субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:58
Београдскe приче

Коначна победа Зорана Ђинђића

Накарадно тумачење дела друштва и опозиције: чак и уметници који на било који начин сарађују с влашћу проглашавају се за издајнике
Аутор: Горан Весићчетвртак, 26.10.2017. у 22:00
(Фото Петар Мирковић)

У подељеном друштву као што је наше, у коме нема већинске сагласности ни око једног важног питања, нисам ни очекивао да ће сви подржати одлуку о избору решења за споменик Зорану Ђинђићу. Био сам сигуран да ће модерно решење за Ђинђићев споменик, аутора Мрђана Бајића, другачије од свих споменика у Београду, изазвати различите реакције и расправу. Верујем да би се таква расправа водила и у много либералнијим срединама од Београда.

Нажалост, како то обично бива код нас, није се водила стручна расправа. Питање подизања споменика је политизовано, а расправа се претворила у то да се примитивно вређају аутор и они који споменик подижу. Све увреде могу да се сведу на две опште, да садашња власт нема право да подигне Ђинђићу споменик и да уметници чије је решење изабрано немају право да то раде са садашњом влашћу. Ко има право да подигне споменик Зорану Ђинђићу? Коме припада његово дело? Они који су убили премијера Ђинђића пуцали су у државу. Зато Ђинђић и његово дело припадају грађанима Србије.

Слична расправа водила се и приликом подизања споменика Бориславу Пекићу. И тада су из онога што је остало од странке коју је основао Пекић, а водио је Ђинђић, покушали да оспоре држави право да му подигне споменик. Као да су Пекић и Ђинђић њихова својина.

Мислио сам да су после Пекића нешто научили. Споменик Зорану Ђинђићу подиже држава. Тако је одувек требало да буде. Они коју су наследили Демократску странку после Ђинђићеве смрти, Тадић, Ђилас, Шапић, Шутановац и Јеремић у време када су водили државу могли су да му подигну споменик. Уместо Ђинђићу подизали су неке друге споменике. То ме не чуди. Презирали су мртвог Ђинђића бар онолико колико је он презирао њих за живота.

Јеремића је најурио из свог кабинета као шпијуна, против Ђиласа је подносио кривичну пријаву јер се лажно позивао на њега, а спремао се да Тадића пошаље у Пекинг јер му је радио о глави. Док су били моћни Ђинђић им није био потребан. Зауставили су његове реформе, вређали га тврдећи да га народ није подржавао, а њих воли, причали по кулоарима како не знају шта је све он радио. Сетили су га се поново када су изгубили власт. Касно.

Напади на уметнике који су победили на конкурсу само показују фрустрацију дела опозиције и друштва. Пошто нису у стању да победе Вучића на изборима покушавају да поделе друштво, да себе прикажу као жртве, а власт која је легално изабрана на изборима као нелегалну. У њиховом накарадном схватању света свако ко на било који начин сарађује са властима је издајник.

Данас су то уметници који су победили на међународном конкурсу, јуче су то били новинари чије им се извештавање не свиђа, а сутра ће то бити запослени у државној управи или пензионери јер и они примају плате и пензије од ове власти. Та талибанизација друштва коју покушавају да спроведу политичари фрустрирани својим поразима и лажна елита навикла на државне пројекте којих више нема, претње лустрацијом или вешањем на Теразијама, увод је у сукобе у друштву. Срећом, имају веома малу подршку грађана.

Ипак, то не значи да им намере нису опасне и да не могу да изазову зло. Вучић и Ђинђић нису били политички истомишљеници. Зато одлука председника Вучића да предложи подизање споменика Ђинђићу представља цивилизацијски искорак у нашем друштву и важан допринос успостављању културе дијалога у политици. Вучић је тим чином показао поштовање према Ђинђићу и према држави. Подизањем споменика, Ђинђић и његово дело постају бесмртни и добијају трајно место у историји.

Сви они којима је искрено стало до Ђинђића томе се радују. Не радују се они којима је мртав Зоран потребан да оживе своје данас пропале политичке каријере које су почеле успешно да се развијају после његове смрти. Не радују се они који политику доживљавају као рат у коме су сва средства дозвољена, у коме оне који другачије мисле треба увредити, понизити, уништити и убити.

Био сам међу десетак људи који су остали верни Ђинђићу када је имао само 7-8 одсто подршке и када је преживео први атентат. Тада је то било опасно. Данас је већина тих људи са Вучићем, и опет треба храбрости. Зато ми се гади када видим да су против његовог споменика новинари коју су га нападали, активисти невладиних организација који су у иностранству причали да је диктатор и криминалац, политичари који су га мрзели…

Подизање споменика је коначна победа Зорана Ђинђића у српском друштву. Друштву које га није најбоље разумело и које је његову величину и снагу схватило тек после његове смрти. Коначна победа над онима који су га убили и доказ да није изгубио живот узалуд јер српско друштво постаје модерно европско друштво у коме се вредности поштују без обзира на политичке разлике. Доказ за то је и чињеница да уметници чији је рад изабран нису политички истомишљеници садашње власти.

То никога није интересовало јер је њихов рад једноставно био најбољи, а угледни чланови жирија су самостално донели одлуку. Тако би урадио и Ђинђић. Они који то не разумеју нека поново прочитају један од његових чувених цитата: „Дакле, да се погледамо у очи и кажемо: ако хоћемо циљ, морамо да хоћемо и средства која воде до тог циља. Одрастимо једном као народ и као људи прихватимо цену за циљеве које смо прихватили. Та цена није страшна.”


Коментари6
bc407
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jelisaveta
Pamet Zorana Djindjica je bila tesko razumljiva za vecinu Srba.Bila sam u drustvu jednog vlasnika jedne nemacke fabrike, na sluzbenom putu, on mi je rekao kako je gledao neki intervju Zorana Djindjica na njihovoj televiziji i divio se njegovoj inteligenciji.Za kratko vreme koliko je bio premijer nije ni mogao mnogo da ucini, posebno u konglomeratu nekih koalicionih partija i njihovih "vodja". Evo,koji komentar je dobio najvise glasova, Simeun Mena, eto to je tipican nas, srpski nacin razmisljanja, kaze "tom coveku ne treba dizati spomenik".Pa ne znam da li Simeun Mena i 42 istomisljenika misle da posle lopovskog perioda za vreme Milosevica neko , pa makar to bio sveopsti genije, moze da sredi prilike na nacin"pluni pa zalepi" ili mozda da izgovori "abrakadabra"(obzirom na kratko vreme ). Sada, nakon 14 godina od ubistva Djindjica, ne znam sta je bolje uradjeno u vezi bilo cega sto g.Mena navodi i kritikuje od strane bilo kog premijera a svi su,hvala Bogu jos zivi .
bogdan basaric
Podizanje spomenika pokojnom Djindjicu , jadan je pokusaj , podele krivice , izmedju sadasnje i ondasnje vlasti. Ne znam sta cemo reci jednog dana nasim unucima , kada budemo prolazili pored takvih spomenika. Bice to nazalost , jos jedna u nizu beskorisna hrpa materijala, koji ce vecito podsticati nase bolne podele. Inace samo idejno resenje , nije ni orginalno. Neodoljivo slican monument, postavljen je ispred jedne svetske banke u Frankfurtu na Majni , samo nije rec o strelici vec o kravati , koja prkosno leleuja, strceci ka nebu.
elektricar
Podizanje ovog spomenika je samo još jedna perfidna igra "bacanja koske" narodu, tj. učvršćivanje temelja za dalju medjusobnu borbu Srba i Srba. Oni koji traže da se ovaj spomenik podigne i oni koji ga podižu, rade to isključivo zbog reklamiranja svojih stranaka i pozicija, u borbi za "svoje mesto" u vlasti. A to što će ovako nešto non-stop biti tema za trvenja Srba, haos i kavge, to nikoga i ne interesuje. Pre se stiče utisak da takvo stanje u narodu i oni ustvari žele i neguju ... Odvratno, do kraja !
Иван
Зоран Ђинђић је неко ко је обележио српску историју. И ранија власт, данашња власт, као и све следеће власти у Србији пратиће дело Зорана Ђинђића, његово устројство државе и смернице развоја које нам је оставио. Његов дијалог, однос према држави и народу, крајње лично пожртвовање за људе и начин приступа проблемима дали су шансу свим будућим генерацијама за бољи живот. Данашња власт на челу са Председником Србије, без обзира на грешке којих увек има, показује државничку зрелост и разумевање за праве друштвене вредности које су изнад времена.
Jacob Sombart
A cime to konkretno je obelzio srpsku istoriju (za dve godine na vlasti)? Ok, govori su mu bili lepi i inspirativni, imao je dara. Samo ja se ne secam nicega konkretnog, osim da je u mom mestu nekoliko hiljada radnika ostalo bez posla. I ne svaljujem to na njega. To sto je on imao viziju, a izabrao nepismene saradnike - Ceda, Zivkovic itd. meni ne daje nikakvo uverenje da je on bio dobar drzavnik. Nije dovoljna samo vizija. Postojali su sjajni drzavnici koji nisu mogli govor jedan da sastave. Ali, eto, Srbi se zapale na govore, ne na konkretna dela. Zato smo tu gde jesmo.
Препоручујем 41
Simeun Mena
Nije problem u tome kakav ce spomenik biti i da li ova vlast ima pravo da mu dize spomenik. Svakako da ima. Rec je o necem drugom: tom coveku ne treba dizati spomenik. Uostalom sta je njegovo delo? Losa privatizacija, pljacka javnih dobara, korupcija, saradnja sa zemunskim klanom, isporuka drzavnog i vojnog vrha haskom tribunalu suprotno zakonu... Njegov zadivljujuci dinamizam je proizvodio samo opsene.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља