Управо данас, на огласним страницама нашег листа Српска академија наука и уметности објавила је позив заинтересованима да предложе кандидате за чланство у овој институцији, чиме започиње вишемесечни изборни циклус. Убрзо ће кренути и нагађања у јавности о томе ко ће овог пута бити међу кандидатима и ко има или нема биографију на основу које би могао да уђе у престижно друштво српских академика. Посебно ће бити дискусије о томе ко је компетентан да одлучује уколико се мишљења оних споља, који не могу да бирају али могу да просуђују, и оних изнутра, који се питају, не слажу. Шта ће на крају изборног дана, заказаног за 8. новембар 2018, сматрати успехом, а шта неуспехом, Владимир Костић, председник САНУ, човек који је, од када је изабран, постао познат по томе што је о кући на чијем је челу говорио отвореније, често и оштрије, од било ког свог претходника? Претресајући са нама у једно суботње преподне недоумице и контроверзе које су увек пратиле предизборну трку, Костић је одговорио на ово питање. Као и на бројна друга, истичући да Академија не тражи никакву екстериторијалност. „Посматрајте, дајте примедбе, радикално критикујте, али аргументовано”, каже наш саговорник.
САНУ тренутно има 134 академика, 98 редовних и 36 дописних, од којих је девет неактивно, па је рад базиран на 125 чланова. Одељење математике, физике и геонаука и Одељење медицинских наука имају по 25 чланова, док их у Одељењу друштвених наука има само шест. Јуна ове године ступила је на снагу одлука Скупштине САНУ да максималан број академика по одељењу буде 25. Шта је циљ таквог решења?
Озбиљно је смањено чланство у друштвено-хуманистичким наукама, посебно након прошлих избора. Одељење друштвених наука, које нам је буквално неопходно, угрожено је. Критично је и стање у Одељењу ликовних и музичких уметности, које, као и Одељење историје, има само 12 чланова. Поједини тврде да је узрок томе асиметричан развој науке и да се свет суочава са сличним проблемом. Међутим, брига о равнотежи између области науке и уметности, као и између одељења, није актуелна измишљотина, она је одавно записана у Статуту, ми о њој морамо да се старамо. Неравнотежа је драстична, 65 одсто је чланова у природно-математичким дисциплинама, 21 у друштвено-хуманистичким и 14 у уметничким. Зато смо увели ограничење, па ће два најмногобројнија одељења у најбољем случају моћи да приме по једног или два члана, а отвара се могућност да одељења са изразитим падом чланства позову мањи број чланова из сродних одељења да им помогну при избору њихових кандидата и тиме допринесу веродостојности предлога. Морамо сви да схватимо да су избори најважнији, да је на овим изборима сваки појединачни члан било ког одељења заправо члан свих одељења, САНУ се мора посматрати као органска целина. Надам се да ћемо у томе бити успешни. Не буде ли тако, главни кривац бићу ја, коначно неко мора да сноси консеквенце.
Шта подразумевате под успехом?
Да примимо довољан број чланова које ће Председништво предложити Скупштини САНУ, да она са максимално могућим бројем гласа са поверењем у донете одлуке и да укаже поверење одељењима која ће, сигуран сам, скрупулозно обавити посао.
Неке кандидате предлаже одељење, неке не, у неким случајевима подршка одељења показала се као кључна, у неким не...
Ако би искључиво наша одељења предлагала кандидате, то би носило дозу монопола који није прихватљив. Због тога је образац проширен до мере која је, малтене, постала контрапродуктивна, па нас разна угледна, али и, истина ретко, самозвана научна и уметничка друштва затрпавају предлозима. Постоје и глобална неодговорност или необавештеност, које су ме увек чудиле. Било је оних на државним универзитетима који су критиковали Академију што не прима конкретне личности, а да никоме од критичара није пало на памет да покрену њихова научна већа да предложе кандидате, на шта имају пуно право. У неким областима такви предлози су реализовани, али их у другим нема. Чини се да је љубомора присутна по резону „боље да никога не предложимо ако ја нисам предложен”. Али, ево, сада молим те институције да дају предлоге и помогну нам. Одељења свакако јесу коначни левак у процесу одлучивања, али у њима одлучују компетентни људи. Ма шта причали људи са стране, мало је некомпетентних у Академији. Сад, можете замислити одељење у коме делује неколико струка, какав је то ђаволски тежак посао да се добије подршка, односно двотрећинска већина. Али, и ако је не добијете, можете бити кандидат са добијених педесет одсто гласова. Коначно одлучује Изборна скупштина, у којој седе људи који имају довољно искуства да, иако не знају да снесу јаје у појединој области, ипак знају да препознају квалитет.
Вратимо се Одељењу друштвених наука. Прошли пут од предложених седам дописних чланова није изабран нико. У међувремену је дошло и до промене на месту секретара одељења, што је пропраћено полемиком академика управо у листу којем дајете интервју. Шта се дешава унутар тог одељења?
Ако се опет догоди иста ситуација у овом и у неким другим одељењима, то ће бити не само скандал, већ и трагедија. Пазите, при томе бирам речи. Надам се да ћемо у том одељењу примити четири до шест нових чланова. Не може нико да ме убеди да у Србији нема филозофа, правника, економиста, социолога и других о којима би вредело дискутовати, који заслужују чланство. Жао ми је због одређених неспоразума у самом одељењу. Иако морам да кажем да дубину и суштину тих сукоба не разумем довољно, нити желим да као Понтије Пилат перем руке, ситуација је једноставна. Уколико две трећине чланова одељења не жели неког на неком месту, то је разлог да тај човек, чак и ако је потпуно у праву, прихвати вољу већине, која је статутарно дефинисана. Нико у том одељењу није изгубио, нити би се тако нешто дозволило, право чланства и права која из тога проистичу.
Поменули сте и уметнике. Деценијама траје разговор о томе зашто у чланство никада није примљен ниједан редитељ или глумац? Да ли је, можда, дошло време за формирање новог, деветог одељења?
Ово је моје индивидуално мишљење, али сматрам да би у Академију требало да улазе особе које су мењале мизансцен области у којима су деловале, зашто не и неки од великих редитеља и глумаца, да их сад не именујем. У децембру ћемо поделити члановима текст који смо припремили као предложак дискусије о будућности САНУ, где је ово питање на захтев појединих чланова и одељења директно отворено. Двогодишњи разговор могао би да резултира променама Статута. Наравно, ако је ово најбољи од свих светова, нећемо мењати ништа. Али се бојим да није.
Зашто то није учињено сада?
Не може се мењати Статут у изборној години, док је у години која је била предизборна било неколико других, врло значајних одлука. Осим тога, у институцијама овог типа свака брза промена је штетна.
Кулоарске приче при избору академика посебна су тема. Колико томе доприносе сами чланови учешћем у јавним расправама које често измичу контроли? Памте се случајеви кандидата које су неке колеге сматрале спорним, а о чему су обавештавале медије чак и анонимним писмима...
Кривица је на разним странама. Од чланова би се очекивало да се од таквих ствари суздрже, али и академици су људи, и њих провоцира увреда, желе да врате ударац који су примили. Скоро две деценије сам у Академији и стекао сам утисак да са таблоидизацијом свакодневице расте и таблоидизација личности. О једном бившем члану Извршног одбора написано је да никада није био научник, што је ноторна лаж. Тврдим да је био апсолутно изванредан, јединствен у области науке која је слична оној којом се и сам бавим, заправо пионир у истраживањима. У току мојих оглашавања у којима сам позивао на међусобно поштовање не само у кући којој припадам, дочекивала ме је скепса да нешто не разумем јер – „ма он је само лекар”. Као да је бити лекар нешто помало срамно, а свакако имплицира необразованост и необавештеност. Нажалост, метод који помињете одавно је препознат, било је тога и раније, вероватно ће бити и сада. Покушаћемо да се одупремо пуном јавношћу деловања. Уосталом, погледајте календар изборних активности – мало је простора за импровизације!
Трпите ли притиске да у САНУ уђу људи из власти, као што се причало да је то био случај у вези са Томицом Милосављевићем, у време када је био министар здравља?
Милосављевић, који је мој пријатељ, није министарску функцију никада покушао да артикулише у контексту чланства – он је нема сумње и тада био препознат стручњак. И на крају није примљен. Што се мене тиче, нисам до овог тренутка трпео и не трпим никакве притиске. Наравно, многи ми не верују, јер сматрају да је председник Академије уједно и „потрчко” власти који је у обавези да тако нешто каже. Али заиста, нисам осетио ни меке, ни бруталне притиске те врсте. Ако би неко и покушао да нас на тај начин убеђује, сигуран сам да би ефекат био супротан.
На послетку, само је десетак одсто дама било међу господом у САНУ пре неколико година, да ли очекујете да ће стање након избора бити боље?
Тачан проценат у овом тренутку је 9,7 посто. То јесте критично питање, јер даме чине педесет посто наше популације. Моји синови умеју у шали да кажу да су у нашој породици последњих 300 година жене не само лепше него и храбрије и паметније од мушкараца, што је потпуно тачно! Тај мали проценат ме мучи, као и многе у Академији. То ћемо морати да поправимо. Критеријум квалитета је једини неупитан, али ако хоћу да будем поштен, знам неколико својих колегиница са Медицинског факултета које би са истим правом могле да седе на мом месту.
