петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:48
ДОСИЈЕ ПОЛИТИКЕ ПОНЕДЕЉКОМ: ЗАБОРАВЉЕНЕ ЖЕНЕ СРБИЈЕ: ЈОВАНКА БОНЧИЋ (1887–1966)

Прва жена инжењер у Немачкој

И док су у Дармштату, где је дипломирала, по њој назвали годишњу струковну награду и улицу, хероина српске архитектуре је у родној земљи потиснута из колективног сећања
Аутор: Димитрије Буквићнедеља, 29.10.2017. у 22:00
Јо­ван­ка Бон­чић (Фото сајт Универуитета у Дармштату)

То што је пр­ва же­на ко­ја је у Не­мач­кој сте­кла ди­пло­му ин­же­ње­ра ушла у исто­ри­ју те зе­мље, са­мо по со­би је ра­зу­мљи­во. Али то што је исто­вре­ме­но за­слу­жи­ла ме­сто и у срп­ском ко­лек­тив­ном се­ћа­њу, на­из­глед зву­чи чуд­но. Ако се, ме­ђу­тим, зна да је те 1913. на Уни­вер­зи­те­ту у Дарм­шта­ту пр­ва ди­пло­ми­ра­на ин­же­њер­ка по­ста­ла Јо­ван­ка Бон­чић, ро­ђе­на Ни­шлиј­ка, све по­ста­је ја­сни­је.

И док су у Дарм­шта­ту ње­ним име­ном на­зва­ли го­ди­шњу на­гра­ду за нај­бо­ља до­стиг­ну­ћа же­на у обла­сти ма­те­ри­ја­ла и ге­о­на­у­ке, али и јед­ну ули­цу у та­мо­шњем сту­дент­ском кам­пу­су, ова хе­ро­и­на срп­ске ар­хи­тек­ту­ре је у род­ној зе­мљи за­бо­ра­вље­на, иако њен про­јек­тант­ски опус чи­не ре­пре­зен­та­тив­на зда­ња у Бе­о­гра­ду, Ба­ња­лу­ци, Ба­њи Ко­ви­ља­чи...

Ча­сни из­у­зе­так на­чи­њен је у вир­ту­ел­ном про­сто­ру ин­тер­не­та, где су ен­ту­зи­ја­сти по­пут чла­но­ва феј­сбук гру­пе „На­у­ка без цен­зу­ре” под­се­ти­ли на ње­не за­слу­ге. Тра­гом њи­хо­вих об­ја­ва, мо­же се до­зна­ти да је ме­ђу ма­ло­број­ним са­вре­ме­ним ауто­ри­ма ко­ји су се ба­ви­ли жи­во­том и де­лом Јо­ван­ке Бон­чић Ка­те­ри­нић и Дра­ги­ња Ма­ска­ре­ли, ви­ши ку­стос Му­зе­ја при­ме­ње­не умет­но­сти у Бе­о­гра­ду.

Она бе­ле­жи да је Јо­ван­ка ро­ђе­на у Ни­шу 1887. го­ди­не, од оца Ми­ха­и­ла и мај­ке Ка­та­ри­не. Основ­ну шко­лу и де­ли­мич­но гим­на­зи­ју је по­ха­ђа­ла у По­жа­рев­цу и Вра­њу јер се по­ро­ди­ца се­ли­ла за оче­вим адво­кат­ским и суд­ским слу­жбо­ва­њем. По­том пре­ла­зе у Бе­о­град, где Јо­ван­ка 1905. ма­ту­ри­ра у Тре­ћој му­шкој гим­на­зи­ји и упи­су­је сту­ди­је ар­хи­тек­ту­ре на Бе­о­град­ском уни­вер­зи­те­ту. По­сле се­дам се­ме­ста­ра и прак­се у Срп­ским др­жав­ним же­ле­зни­ца­ма, од­ла­зи у Дарм­штат ка­ко би на та­мо­шњој Ви­со­кој тех­нич­кој шко­ли, као сти­пен­ди­ста срп­ског Ми­ни­стар­ства гра­ђе­ви­на, за­вр­ши­ла сту­ди­је, сте­кав­ши ака­дем­ско зва­ње ар­хи­тек­те и ин­же­њер­ску ди­пло­му. Њен успех је остао ове­ко­ве­чен у он­да­шњој не­мач­кој штам­пи, јер су „Бер­лин­ске илу­стро­ва­не но­ви­не” на на­слов­ној стра­ни об­ја­ви­ле фо­то­гра­фи­ју ди­пло­ма­ца на ко­јој је је­ди­на де­вој­ка Јо­ван­ка Бон­чић.

Дипломци из Дарм­шта­та на насловној страни Берлинских илустрованих новина 
(Фото ФБ страна „Наука без цензуре”)

У Дарм­шта­ту је упо­зна­ла и свог бу­ду­ћег су­пру­га, ин­же­ње­ра укра­јин­ског по­ре­кла Ан­дре­ја Ка­те­ри­ни­ћа, с ко­јим ће 1914. оти­ћи у Ру­си­ју, где ће се њих дво­је вен­ча­ти. На­ред­них осам го­ди­на, Јо­ван­ка и Ан­дреј ће жи­ве­ти у ви­ше гра­до­ва ис­точ­не Евро­пе – Пе­тро­гра­ду, Ри­ги, Мо­скви, Ки­је­ву и дру­гим – а он­да ће се, по­чет­ком два­де­се­тих, трај­но до­се­ли­ти у Бе­о­град са си­но­ви­ма Пе­тром, Ви­та­ли­јем и Ми­ха­и­лом. Ан­дреј ће убр­зо на­ћи по­сао у Тех­нич­кој ди­рек­ци­ји Оп­шти­не гра­да Бе­о­гра­да, где ће ра­ди­ти све до пен­зи­о­ни­са­ња 1950. го­ди­не. А ње­го­ва су­пру­га ће, све до из­би­ја­ња Дру­гог свет­ског ра­та, про­јек­то­ва­ти мно­га зна­ме­ни­та зда­ња по он­да­шњој ју­го­сло­вен­ској кра­ље­ви­ни.

Ме­ђу ње­ним нај­по­зна­ти­јим де­ли­ма су згра­де Учи­тељ­ског и Ве­те­ри­нар­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, Бан­ски двор у Ба­ња­лу­ци, као и Кур-са­лон и Блат­но ку­па­ти­ло – нај­по­зна­ти­је зна­ме­ни­то­сти Ба­ње Ко­ви­ља­че. Про­јек­то­ва­ла је, из­ме­ђу оста­лог, и бол­ни­цу у Де­спо­тов­цу, гим­на­зи­ју у Сме­де­ре­ву и не­ко­ли­ко основ­них шко­ла ши­ром Ср­би­је. За за­слу­ге ће би­ти од­ли­ко­ва­на ор­де­ни­ма Све­тог Са­ве пе­тог ре­да (1928) и Ју­го­сло­вен­ске кру­не пе­тог ре­да (1938).

У то­ку Дру­гог свет­ског ра­та ни­је би­ла пре­те­ра­но ак­тив­на. До­де­љи­ва­ни су јој спо­ред­ни, ма­њи за­да­ци у Ми­ни­стар­ству гра­ђе­ви­на, где се по­но­во за­по­шља­ва по­сле ра­та а већ 1945. се пен­зи­о­ни­ше. Умр­ла је у Бе­о­гра­ду 1966. го­ди­не.

Прет­ход­них го­ди­на би­ло је ви­ше по­во­да да се при­се­ти­мо Јо­ван­ке Бон­чић. Али, 2013. кад се на­вр­шио чи­тав век от­ка­ко је сте­кла ди­пло­му у Дарм­шта­ту, то ни­смо учи­ни­ли, баш као ни про­шле го­ди­не, на по­ла ве­ка од ње­не смр­ти. При­ли­ка да јој се до­стој­но оду­жи­мо ма­кар по­ди­за­њем би­сте би­ће очи­глед­но про­пу­ште­на и у 2017. кад се на­вр­ша­ва 130 го­ди­на од ње­ног ро­ђе­ња.


Коментари2
e3672
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Александар Ђорђевић
Још мало о првим студенткињама: Већ у 18. веку су понеке девојке из бољих кућа могле слушати предавања кроз отшкринута врата или из ложе с украсним решеткама. Од друге половине 19. века су могле седети у аули, али је право на дипломски испит било изузетак, а право на рад још више. Осим тога, такве девојке су сматране “лошим партијама” за брак. У Русији су могле студирати од 1850., али због револуционарног врења и репресалија одлазе претежно на швајцарске и немачке универзитете. Тих година је било више руских него домаћих студенткиња. У Пруској је 1908. законски дата пуна слобода студирања, па је и то један од разлога што се наша Јованка већ следеће године уписала на инжењерске студије у Дармштату као Jowanka Bontschits, једна од три студенткиње међу 357 студената. Нешто пре ње се уписала једна Немица, али није дипломирала. Као следећа је дипломирала Пољакиња Ирена Галевска из ондашње царске Русије.
томан
Прва Српкиња,доктор хемијских наука,пре више од сто година докторат одбранила у Швајцарској,опростите заборавио сам име,знаће неко од читалаца,вратила се у Београд,изродила децу са професором на БУ,посветила хуманитарном раду и подизању потомства....Све супротно данашњем ставу система вредости.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља