Даница је погледала у браниоца. Била је задовољна јер је очекивала смртну казну.
Осуђена је на 15 година строгог затвора. Адвокат је поднео жалбу, а Врховни суд БиХ у Сарајеву је 1963. године потврдио првостепену одлуку.
– Зар због хаљине да је убијеш? – питао је адвокат Даницу када су први пут разговарали у истражном затвору у Добоју.
– Па то је била једина хаљина за приредбе. Зашто да ми је краде? – рече Даница.
У селу Станови код Добоја, новембра 1962. године, пронађен је леш дванаестогодишње девојчице Росе. Убиство је извршено секиром.
– Да је Роса оставила хаљину и почела да бежи, да ли би је ти јурила да је убијеш? – питао је адвокат.
– Зашто да је убијем? Да ми је бацила хаљину, ја је не бих ни тукла. Позвала бих је да преноћи код нас. Она је добра и не знам зашто је хтела да нас покраде – одговорила је девојка.
Роса је била даља рођака Стевана, момка с којим је Даница често чувала овце, па се између њих развила љубав. Хтео је Стеван да је жени, па ју је довео у кућу, али је убрзо отишао из Босне у Срем. Тамо се заљубио у неку Мађарицу.
Даница је заплакала. Жао јој је Росе. Почеле су да се туку када је девојчица кобне ноћи ушла у њену кућу и узела јој хаљину. Чак је ударила Даницу каменом и неким дрветом, а она је узвратила с два ударца секиром.
Оптужена је за свирепо убиство, из безобзирне освете. Имала је 22 године и претила јој је смртна казна.
Судница и ходник Окружног суда у Добоју били су препуни света када је у марту 1963. године почело суђење. Публика је узвикивала тражећи смрт за Даницу. Сви су знали да ју је Стеван оставио и сматрали су да му се осветила убиством Росе.
Судија је с муком одржавао мир у судници. Тужилац је у завршној речи тражио смртну казну.
– Ама ја ћу је исећи на комадиће, а не суд да јој суди! – чуло се из публике.
Даница је плакала. Два полицајца чувала су је на оптуженичкој клупи. Бранилац јој је пришао и рекао да се не плаши претњи.
– Ни ти ни стотину адвоката неће јој спасти главу. Ти си потплаћен да је браниш. Ко брани убицу, он је гори од убице! – повика народ из публике.
Само је маестрална завршна реч могла да спасе Даницу од смртне казне.
И управо је таква била одбрана адвоката Борисава М. Игњатовића, врсног беседника и публицисте.
Да је Даница хтела да убије Росу, могла је то да учини негде у шуми, док су чувале овце, негде крај потока, где се лако могу сакрити трагови злочина. Није мотив освета Стевану, јер се Даница надала да ће се он вратити и оженити је, говорио је адвокат. Уверио је судско веће да мотив освете отпада. Она је рекла да ју је Стеван „преварио и осрамотио”, али њено признање код истражног судије није поткрепљено доказима.
„Нико се ником није осветио убијајући му удаљеног сродника, а то посебно још и ако су му блиски рођаци при руци”, рекао је Игњатовић пред судом и публиком у Добоју. Тражио је други мотив, а то није била мржња, јер су Даница и Роса биле добре другарице. Мотив је нужна одбрана, а злочин је учињен у прекорачењу граница нужне одбране јер покојна Роса је била склона крађама, што је познато и милицији која је девојчицу доводила родитељима. Она је физички напала Даницу како би задржала украдене ствари, а Даница је у мраку није препознала и зато је два пута ударила секиром. Када је схватила да је убила другарицу, Даница је покушала да изврши самоубиство, тако што је попила сирћетну киселину.
Адвокат др Борисав М. Игњатовић, пореклом из села Комаране код Крагујевца, био је у животу и пекар, и посластичар, и борац за ослобођење Београда. Два пута је дипломирао на Правном факултету, јер му послератне власти нису признале диплому стечену током немачке окупације.
Игњатовић је необичан и због тога што је докторирао у деветој деценији живота, с 83 године, на Правном факултету у Београду.