субота, 15.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 29.10.2017. у 21:33 Борка Голубовић-Требјешанин

Уметност је врста самолечења

Сви који се бавимо овим послом мучимо исту бригу: ко смо, шта смо и да ли то што радимо има икаквог смисла, рекао је Душан Ковачевић младим колегама на Мећавнику
Ковачевић: У „По­ли­ти­ци” сам про­чи­тао бе­ле­шку која ме је ин­спи­рисала да напишем ко­мад „Ко то та­мо пе­ва” (Фо­то М. Рисовић)

Од нашег специјалног извештача
Мећавник, Мокра Гора - Повод за писање драма у мом случају су опсесивне теме. Оно што ваља у уметности преживеће. Mорате да уложите озбиљан рад јер се кућа не зида од картона, да будете одлучни, јаки, а љубав се подразумева, поручио је драмски писац Душан Ковачевић својим младим колегама, студентима уметничких академија  на радионици одржаној у сали „Стенли Кјубрик“ у оквиру Јесењег позоришног фестивала у Дрвенграду.

На драматуршкој радионици Ковачевић је причао о својим опсесијама, страховима, уметницима као највећим мазохистима, уметности као врсти самолечења, Андрићу, Чехову... О томе како је на другој години факултета због „материјално-психолошког проблема“ желео да напусти студије, а онда је Љубомир Муци Драшкић за само годину дана поставио на сцену два његова комада „Маратонце“ и „Радована Трећег“, што му је дало осећај да је најбогатији човек у Београду.

Током протеклих 50 година Душан Ковачевић написао је 20 драма, почев од комада „Маратонци трче почасни круг“, преко „Сабирног центра“ до „Хипнозе једне љубави“ у којима се сам са собом суочио са свим дилемама које су га мучиле и одводиле у депресију, односно са осећањем да је „урадио више него што је очекивао и мање него што је могао“.

- У детињству сам био опхрван силним болестима, два-три пута сам био у безизлазној ситуацији. Имао сам јак страх од смрти, провео младост у том страху да би то био и разлог и повод за мој први комад „Маратонци“ који је био моја самоодбрана. Наишли су други страхови, па страх од живота. По здравље је најопаснији живот. Сви који се бавимо овим послом мучимо исту бригу, а то су питања: ко смо, шта смо и да ли то што радимо има икаквог смисла. Имао сам срећу да ми предају Јован Христић, Слободан Селенић и други значајни људи. И сам сам покушавао да испричам неке приче, и будући да су то били филмски сценарији и часови драматургије, увек сам покушавао да испричам основну ствар, да себи прекратим муке - рекао је Ковачевић уз савет студентима да, ако је то могуће, пре него што почну да пишу драму, најпре то сместе у једну реченицу. Ако је то немогуће, онда макар на једној страници, да је сажму и да имају комплетну причу.

У „Политици“ сам прочитао као занимљиву белешку да је на улазу у Београд погођен аутобус једном од бомби 6. априла и то је била инспирација за комад „Ко то тамо пева“

-Једног дана крене аутобус из провинције у Београд и путници који су желели да виде престоницу буду убијени на улазу у град. Нису имали среће. То је садржаj комада „Ко то тамо пева“. Сада  се враћамо на то: одакле вам идеја, где црпите инспирацију. Ту причу сам прочитао крајем 70-тих година прошлог века у „Политици“ као занимљиву белешку да је на улазу у Београд, на Аутокоманди, погођен аутобус једном од бомби 6. априла. Тога дана у „Политици“ су излазиле целе стране посвећене бомбардовању, па ме је тај мали запис, који је неко приметио, а неко не, заледио питањем: да ли је могуће да су неки несрећници кренули да виде престони град баш у ноћи бомбардовања, када људи беже и напуштају Београд.  Када ђаво реши да погинеш нема шансе да то неко спречи - рекао је расположени Ковачевић и додао:

- Има још једна важна ствар, макар у мом случају:  волим да се играм у послу, не  могу да пишем о нечему што ме не инспирише да експериментишем, да се играм са простором, временом, ликовима, могућим, немогућим... Морам да имам забаву, играчку, да ми буде лепо док пишем. Не пише ми се свашта, досадно ми је ако је то што пишем досадно. А онда ми се често деси да подигнем лествицу коју не могу да прескочим, па све бацим. Што бих се мучио.

На питање студената да ли је имао током каријере креативних криза када није могао да пише, Ковачевић је одговорио питањем: „Питате ме да ли сам наишао на неки тренутак среће?“.

- Било је и тога, три четири пута. Често причам нешто што је метафорично, човек који се бави једном професијом доживљава физички бол. Мислим да  људи који се баве уметношћу прво доживе деформацију, па се онда тај шок исправља током рада.  За разлику од кројача или човека који је радио неки посао па му временом долази до кривљења кичме, овде се током детињства, младости нешто искриви и онда ви то покушавате да поправите током свог рада. То су те опсесивне теме о којима сам причао. Свако има свој проблем и визуру шта га мучи и шта то хоће сам са собом да разреши. Два-три пута сам покушавао да разговарам са неким психијатрима и установио сам да је теже њима него мени. Имао сам исто тако прилике и среће да сам као млад човек срео јако паметне људе, са њима сам делио проблеме, питања - нагласио је Ковачевић уз констатацију да пријатељи увек рано оду, а да непријатељи живе дуго.

Имао сам одговор, додао је драмски писац, на све те дилеме, али  и проблем када су отишли, да на нека питања не могу сам себи да одговорим. Онда сам успоставио са њима паранормалну везу и  наставио разговор, тако да је пријатељство заиста вечито.

-Уметност је врста самолечења. У животу сам, као уосталом и сви ми пролазио кроз различите етапе, али постоји неколико писаца који су ми вечита инспирација. На мом радном столу, постоји неколико књига које узмем и прочитам када ми зафали нешто паметно: једна је „Знакови поред пута“ Иве Андрића, кратки пасажи о животу, пролазност, уметности. Врло често читам Чеховљеве приче, не драме. Чехов је најбољи писац прича и дијалога на свету. Када ми нешто није јасно покушавам са њима да успоставим везу као да су ми пријатељи. Свако од нас има свој афинитет, свој свет и људе, своје саветнике и добре духове који су сакривени негде и који ће нам у правом тренутку рећи оно што питате. Уметност је нешто што није дефинисано, уметност је недефинисан појам у смислу да је то начин живљења. Никада нисам помислио да ћу се бавити позориштем, да ћу писати комаде и да ће то бити моја судбина и мој живот. Никада у младости нисам помислио да ћу бити писац. У мом крају је био човек кога су оптуживали да је писац и он се бранио од тога. Отишао сам у библиотеку и на зиду видео слике писаца. Сви су били мртви. Писац не може да буде жив, писац је озбиљан човек који је мртав, који иза себе има неуништиво дело. Жив писац је пролазан. То је као грип, можете се излечити. Када вас ставе на зид, онда сте мртви - каже Ковачевић.

„Скоро па драма“ најбоља представа у Дрвенграду

Мећавник, Мокра Гора - Представа „Скоро па драма“ рађена по делу Итана Коена у режији Максима Милошевића освојила је награду „Златни лист“ за најбољу представу на другом по реду Јесењем позоришном фестивалу у Дрвенграду.

„Златни лист“ за најбољег глумца припао је Душану Мамули за улогу у представи  „Шест лица траже писца“ Академије уметности из Новог Сада, односно Гордани Ђокић за најбољу глумицу, за тумачење Маше у Чеховљевом „Галебу“ Академије уметности из Београда.

Жири који је радио у саставу: глумица Вјера Мујовић, драмска ауторка Сара Радојковић и редитељ Иван Вуковић награде је донео већином гласова.

Коментари4
f9f88
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dokle
Dokle će samo glumci biti umetnici? Postoje tu i slikari, vajari, klasični muzičari(koji su uvek zapostavljeni), dosta više sa istim ljudima.
Stevo
Zasto, dobri covece? Zasto na ovakav tekst takav komentar? Glumci se, cak i ne pominju u predavanju Dusana Kovacevica. Govorio je o pisanju, lepo, iskreno , inspirativno. Zar je to tesko videti?
Sasa Trajkovic
Primer muzeja savrenih umetnosti koji posetioci opsedaju danima pokazuje koliko je kultura potrebna u Srbiji i paradoks zašto su muzeji decenijama zatvoreni, bioskopi pretvoreni u picerije a umetnost prevela uz kapitalističku doktrinu zamoodrživosti i profita što je kao rezultat dovelo je do komercijalizacije umetničke scene povećanje kvantiteta TEZGAROŠKIH predstava i pada kvaliteta današnjeg teatra. Umetnost je decenijama bila poslednja oaza kulture, morala i etike u moru primitivizma, šunda i kiča kojim nas bombarduju sa svih medija. Netreba zanemariti i vaspitnu ulogu umetnosti i kulture u obrazovnom sistemu koja se takođe dali slučajno ili namerno gura u drugi plan. Kultura i umetnost su ono autenično i prepoznatljivo u Srbiji što stvara identitet ETOS jednog naroda , ona se NE uvozi i ne reciklira.
Dejan Sakovic
I pored neretke cenzure nasih komentara,i pored hiper produkcije botova,Politika ima ovu rubliku,ili svetlo na kaju tunela i treba joj odati postovanje i zahvalnsot. Procice vec potamnela lica politicara i ostalih orocenih faca,a neki ljudi i njihova dela ostaju.A eto Politika,neretko uperi svoje reflektore na njih i onda se oni vide u mraku....

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља