Да­ни­ца је по­гле­да­ла у бра­ни­о­ца. Би­ла је за­до­вољ­на јер је оче­ки­ва­ла смрт­ну ка­зну.

Осу­ђе­на је на 15 го­ди­на стро­гог за­тво­ра. Адво­кат је под­нео жал­бу, а Вр­хов­ни суд БиХ у Са­ра­је­ву је 1963. го­ди­не по­твр­дио пр­во­сте­пе­ну од­лу­ку.

– Зар због ха­љи­не да је уби­јеш? – пи­тао је адво­кат Да­ни­цу ка­да су пр­ви пут раз­го­ва­ра­ли у ис­тра­жном за­тво­ру у До­бо­ју.

– Па то је би­ла је­ди­на ха­љи­на за при­ред­бе. За­што да ми је кра­де? – ре­че Да­ни­ца.

У се­лу Ста­но­ви код До­бо­ја, но­вем­бра 1962. го­ди­не, про­на­ђен је леш два­на­е­сто­го­ди­шње де­вој­чи­це Ро­се. Уби­ство је из­вр­ше­но се­ки­ром.

– Да је Ро­са оста­ви­ла ха­љи­ну и по­че­ла да бе­жи, да ли би је ти ју­ри­ла да је уби­јеш? – пи­тао је адво­кат.

– За­што да је уби­јем? Да ми је ба­ци­ла ха­љи­ну, ја је не бих ни ту­кла. По­зва­ла бих је да пре­но­ћи код нас. Она је до­бра и не знам за­што је хте­ла да нас по­кра­де – од­го­во­ри­ла је де­вој­ка.

Ро­са је би­ла да­ља ро­ђа­ка Сте­ва­на, мом­ка с ко­јим је Да­ни­ца че­сто чу­ва­ла ов­це, па се из­ме­ђу њих раз­ви­ла љу­бав. Хтео је Сте­ван да је же­ни, па ју је до­вео у ку­ћу, али је убр­зо оти­шао из Бо­сне у Срем. Та­мо се за­љу­био у не­ку Ма­ђа­ри­цу.

Да­ни­ца је за­пла­ка­ла. Жао јој је Ро­се. По­че­ле су да се ту­ку ка­да је де­вој­чи­ца коб­не но­ћи ушла у ње­ну ку­ћу и узе­ла јој ха­љи­ну. Чак је уда­ри­ла Да­ни­цу ка­ме­ном и не­ким др­ве­том, а она је уз­вра­ти­ла с два удар­ца се­ки­ром.

Оп­ту­же­на је за сви­ре­по уби­ство, из без­об­зир­не осве­те. Има­ла је 22 го­ди­не и пре­ти­ла јој је смрт­на ка­зна.

Суд­ни­ца и ход­ник Окру­жног су­да у До­бо­ју би­ли су пре­пу­ни све­та ка­да је у мар­ту 1963. го­ди­не по­че­ло су­ђе­ње. Пу­бли­ка је уз­ви­ки­ва­ла тра­же­ћи смрт за Да­ни­цу. Сви су зна­ли да ју је Сте­ван оста­вио и сма­тра­ли су да му се осве­ти­ла уби­ством Ро­се.

Су­ди­ја је с му­ком одр­жа­вао мир у суд­ни­ци. Ту­жи­лац је у за­вр­шној ре­чи тра­жио смрт­ну ка­зну.

– Ама ја ћу је исе­ћи на ко­ма­ди­ће, а не суд да јој су­ди! – чу­ло се из пу­бли­ке.

Да­ни­ца је пла­ка­ла. Два по­ли­цај­ца чу­ва­ла су је на оп­ту­же­нич­кој клу­пи. Бра­ни­лац јој је при­шао и ре­као да се не пла­ши прет­њи.

– Ни ти ни сто­ти­ну адво­ка­та не­ће јој спа­сти гла­ву. Ти си пот­пла­ћен да је бра­ниш. Ко бра­ни уби­цу, он је го­ри од уби­це! – по­ви­ка на­род из пу­бли­ке.

Са­мо је ма­е­страл­на за­вр­шна реч мо­гла да спа­се Да­ни­цу од смрт­не ка­зне.

И упра­во је та­ква би­ла од­бра­на адво­ка­та Бо­ри­са­ва М. Иг­ња­то­ви­ћа, вр­сног бе­сед­ни­ка и пу­бли­ци­сте.

Да је Да­ни­ца хте­ла да уби­је Ро­су, мо­гла је то да учи­ни не­где у шу­ми, док су чу­ва­ле ов­це, не­где крај по­то­ка, где се ла­ко мо­гу са­кри­ти тра­го­ви зло­чи­на. Ни­је мо­тив осве­та Сте­ва­ну, јер се Да­ни­ца на­да­ла да ће се он вра­ти­ти и оже­ни­ти је, го­во­рио је адво­кат. Уве­рио је суд­ско ве­ће да мо­тив осве­те от­па­да. Она је ре­кла да ју је Сте­ван „пре­ва­рио и осра­мо­тио”, али ње­но при­зна­ње код ис­тра­жног су­ди­је ни­је пот­кре­пље­но до­ка­зи­ма.

„Ни­ко се ни­ком ни­је осве­тио уби­ја­ју­ћи му уда­ље­ног срод­ни­ка, а то по­себ­но још и ако су му бли­ски ро­ђа­ци при ру­ци”, ре­као је Иг­ња­то­вић пред су­дом и пу­бли­ком у До­бо­ју. Тра­жио је дру­ги мо­тив, а то ни­је би­ла мр­жња, јер су Да­ни­ца и Ро­са би­ле до­бре дру­га­ри­це. Мо­тив је ну­жна од­бра­на, а зло­чин је учи­њен у пре­ко­ра­че­њу гра­ни­ца ну­жне од­бра­не јер по­кој­на Ро­са је би­ла скло­на кра­ђа­ма, што је по­зна­то и ми­ли­ци­ји ко­ја је де­вој­чи­цу до­во­ди­ла ро­ди­те­љи­ма. Она је фи­зич­ки на­па­ла Да­ни­цу ка­ко би за­др­жа­ла укра­де­не ства­ри, а Да­ни­ца је у мра­ку ни­је пре­по­зна­ла и за­то је два пу­та уда­ри­ла се­ки­ром. Ка­да је схва­ти­ла да је уби­ла дру­га­ри­цу, Да­ни­ца је по­ку­ша­ла да из­вр­ши са­мо­у­би­ство, та­ко што је по­пи­ла сир­ћет­ну ки­се­ли­ну.

Адво­кат др Бо­ри­сав М. Иг­ња­то­вић, по­ре­клом из се­ла Ко­ма­ра­не код Кра­гу­јев­ца, био је у жи­во­ту и пе­кар, и по­сла­сти­чар, и бо­рац за осло­бо­ђе­ње Бе­о­гра­да. Два пу­та је ди­пло­ми­рао на Прав­ном фа­кул­те­ту, јер му по­сле­рат­не вла­сти ни­су при­зна­ле ди­пло­му сте­че­ну то­ком не­мач­ке оку­па­ци­је.

Иг­ња­то­вић је нео­би­чан и због то­га што је док­то­ри­рао у де­ве­тој де­це­ни­ји жи­во­та, с 83 го­ди­не, на Прав­ном фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду.