четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:26

Има ли будућности за градске занатлије

Мајсторе нема ко да наследи, а „шију их” и велике индустрије које нуде знатно јефтиније, али мање квалитетне производе
Аутор: Ана Вуковићнедеља, 22.10.2017. у 22:00
И кројачки занат полако изумире (Фото Д. Јевремовић)

Могла је Емина Ердоган да неком од своје свите наложи да скокне до оближњег супермаркета и купи јој неке слаткише. Могла је, али је и до супруге турског председника стигао глас о томе да се најбоље бомбоне и ратлуци у Београду праве у једној малој радњи на Зелењаку. По традиционалној рецептури, са историјом која датира још од 1936. године, и с пуно љубави, у последњој градској бомбонџиници, посао и даље не стаје. Власници, Босиљчићи, спадају у малобројне суграђане који годинама бију битку с ветрењачама како би сачували свој породични занат и одржали некадашњи дух града.

Нажалост, знатно је више њих дигло руке и закатанчило радње. На неке је подсетио историчар и кустос Иван Келеман који је недавно одржао предавање у Етнографском музеју.

– Ако прођете Улицом Џорџа Вашингтона, на броју 18 видећете излог некадашње четкарске радње Живковић. Она више не ради јер Ружица, која ју је наследила од супруга Слободана, због здравствених проблема не може да се бави овим послом – објаснио је Келеман и додао да је иста судбина снашла и „конкуренцију”, а да су међу реткима који и даље раде радња Илије Марића на Зеленом венцу и Зорице Гелевски у Улици Димитрија Туцовића.

– Марић се још од шездесетих година прошлог века бави производњом сликарских четкица којима је снабдевао неке од наших најпознатијих уметника.  Његови радови путовали су у Америку, Африку, широм Европе... Зорица Гелевски је занат преузела од оца и сада се та породица бави израдом индустријских металних четки и четки од пластичних материјала – рекао је Келеман. Ништа више среће, према његовим речима, није имао ни столарско-бачварски занат.

– Донедавно је у Улици цара Душана радио столар Душан Тошић који се бавио производњом и репарацијом стилског намештаја. Његов син завршио је столарски занат, али очев посао није наставио. Ни у породици Мирка Бибића који је радио у Улици Џорџа Вашингтона није било наследника да преузме занат. Времену одолева још само радња Светозара Теованова, мала трошна зграда која пркоси вишеспратницама у свом комшилуку у Бокељској улици – набрајао је Келеман.

Исто је и са осталим занатима.

– Тесарски, резбарски, коларски, ужарски, бојаџијски, поткивачки, ковачки, кујунџијски, клесарски, ножарски, плетарски и други занати су већином угашени најкасније до шездесетих година 20. века. Изумирали су постепено како су њихови производи замењивани индустријском робом – каже Весна Душковић, музејски саветник Центра за нематеријално културно наслеђе.

До истог периода радиле су и терзије, ћурчије, крзнари, опанчари, чизмари, папуџије, обућари...

– Терзије су заменили кројачи, али су и они данас готово изузеци. Кројачице – али специјализоване, настављају да раде у индустријским и полуиндустријским погонима за производњу конфекције – истиче Душковић и додаје да су лулаџије, четкари, дугмеџије, кујунџије, сајџије, кројачи мушког одела, шеширџије, капаџије, содаџије, столари, јорганџије, вуновлачари... готово сасвим нестали.

– Процес занатске производње наметао је високу цену производа па их је заменила јефтина индустријска роба. У последњих неколико година поново се ревитализују неки занати као што су ексклузивна израда обуће и мушких кошуља, дизајнерски потписани уникатни предмети за опремање домаћинства – теписи и намештај. Занати у вези са производњом и прометом хране су увек актуелни, као и фризерски занат, али су ретки бербери – подсећа Душковић.

Док су занатлије некада биле врло цењене у друштву и сврстане понекад и у средњу класу, сада је ситуација потпуно другачија. Многи их сматрају сирочићима државе и предвиђају им пропаст, ако им надлежни не помогну.

– Најслабији и најрањивији део сектора услуга су занати и то су радње које углавном имају власника који је и једини запослени. Држава је то препознала па сваке године објављује конкурс и додељује им субвенције. Ове године помоћ је добило 19 људи који се баве једним од 15 традиционалних заната – каже Жељко Стојановић, руководилац групе услуга у Министарству трговине, туризма и телекомуникација.

На списку таквих заната нашли су се ткање, ћилимарство, вез, терзијски занат, кожухарство, опанчарство, филигранство, грнчарство, бачварство, казанџијски занат, коларство, лицитарство, млинарство и пекарство, иконопис и израда традиционалних музичких инструмената.

– Код њих проблем углавном није производња, већ продаја, па је држава претходних година покушавала да им помогне у унапређењу пласмана. Сви цене вештом руком израђене предмете, али често овакве мајсторе нема ко да наследи. Зато је ове године идеја надлежних била да дају помоћ онима који обучавају нове занатлије и упошљавају их – истиче Стојановић.

Наду да се одржи дух града оличен у малим породичним занатским радњама подгревају и најаве градских власти. Тако је градски менаџер Горан Весић летос напоменуо да постоји идеја да се Балканска улица сачува као улица занатлија. Ваљда ће, док се то не оствари, остати бар неки мајстор који би у њој радио…


Коментари5
ebfad
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Живко
Из новинског текста и предходних коментара извлачим закључак да се сви наведени праве Тоше, или им стварно није јасно(у шта не верујем), да су већини старих заната одбројани дани. Њихови евентуални купци више нису заинтересовани за опанке, ћилиме, свилене бомбоне, јоргане и др. и коме онда да се исти производи продају...једноставна логика. Право питање је зашто се ми, наводно, бринемо за њих. У питању је туризам и одржавање неке идеје о оригиналности ових простора(скоро да је више и немамо). Толико хрлимо у Европу, да смо се саплели о сопствене и натурене глупости, да нам више није јасно ко смо и шта смо. Желимо европејство а самобитност нам је неважна, па ћемо се зато лепо утопити и нестати као бивши Етрурци. Живели супермаркети, ММФ, страни инвеститори и глупави менаџери!!! И адио ћирилица!!!
Gordana Pratt
Ovo se odnosi na jedan komentar sa adresom bonbondzije. Sta je to "Belgrade" i "Belgrade county", u kojoj je to zemlji molim vas?
Konstantin Vuk Savicevic
Bombondžija 14 GAVRILA PRINCIPA, 11040, Belgrade (Savski Venac), Belgrade county, Beograd 011 2623171 https://goo.gl/maps/1PCuwhBSszp
Jaksic
Grad bi morao vise da uradi za ove radnje, da shvate da je to vazan deo turisticke ponude, i da im poreskom politikom, ako je potrebno, pomognu. Nadam se da neko cita ovo iz gradske uprave
stanislavsr
Bilo bi dobro kada bi Beograd radio na promociji zanatskih radnji (reklame, mediji...) čuvajući stare zanate i time obogatiti turističku ponudu. Recimo - koja je adresa ove radionice bombona i ratluka? Zašto je nema u tekstu?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља