четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00
На месту „Кумбаре”

Од механе преко кафане до маркета

Чувени ресторан у Белом потоку затворен из економских разлога. – Ускоро на неком новом месту у центру града
Аутор: Бранка Васиљевићпетак, 27.10.2017. у 21:22
(Фото: Ж. Јовановић)

Чувени ресторан „Кумбара” у коме су годинама ручавале и вечеравале многе мање или више познате личности из јавног, културног, политичког живота више није на адреси Генерал Жданова 36 у Белом потоку. На том месту биће трговинска радња.

Уместо мириса првокласног роштиља овим вождовачким насељем подно Авале ускоро ће се ширити „мирис” упакованих кондиторских производа, воћа, поврћа, прерађевина од меса, хемије...

„Кумбара” ипак, како тврди њен власник Јовица Павловић, није за све љубитеље укусне хране и добре капљице заувек затворила своја врата. „Оживеће”, али на неком другом месту у центру града. Где тачно, још је „мала тајна” чувеног власника ресторана.

– „Кумбару” у Белом потоку морао сам да затворим из чисто економских разлога. Кафана се налазила на ободу града, а наш народ нешто не воли да се извезе изван града у току недеље. Некада се знало – ако хоћеш добру јагњетину идеш „Код Браце у Болеч”. Риба се јела у „Шарану”, а роштиљ у „Кумбари”. А онда се све променило. Све чувене фирме у индустријској зони у Рипњу и Раковици су угашене. Због тога је био све мањи број посетилаца па је посла било једино суботом и недељом. Једноставно се више није исплатило – објашњава Павловић.

Ресторан се простирао на око 800 квадрата. Имао је богату понуду специјалитета из националне кухиње.

– Правили смо ресторан тако да штити наша српска обележја. Због тога се у нашем дворишту налази и реплика првог српског топа из доба Карађорђа који се звао Кумбара. Реплике тог топа урадила је „Застава”, Крагујевац их има само пет, а један је наш. Имали смо обичај да знаменитим људима учинимо част да „пуцају” из тог топа. Међу последњима који је то урадио био је генерал Шојгу, министар одбране Руске Федерације – прича Павловић.

У дворишту некадашњег ресторана остао је споменик паприци. Њега је урадио Миленко Мандић, наш познати уметник, аутор споменика Иви Андрићу, али и мозаик ликовног уметника Миће Трнавца. На мозаику се налази лесковачки сепет, то јест корпа, из кога се просипа паприка. Овај мозаик чини 36.000 каменчића увезених из Италије.

– Што се тиче угоститељских грешака ми их нисмо имали, осим те што смо удаљени од центра града. Тренутно смо у фази проналажења локације. Сачували смо сву опрему и преселићемо ресторан. Нисмо још сигурни када ће то бити, али ћемо у сваком случају обавестити јавност. Знам само да ће нам будућа крилатица бити „Лесковачком роштиљу је требало 50 година да са периферије дође у центар” – прича Павловић..

У ресторан у коме је радио Драги Буре, чувени родоначелник лесковачког роштиља у Београду, свраћале су многе познате личности. Постоји књига стара 45 година и у њој је забележено ко је све гостовао у „Кумбари”.

– Ресторан су посетили немачки политичар Вили Брант, Валери Жискар Дестен, председник Француске Републике, чланови московског оркестра Глинка... Од познатих личности које су боравиле откада сам ја 1997. године преузео ресторан били су Владе Дивац, Драган Стојковић Пикси, Лане Гутовић, Здравко Чолић и многи, многи други... – присећа се Павловић. У књигу утисака своја запажања и углавном похвале остављали су сви осим политичара.

Ресторан је престао да ради 5. септембра, али је простор остао у власништву Павловића. Он га је дао под закуп.

– Ако је некоме жао што је „Кумбара” затворена, то је мени. У њу сам уложио сву своју енергију и љубав. Покушаћемо да наставимо да презентујемо српску кухињу на најбољи начин. Квалитет нећемо да оборимо, али ћемо је приближити суграђанима из ужег дела града. Очекујемо да ће наш ресторан и даље рекламирати задовољна уста – нада се Павловић.

Од механе до кафане 

Кућа од око 250 квадрата у којој је био ресторан „Кумбара” изграђена је давне 1836. године и у њој се првобитно налазила турска механа. Касније је она мењала намену па је после Другог светског рата у тој згради био срез за околна села, затим судница, а онда је опет постала кафана под именом „Леп изглед”. После тога ресторан прелази у најам угоститељског предузећа „Балкан”. Они му и дају име по првом српском топу, а након тога 1997. године постаје власништво Јовице Павловића.


Коментари3
3a8e0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Muradin Rebronja
Ништа чудно у тржишној привреди. Овде имамо бренд који има тржиште, али на лошој покацији. Бренд може да иде где год хоће, чак и у близини најбољих хотела. Уствари, то су и најбоље локације. Наиме, хотелијери су лоши ресторатери. Они се ослањају на хотелске госте, које сматрају "бабовином", па се ни најмаље не труде да их задрже квалитетом својих производа и услуге, а нарочито умереним ценама. У Америци многи хотели доводе познате ресторатере, праве неке договре о профиту, добре и за њих али и за госте. Многи хотелски гости одседају у неки хотел баш због познатог ресторатера. Слободан сам да препоручим и нашим хотелијерима, нарочито у туристчким центрима у бањама и на планинама, да ангажују неког познатог ресторатера који ће им потпуно променити понуду и модернизовати технологију, производе, менаџмент и запослене. Елиминисати сниндикално-пансионски "туризам" и увести централну производњу хране са сателитским кухињама где се врши завршна фаза а ла карте профитабилне продаје. То је то!
Muradin Rebronja
@ Милош Лазић: У реду! Драги Глигоријевић, звани Драги Буре, блиски рођак легендарног Драгана Глигоријевића, званог "Глига", је отворио и разрадио "Кумбору" пре 50 година. А шта је било после и сада? Тачно, странци који долазе у Србију не траже јела која имају код куће, већ нешто аутентично, домаће. Јесте да је роштиљ краљ али је жалосно што то нису и печења, јагњећа и пилећа. Постоји начин да се у ресторану добију, као и роштиљ, јагњеће и пилеће по поруџбини, готова за десетак минута. Тај начин је да се у кухињама месо исече на одређене комаде, маринира у сланом млеку и вакуум упакује. Ти комади се држе у врелој води на температури од 60 Ц степени. Када се поруче, једноставно се изваде из кеса и запеку за десетак минута. Сочни и мекани која се топе у устима. А што је најважније, не губи се на калирању јер су сво време били херметички затворени. САЦЕН Вестерн, БАЛКАН БЕСТ ПЕЧЕЊАРА ће то освојити и на тацни понудити угиститељима Скадарлије, ако Бог да, на пролеће и на радост Београђана.
Препоручујем 6
Милош Лазић
Мислим да нисте у праву. "Кумбору" је отворио и разрадио Драги Глигоријевић, звани Драги Буре, Лесковчанин кој је захваљујући роштиљу 1967. године у Монтреалу проглашен за најбољег кувара на свету, а тај "бренд" је требало сачувати. Јер, странци који долазе у Србију, по кафанама не траже јела која имају код куће, уз то боље и укусније припремљена, већ нешто аутентично, домаће. Најчешће је то управо роштиљ, али и други специјалитети српске кухиње.
Препоручујем 11

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља