петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:29
ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН ТОДОРОВИЋ, архитекта

Као „Хазарски речник” у електронском формату

Паралела са овим штивом, са свим њеним конотацијама, била је моја идеја водиља у реконструкцији зграде Музеја савремене уметности
Аутор: Милица Димитријевићпонедељак, 16.10.2017. у 22:00
(Фото Жељко Јовановић)

Био је то изазов, одговара готово инстинктивно архитекта Дејан Тодоровић на питање зашто је пожелео да ради баш реконструкцију здања Музеја савремене уметности на Ушћу. Потом на његовом лицу заигра осмех, онај искрени, готово дечачки. Тако почиње наш разговор који водимо испијајући кафу уз буку тешке механизације иза које се помаља препознатљива фасада архитектонског драгуља из 1965. који су визионарски пројектовали Иван Антић и Иванка Распоповић.

Човек који је дуже од годину дана дисао у ритму унутрашње, како сам каже, генијалне логике поменутог ауторског двојца, објашњава да су новине када је реч о згради скривене у „дискретним тарот картама”, сегментима који као да прате и саму изложбу дела под називом „Секвенце. Уметност Југославије и Србије из збирки Музеја савремене уметности”.

Наш саговорник, који је дипломирао архитектуру на Архитектонском факултету у Београду и који је 15 година живео и радио у Шпанији, а домаћој је публици познат по награди Салона архитектуре за стамбено-пословни објекат у Брегалничкој улици, потом додаје: „Ретко се пружа прилика да се реши овако захтеван задатак у врло кратком року, а да при томе нема места за импровизацију.”

Како сте ви доживели ову зграду, колико сте је познавали пре него што сте је до детаља „скенирали” у, нажалост, оронулом стању?

У музеј сам долазио прво као као студент, а после још неколико пута, али никада се до сада нисам бавио детаљном архитектонском анализом саме зграде. Нисам тад ни помишљао на развој догађаја који је уследио пре око годину дана, кад је све почело. Било ми је потребно време да схватим са чим сам се, заправо, ухватио укоштац. А реч је о врло компликованој авантури, током које, са једне стране, нисам смео да мењам само дело, које има упечатљив архитектонски печат својих аутора, док сам, са друге, морао технолошки да га осавременим да би могло у наредних пола века да кореспондира са свим видовима савремене уметности. Слично као када би требало да Павићев „Хазарски речник” илуструјем и претворим у електронски формат. Испоставило се да је управо то, та паралела са овим штивом, са свим њеним конотацијама, била моја идеја водиља у целој овој причи.

Само здање изазивало је контроверзе од самог настанка. Његовом спољашњошћу и унутрашњошћу у то доба бавили су се бројни политички комесари који нису најбоље разумели његову суштину, односно шта је то тачно у њему савремено. Да ли и данас, пола века касније, носи тај епитет?

Често не може реално да се оцени вредност неког објекта у тренутку у којем је изграђен, већ након одређеног низа година. Моје колеге које су осмислиле ово здање свакако су размишљале ванвременски, а његова савременост, која траје, могла би да се чита и у томе колико је нове технологије успело да изнесе. У њега смо усадили толико тога да сам и сам на крају изненађен колико је све то било могуће а да ништа није изгубљено од оригиналне замисли. У томе и јесте трик – да зграда може да се трансформише у високотехнолошки објекат, између осталог и у смислу обезбеђења, осветљења, микроклиме, а да она не трпи.

Струка је током година бележила бројне карактеристике које објекат има – од паралелопипедне форме до текућег унутрашњег простора и нехијерархијске структуре. Шта га, по вашем мишљењу, најбоље одређује?

Свакако је најупечатљивији начин на који Иван Антић и Иванка Распоповић воде посетиоца кроз простор. Када смо дошли до редизајна степеништа и ограда, то сам најбоље разумео. Тада, док сам се опредељивао за једну од идеја које су биле на столу, схватио сам савршеност поставке вертикалних комуникација унутар зграде, повезаност различитих нивоа, где не постоји једно степенишно језгро. Ни у једном тренутку положај самог посматрача у односу на остале елементе није доведен у питање, ни у једном моменту њему није дозвољено да се изгуби, он има одличне референтне тачке у том комплексном окружењу. Публика се, стога, осећа неспутано. То је то на шта мислите када ми кажете да се унутар музеја оријентишете без проблема, када је у сваком тренутку јасно где се налазите, а да, у ствари, уопште нисте ни свесни броја спратова.

Први утисак, и споља и изнутра, јесте елеганција, сведеност, дискретност. Кажете да нисте далеко ишли у интервенцијама…

Кад је реч о екстеријеру, додата је само рампа за особе са посебним потребама. У плану је и излазак из објекта, једна од идеја у том смислу је да се плато код терасе искористи за привремене павиљоне, за шта би конкурисале младе архитекте. У самом ентеријеру, у којем је музеј добио депое и излагачки простор по најсавременијим стандардима, као и више простора за библиотеку и читаоницу, рађени су заиста минимални захвати, детаљи су у питању, као што сам рекао – тарот карте. Позивам љубитеље уметности да их открију када од петка у десет сати почну да долазе у музеј.

Постоји ли нешто по чему ћете посебно памтити рад на овом пројекту, догађај свакако јесте историјски?

По изузетној сарадњи са свима који су у њему учествовали, од људи запослених у музеју, преко извођача, па до надлежних министарстава, јавних комуналних предузећа. Интервју, ето, дајем ја, а сви би они требало да седе овде са нама.


Коментари3
0e780
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

marija
Bravo!
Sasa Trajkovic
Konačno ... da li će ovo biti samo spektakl iskorošćen u predstojaćim gradskim izborima ili je to zaista preokret u kulturolopkom smislu i povratak pravim vrednostima kulturi i umetnosti koju su decenijama sistematično degradirali i devalvirali u Srbiji.
Петар М
Свакако није преокрет. Али је престанак ужасне праксе третирања самог МСУ и због тога биће допринос нормалности насупрот свим осталим цунамијима.
Препоручујем 3

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља