петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:57
ИН­ТЕР­ВЈУ: ЂА ЖАНГ­КЕ, ре­ди­тељ

Скром­ни мо­гул не­за­ви­сног ки­не­ског фил­ма

Већ три го­ди­не ки­не­ски ре­ди­те­љи сни­ма­ју ви­ше од 700 фил­мо­ва го­ди­шње, а огром­на ве­ћи­на тих де­ла та­лен­то­ва­них и мла­дих ауто­ра не успе­ва да до­ђе до пу­бли­ке
Аутор: Дубравка Лакићсубота, 04.11.2017. у 22:00
Ђа Жанг­ке не­за­ви­сни ре­ди­тељ, про­ду­цент, ди­стри­бу­тер и осни­вач фе­сти­ва­ла у Пин­гјау (Фо­то: Д. Ла­кић)

Пин­гјао – Ђа Жанг­ке, слав­ни ки­не­ски сце­на­ри­ста, ре­ди­тељ, про­ду­цент, чак и ди­стри­бу­тер – све у све­му ве­ли­ки бо­рац за оп­ста­нак у ки­не­ском не­за­ви­сном филм­ском ства­ра­ла­штву, са­да је и осни­вач ме­ђу­на­род­ног „При­кри­ве­ни ти­гар, скри­ве­ни змај” Пин­гјао фе­сти­ва­ла и идеј­ни тво­рац умет­нич­ког се­ла са филм­ском шко­лом, из­ло­жбе­ним про­сто­ром, чак и ре­сто­ра­ном у бли­зи­ни ње­го­вог род­ног гра­да у по­кра­ји­ни Шан­си.

Тво­рац свет­ски на­гра­ђи­ва­них фил­мо­ва по­пут „Плат­фор­ме”, „Све­та”, „Не­по­зна­тог за­до­вољ­ства”, „Мр­тве при­ро­де”, „До­ди­ра гре­ха” и „Пла­ни­не мо­гу да оду”, из­вр­стан је до­ма­ћин. Стр­пљив пред са­го­вор­ни­ци­ма, до кра­ја по­све­ћен филм­ским ства­ра­о­ци­ма – и они­ма из Ки­не и они­ма ко­ји су при­сти­гли из 18 др­жа­ва све­та ка­ко би упра­во у Пин­гјау ство­ри­ли пра­ву филм­ску по­ро­ди­цу. Ин­тер­ак­тив­ни фе­сти­вал, иако у свом нул­том из­да­њу, по­ка­зао се као ве­о­ма успе­шан, а у екс­клу­зив­ном ин­тер­вјуу за „По­ли­ти­ку” Ђа Жанг­ке от­кри­ва не­ке од раз­ло­га за­што је то та­ко...

Ка­да сам са­зна­ла да ће­те бли­зу род­ног гра­да осно­ва­ти фе­сти­вал и ви­де­ла ка­ко то мо­же да из­гле­да, по­ми­сли­ла сам да ме све ово под­се­ћа на Ку­стен­дорф фе­сти­вал Еми­ра Ку­сту­ри­це, али у мно­го ве­ћем фор­ма­ту?

Мо­жда то зна­чи да и Ку­сту­ри­ца и ја има­мо до­бре иде­је и да же­ли­мо да по­мог­не­мо мла­дим умет­ни­ци­ма и да не­што на­у­че и да се про­би­ју као ства­ра­о­ци. Ова мо­ја иде­ја има два аспек­та. Је­дан се са­гле­да­ва у да­на­шњој си­ту­а­ци­ји у ко­јој се на­ла­зе ки­не­ски ауто­ри, а дру­га у по­ло­жа­ју да­на­шње ки­не­ске пу­бли­ке. Већ три го­ди­не за ре­дом ки­не­ски ре­ди­те­љи сни­ма­ју ви­ше од 700 фил­мо­ва го­ди­шње, а огром­на ве­ћи­на тих де­ла та­лен­то­ва­них и мла­дих ауто­ра не успе­ва да до­ђе до пу­бли­ке, јер ки­не­ски ди­стри­бу­те­ри ни­су мно­го за њих за­ин­те­ре­со­ва­ни. За­то сам се тру­дио да осну­јем фе­сти­вал у Пин­гјау ка­ко бих ство­рио сво­је­вр­сну плат­фо­р­му за њих, упо­знао и пу­бли­ку и ди­стри­бу­те­ре са њи­хо­вим де­ли­ма.

Да­кле, ни­сте „по­зај­ми­ли” иде­ју од Ку­сту­ри­це?

Ни­сам (смех), али ћу сва­ка­ко до­ћи на Ку­стен­дорф да се до­бро упо­знам ка­ко то та­мо функ­ци­о­ни­ше.

По ре­цеп­ту ди­на­сти­је Минг
У ва­шем кул­тур­но-умет­нич­ком се­лу у бли­зи­ни, осим филм­ске шко­ле и умет­нич­ког цен­тра отво­ри­ли сте и ре­сто­ран, зна­те ли ви да ку­ва­те?Не, не знам да ку­вам, али умем да ода­бе­рем до­бро је­ло (смех). Са­мо сам же­лео да по­се­ти­о­ци и сту­ден­ти има­ју где да се хра­не и да ку­ша­ју пра­ва, тра­ди­ци­о­нал­на је­ла из ове обла­сти ко­ја се пре­но­се из ге­не­ра­ци­је у ге­не­ра­ци­ју. То што ће­те ви та­мо је­сти је­су је­ла по ре­цеп­ту­ри та­ко­зва­не цар­ске ку­хи­ње. Ти ре­цеп­ти би­ли су за­бра­ње­ни за ко­ри­шће­ње то­ком Ки­не­ске ре­во­лу­ци­је, али су их ста­нов­ни­ци љу­бо­мор­но чу­ва­ли та­ко да су да­нас та је­ла див­них уку­са на на­шим тр­пе­за­ма. Ти ре­цеп­ти су у ове кра­је­ве пре некa че­ти­ри ве­ка сти­гли за­јед­но са два уну­ка из цар­ске ди­на­сти­је Минг, ко­ји су вла­да­ли Фин­гјен­гом и овим про­сто­ри­ма. Са­да сте и ви у при­ли­ци да ужи­ва­те у уку­су исто­ри­је и уку­су је­ла ди­на­сти­је Минг и у спе­ци­јал­ном ви­ну зва­ном фен­ђо...

Сви прак­тич­но жи­ви­мо на ин­тер­не­ту, ко­ли­ко су мла­дим ки­не­ским ре­ди­те­љи­ма до­ступ­ни ино­стра­ни фил­мо­ви на овај на­чин?

До­ступ­ни су, мно­го се „ски­да” са ин­тер­не­та, али сам ја же­лео да им на фе­сти­ва­лу омо­гу­ћим да се упо­зна­ју са ква­ли­тет­ним филм­ским де­ли­ма из Евро­пе, Афри­ке, Ла­тин­ске Аме­ри­ке и са­ме Ки­не. Хо­ли­вуд­ске фил­мо­ве гле­да­ју у мул­ти­плек­си­ма Пе­кин­га и Шан­га­ја, а  ми упра­во же­ли­мо да им по­ка­же­мо да по­сто­ји још мно­го фил­мо­ва ко­ји се ства­ра­ју ван Хо­ли­ву­да. Да по­ка­же­мо ка­ко и фил­мо­ви мла­дих ки­не­ских та­ле­на­та за­вре­ђу­ју њи­хо­ву па­жњу.

Ко је за вас у Ки­ни знао пре не­го што сте осво­ји­ли „Злат­ног ла­ва” у Ве­не­ци­ји?

Са­мо ма­ла гру­па фил­мо­фи­ла и ма­ли број ки­не­ске пу­бли­ке. Ка­да сам осво­јио на­гра­ду све је кре­ну­ло на­бо­ље.

И то је је­дан од раз­ло­га за по­сто­ја­ње овог фе­сти­ва­ла – да за но­ве ки­не­ске ре­ди­те­ље до­ма­ћа пу­бли­ка чу­је пре не­го што не­где у све­ту осво­је на­гра­де?

Да, и то је раз­лог. Али са дру­ге стра­не на овај на­чин ми ства­ра­мо и но­ву пу­бли­ку за на­ше фил­мо­ве.

Ко­ји од ва­ших фил­мо­ва ки­не­ска пу­бли­ка нај­ви­ше во­ли?

Не­ки од мо­јих фил­мо­ва, по­пут „Плат­фор­ме” ко­ји је ду­го био за­бра­њен за при­ка­зи­ва­ње, или на­гра­ђе­ног „Мр­тва при­ро­да”, ки­не­ска пу­бли­ка ни­је мо­гла од­мах да гле­да у би­о­ско­пи­ма. Про­ла­зи­ло би и по три го­ди­не док ни­су ушли у би­о­ско­пе. „Мр­тву при­ро­ду” је на кра­ју гле­дао ве­о­ма ма­ли број гле­да­ла­ца, али им се филм до­пао. Ка­ко вре­ме про­ла­зи све ви­ше љу­ди при­ча и ди­ску­ту­је о овим мо­јим фил­мо­ви­ма, та­ко да они за­пра­во има­ју дуг жи­вот. Ипак, Ки­не­зи нај­ви­ше во­ле мој филм „Пла­ни­не мо­гу да оду”. Он је имао нај­ви­ше успе­ха код ки­не­ске пу­бли­ке.

Оста­ли сте вер­ни свом род­ном кра­ју, баш као што сте оста­ли вер­ни и свом спе­ци­фич­ном филм­ском сти­лу?

Је­сам, то је део мо­је при­ро­де. Остао сам ве­ран сво­јим емо­ци­ја­ма и у жи­во­ту и на фил­му. Фин­гјенг и древ­ни Пин­гјао са ду­гом кул­тур­но-исто­риј­ском тра­ди­ци­јом су ма­ли гра­до­ви, ко­ји су у кул­ту­ро­ло­шком сми­слу ду­го би­ли скрај­ну­ти од очи­ју нај­ве­ћих ки­не­ских ме­тро­по­ла. Са­да су ова два гра­да у по­кра­ји­ни Шан­си пра­ви кул­тур­ни и умет­нич­ки цен­три. Ве­ли­ки про­сто­ри за сли­кар­ско, по­зо­ри­шно, му­зич­ко и филм­ско ства­ра­ла­штво, као и за пра­ве ма­ле ар­хи­тек­тон­ске под­ви­ге. Са­да има­мо све што има­ју и Пе­кинг и Шан­гај. У ма­њем фор­ма­ту, али не и ма­ње зна­чај­но. А од Пе­кин­га до Пин­гја­оа се сти­же за све­га три са­та и та­ко смо бли­зу сви­ма ко­ји же­ле да ви­де на­ше кул­тур­не са­др­жа­је.

Ни­сте ни­ка­да по­же­ле­ли да жи­ви­те у ве­ли­ким ки­не­ским гра­до­ви­ма или мо­жда не­где у Евро­пи?

У Пе­кин­гу сам жи­вео са­мо то­ком го­ди­на сту­ди­ја и вра­тио се у мо­ју род­ну „филм­ску па­ла­ту”. За­и­ста не во­лим да гле­дам фил­мо­ве у тр­жним цен­три­ма, во­лим пра­ве би­о­ско­пе и за­то смо то на­пра­ви­ли ов­де. Фил­мо­ви на фе­сти­ва­ли­ма у Пе­кин­гу и Шан­га­ју при­ка­зу­ју се упра­во у мул­ти­плек­си­ма у тр­жним цен­три­ма и пу­бли­ка тр­чи из јед­ног у дру­ги. Пин­гјао, ко­ји је сам по се­би пра­ва зе­мља чу­да са­да има свој филм­ски про­стор у ко­јем се фил­мо­ви гле­да­ју фо­ку­си­ра­но, на ми­ру и са ужи­ва­њем.

Пр­ви пут сам при­ме­ти­ла да се Ки­на за­и­ста ве­ли­ком бр­зи­ном ме­ња за­хва­љу­ју­ћи ва­шем фил­му „Додир гре­ха”?

Сва­ки мој филм од 1997. го­ди­не за­пра­во је бе­ле­жио на­чин жи­во­та у Ки­ни и од­у­век ме је ин­те­ре­со­ва­ло упра­во то – да бе­ле­жим шта се тог тре­нут­ка до­га­ђа у Ки­ни. За­то сте ви и уочи­ли да су у мо­јим фил­мо­ви­ма за­бе­ле­же­не и про­ме­не у Ки­ни. Ми­слим да је ту не­где и свр­ха мог филм­ског ства­ра­ла­штва. Да бу­дем увек бли­зу ствар­но­сти.


Коментари1
0873c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

SMAD
Kvalitetan tekst ...za ucenje o filskoj umernosti u Kini ...Hvala Dubravka!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља