недеља, 22.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:20

Зашто да возимо бицикл ако можемо ракету

Ово је мото кореографа Јакопа Годанија, аутора перформанса који ће бити изведен на отварању обновљеног Музеја савремене уметности
Аутор: Александра Мијалковићсреда, 18.10.2017. у 21:31
Јакопо Годани (Фото Ж. Јовановић)

Свечано отварање обновљеног Музеја савремене уметности у Београду, које почиње у петак у 10 сати, а на које се чекало пуну деценију, повод је за долазак познатог светског кореографа Јакопа Годанија, уметничког директора Дрезден Франкфурт компаније. Специјално за ову прилику он је осмислио перформанс у којем ће, осим 17 чланова његове балетске трупе, учествовати и наши плесачи одабрани на аудицији одржаној почетком септембра у Националној фондацији за игру.

Годани је први пут био у Србији прошле године, са својом представом „Примарна трилогија”, коју је компанија Дрезден Франкфурт извела на Београдском фестивалу игре. За разлику од тих 75 минута згуснутих, жестоких покрета и снажних емоција, по којима су његова дела позната, кореографија коју ће наша публика имати прилике да види сутра састоји се од „живих слика“, односно од театралних композиција сачињених од људских тела, у спором или као замрзнутом кретању.

– Како би другачије плесачи издржали четири сата на сцени која, у ствари, и није права балетска сцена, већ мермерни под? Скок на таквој подлози би могао да изазове озбиљне повреде, а већ у суботу нас у Немачкој чека премијера новог комада на којем смо дуго радили. Али, свих осталих седам дана перформанса, колико је предвиђено да траје отварање, наступаће 12 играча из Београда и Новог Сада. То су све сјајни професионалци, отвореног духа, радознали, посвећени... Дивно је радити са њима – каже за „Политику” Јакопо Годани.

Додуше, додаје, донекле је био изненађен што се неколико плесача, који су били примљени на аудицији, никад више није појавило - то још нигде није доживео.

А његово искуство је заиста богато. Радио је, у протекле три деценије, откако је почео каријеру, са многим светским балетским компанијама и великим извођачима, креирајући за њих оригинална дела не само као кореограф, већ и као драматург, стилиста, костимограф, сценограф... Поред осталог он развија и иновативне начине коришћења расвете, видео-радова и пројекција, креира и прилагођава музику за неке од својих комада.

Годани је родом Италијан из Ла Специје, где је 1984. године почео да учи балет и модерну игру код Лоредане Ровање, коју сматра својим најважнијим учитељем – она је прва препознала, подстакла и развила његов таленат. Три године је студирао визуелне уметности у Школи лепих уметности у Карари, што му је, каже, помогло да касније своје кореографије употпуни као заокружена ауторска дела. Након тога се усавршавао у међународном центру за игру Мориса Бежара – Мудра у Бриселу.

– Ту сам научио много тога о игри и о себи, али и о томе шта значи бити добар кореограф, добар учитељ: пре свега запазити које су крајње могућности ученика и помоћи му да их досегне! Мој први тамошњи наставник је био спреман да ме отера јер нисам имао довољно искуства. Али само искуство, познавање одређених техника, не значи пуно ако није праћено разумевањем суштине плеса и спознајом сопствених капацитета – истиче Годани.

Први професионални плесни наступ је имао 1988. године у неколико париских трупа савремене игре, да би 1990. основао сопствену компанију у Бриселу и тако почео кореографску каријеру. Од 1991. до 2000. године, био је први солиста у Балету Франкфурт, под вођством Вилијама Форсајта. Од пре две године је на челу Дрезден Франкфурт компаније, мада и даље сарађује и са другим трупама из света.

Док је радио са чувеним Форсајтом, прихватио је његово у то време ново и иновативно виђење играча као „хумане животиње” и плеса као изворног покрета а не вештачке творевине која се заснива на понављању образаца.

– Још тада сам био против свих, наметнутих или вољно прихваћених ограничења. Иако сам у међувремену развио сасвим другачији приступ филозофији и техници игре, остао сам уверен да игра захтева потпуну слободу, да је свако наметање правила као затварање у кавез, и да је мој задатак као кореографа да плесачима омогућим да извуку из себе и оно што нису знали да имају, да досегну свој максимум. И то одмах, а не да протраће две, три године да би сазнали шта све могу. Зашто би возили бицикл ако могу да возе ракету! – сматра наш саговорник.

Познати кореограф на уметничку игру гледа као на начин да се филозофија свакодневног живота пренесе на један сложенији ниво, а од својих играча захтева да наступају као тим, јер ће тако и публици показати како се заједничким напорима може све постићи.


Коментари2
1b621
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран Маторац
То мора да је неко тешко ..., као онај "Олимп" са Битефа. Сад се све своди на што јачи визуелни доживљај, сценски спектакл.
Jovan Milanovic
Zato sto nemamo raketnu stazu, a tesko bi bilo stati na crveno.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља