегљачи су превозили старе динаре у друге републике и претварали их у девизе, а особе које су у томе учествовале могле су део да задрже за себе. О томе нема документације, а у концерну Агрокор су неколико пута одбацили спекулације.

Агрокор је наставио да се шири и крајем 1990-тих и почетком 2000-тих по Хрватској, али и у државама региона. Постао је највећи хрватски трговачки ланац у који пласира велики део робе из Агрокорове производње. Према доступним подацима, у 2008. купио је чак 11 фирми у региону. Врхунац Агрокоровог ширења била је куповина словеначког Меркатора 2014, за шта је подигнут кредит од око 500 милиона евра.

То је Тодорић сматрао својим најбољим пословним потезом, али су многи оценили почетком урушавања пословног царства.

Никад се није политички сврставао, флертовао је са свима, а најближи је био онима на власти. Стручњаци се слажу да је његов успон омогућила политика, посебно у ери Фрање Туђмана када су се одлуке о судбини тада друштвених предузећа доносиле у врху власти. Медији су писали да је био близак Туђману, па је 1990-тих пословно сарађивао и с његовом ћерком.

Чини се, ипак, да је најуспешнији био у стварању мреже својих људи или оних које је нечим задужио, па му је заправо било свеједно ко је на власти. Добри познаваоци прилика кажу да је и у различитим владама имао људе који су или поникли у Агрокору или су се по завршетку државних функција скрасили у концерну.

Као и код политичара, Тодорић је и у делу утицајних медија имао статус недодирљивог и то највише захваљујући ауторитету великог оглашивача, а касније и већинског власника малопродајног ланца Тисак. О њему се није баш критички писало, па је шира јавност остала прилично затечена када је почетком године откривено да је Агрокор, који данас запошљава око 60.000 људи, пред колапсом.

Ивица Тодорић рођен је 1951. у Загребу. Завршио је Економски факултет. Ожењен је и има троје деце, Иву, Анту и Ивана. Сви су били ангажовани у породичној фирми. (Бета)


Коментари6
a0e55
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nemo
Korektno napisan članak. Ima dvije netočnosti: Propast Todorića počela je krajem 90-ih godina kada je poslušao savjet vodećih ekonomista-teoretičara da je razvoj i napredak poduzeća moguć jedino zaduživanjem. Njegov model razradili su ekonomisti Ante Markovića. U praksi je bio neprimjenjiv, kao i model Fikreta Abdića. Prema izjavama ljudi iz Ureda predsjednika, pok. Tuđman nije imao ni pojma o Todoriću. Niti ga je poznavao, niti ga je njegov posao zanimao.
Jovan Milanovic
Da li je bas svaki proces bio montiran ?
zarije bulatović
naravno da jeste, po onima koji su osuđeni, nijedan robijaš nikada nije priznao da je stvarno kriv. ali ne pada iver daleko od klade.
Препоручујем 3
Ratko Ratković
Bolje bi prošao da je nosio gajbice.
dr Slobodan Devic
E bas dirljiva prica - prodavao cvece, pa se obogatijo. I ja sam onomad sekao drva, ali nisam bio politicki "podoban". Sta ces, Usud je jedna od najboljih srpskih narodnih pripovedaka ...
marko
Отворити фирму и бити приватник у временима Анте Марковића је скоро сигурно значило постати богат. Тако да не сумњам да је Тодорић тада постао богат. Али богат у то време са неких можда 10 милиона марака нема везе са фирмом која је година приходовала неколико милијарди еура. Е ту јесте његов проблем, не може се тек тако прескочити и прећи у милијарде еура. Па за то треба време и амеру и кинезу на гига тржиштима а не овим нашим на Балкану. На страну што је он само куповао, не битно шта, и тако правио пирамиду, рекао бих уз нечије знање да је то и свесно рађено. Таман онолико свесно колико се свесно и покупио за Лондон. И све то небитно, нас треба да брине Србија. Е то је туга и размишљање.
Препоручујем 9

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља