среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41

Скупљао сам лопте Ђиласу, Туђману...

Аутор: Славко Трошељсубота, 12.04.2008. у 22:00
У тенису имамо „Небеску коњицу”: Радмило Арменулић (Фото Богдан Педовић)

ВИШЕ ОД СПОРТА
Највећи успеси југословенског и српског тениса везани су, углавном, за Радмила Арменулића (70), који се том спорту посветио од девете године! Био је играч, тренер, селектор, па директор државног тима, а у међувремену и професор у тренерској школи у Београду. 

Прву диплому је добио на Правном факултету у Београду, али се правом никад није бавио. Тенис је његово животно опредељење. Био је један од најбољих играча Југославије, а затим професионалац у Немачкој и дипломац на тениским академијама у Келну и Лондону.

Његово име је уписано у књигу рекорда Међународне тениске федерације. На положају државног селектора је био 17 година и 3 месеца чиме је обезбедио себи место и у Гинисовој књизи рекорда.

Он је и сад истакнути спортски радник. Већ 12 година је члан Председништва нашег Олимпијског комитета, у коме је четири године био и потпредседник.

У ком окружењу сте рођени?

Отац Ђорђе је био инжењер и краљев официр. Предавао је статику на факултету, а мајка Гордана, сада има 94 године, била је економиста. Остао сам син јединац, али ни много мажен, ни претерано пажен. Рођен сам две године пре Другог светског рата, који памтим и по трчању у подрум због бомбардовања. Имали смо кућу у Улици краља Петра 57 у којој сам и рођен. У истој улици је Саборна црква у чијем „дворишту” је школа у којој сам научио сва слова и још много тога.

Да ли је било лакше после ослобођења?

Ослободиоци су нас „ослободили” од куће у Београду и имовине у Смедереву – све су нам одузели. Остао нам је само један стан у нашој кући коју су мој отац и мајка уз помоћ својих родитеља радом стекли. И ја сам тада био љут на државу, на комунисте, па сам, и из ината, на свако звоно са Саборне цркве, и за време часова, устајао и крстио се. Казнили су ме укором пред искључење...

Где сте се играли?

На Калемегдану. Ту сам био најслободнији. Често сам преко лета ишао и бос – чувао сам обућу за школу. А од „посластица” сам најчешће јео хлеб, маст и алеву паприку. Највише времена проводио сам на тениским теренима Партизана. Ту су долазили државни функционери: Фрањо Туђман, Коча Поповић, Милован Ђилас, Владимир Дедијер... Скупљао сам им лоптице... За награду сам добија неки динар или стари рекет. На турниру скупљача лоптица био сам најбољи, па су ме примили у Партизан. На следећем турниру сам постао пионирски првак Југославије, а затим и јуниорски...

Каква су Вам била прва удварања?

Занимљива и опасна по живот. Заљубио сам се у протину кћи, школску другарицу. Становали су иза цркве Ружице. Високи зид их је одвајао од ресторана „Калемегданска тераса”. Да би ме запазила покушао сам по том зиду да возим бицикл „без руку”. И, наравно, пао сам у њено двориште са висине од пет метара! Нисам је освојио, али сам добро прошао, мада и сад имам видљиве ожиљке на бради, рукама и ногама. 

А кад Вам је то успело?

Било је, наравно, и срећнијих догађаја с девојкама, али сам већ с 23 године, у октобру 1961, упловио у брачне воде. Заљубио сам се у Силвану, певачицу народних песама, с којом сам, у јануару 1964, добио кћерку Гордану, о којој је, због мог и Силваниног посла, бригу, углавном, водила моја мајка. Кћерка ми је постала професор математике, удата је и има синове Адама, кога зовемо Дади (16) и Александра (13).    

А шта је било са тенисом?

Играо сам за репрезентацију у Галеакупу, узиман сам у обзир и за Девискуп. У екипи су били Јовановић, Пилић... Одлични играчи, али сам их побеђивао и на њиховим теренима. Међутим, селектор Палада ми је рекао да моја игра не одговара за ту прилику... Био сам веома љут, па сам одлучио да прихватим позив из Немачке. Водио сам, као тренер, бригу о целој области. Потом сам био играч и тренер у Офенбаху, па у Минхену...

Кад сте се виђали са Силваном?

Били смо млади, па нам није било тешко да она, у паузама свог рада, дође колима у Немачку, а ја у Југославију.

Нисте стрепели због тих честих вожњи?

Млади људи увек верују да су лоши догађаји намењени другима. И ми смо имали ту врсту опуштености и храбрости. Међутим, увек сам био тужан при напуштању Београда. Та носталгија ме је обузимала већ кад сам преко Бранковог моста прелазио у Нови Београд, на путу за Немачку. Али, једног дана, у октобру 1976, добио сам страшну вест: Силвана је погинула! Враћала се с концерта из Александровца с вођом оркестра Радетом Јашаревићем и сестром Миром Барјактаревић, која је била у другом стању, у петом месецу... Подвукли су се под камион и сви погинули. Никад се неће сазнати ни ко је возио, али се претпоставља Раде.

Како памтите Силвану?

Као особу која је безгранично била храбра. Ничега се никад није бојала. Волела је брз живот. Узбуђивале су је опасности. Једном је у Немачкој залупила врата стана, а кључ је остао са унутрашње стране. Изашла је на симс широк око 40 центиметара по коме је, на висини од двадесет метара, обишла кућу и кроз прозор на купатилу ушла у стан. А као супруга и друг је била нежна, пажљива, благодарна...     

Кад сте се вратили из Немачке?

Три године после те трагедије. Партизан ме је позвао да будем тренер, а Тениски савез да будем селектор. Имао сам у том тренутку нову, добру понуду из Немачке, али сам се вратио у Београд. То ми је био леп период живота, иако сам се много нарадио. Моју судбину су одређивали центиметри: да ли ће лопта да падне испред линије или иза ње. И кад год сам, као вођа државног тима, примао неку награду говорио сам: „Ово је надница за страх”. И тако 17 година и 3 месеца. Али, волим тај страх. И сад, што год радим, ја се такмичим. Са другима или са собом. Свеједно.

Који играчи су тада били уз Вас?

У почетку стари: Франуловић, Илин... А затим сам изабрао младу екипу у којој је, са седамнаест година, био и Боба Живојиновић, а касније Прпић, Орешар, па Иванишевић... И тако сам оформио државни тим која је наш најуспешнији састав у историји Девис-купа. Данас имамо огромне успехе у тенису, али репрезентација још није достигла наш ниво. Били смо три пута прваци Балкана, три пута трећи на свету за играче до 21 године, у Галеа-купу, три пута у полуфиналу светске групе Девис купа, а шест година смо били међу осам најбољих на свету!

Како сте сарађивали с играчима?

Моји саветници су увек били само играчи. О свему смо се договарали. Посебно сам се консултовао с Бобом. Био је лидер. Нисмо се увек слагали, али смо се увек разумели. Увек сам им, због опште атмосфере, нешто обећавао што би њих веома веселило. Тако сам, после победе у Шпанији, био у базену обучен. У Индији сам се, после успеха, уз њихову помоћ, попео на слона. У Енглеској сам тријумф прославио скоком у базен са дванаест метара. А кад смо победили Французе у Београду певао сам у дискотеци „Дуга”. Тада су ми помагали Захар и моја садашња жена Мира Пејић, глумица и певачица...  

Кад сте се поново оженили?

Мира и ја смо били заједно, али нисам желео да се женим пре удаје моје кћерке. Она се венчала 1988, а Мира и ја годину касније. То смо учинили због администрације и света. И увек се, у тим причама о венчању сетим Нушића који је казао: „Пишем биографију од рођења до женидбе, јер после женидбе мушкарац више нема биографију”...

Зашто сте отишли са положаја селектора?

Због Радомана Божовића, председника Владе и Тениског савеза. Он је изузетан економиста... Довео сам га у савез да заокружи економску страну нашег рада, а он је почео да се меша у све и свашта. И тада сам му рекао да тако не могу да радим и да ћу се вратити кад он оде из савеза. Тако је било. Вратио сам се 2001. на положај директора и ту сам остао до 2004.

Шта мислите о тенису некад и сад?

Некад је то био леп спорт, много се путовало као и сад, али су тенисери имали више времена за живот, рад и учење. Сад су гладијатори. Знају семо за рекет, лоптице, тренинге, утакмице... Више није питање да ли ће да издржи пети сет, већ је став да у том сету игра најбрже! Наравно сад су и зараде по хиљаду пута веће него раније. Али, и цена тог новца је огромна.

Шта мислите о Новаку Ђоковићу, Ани Ивановић, Јелени Јанковић?

Они су сад „Небеска коњица”. Постижу фантастичне успехе. А сад им је најтеже. Ове и следеће године морају да потврде освојено. Сад их сви јуре...

Да ли су ти млади тенисери лишени еротике?

Сигурно да је било тога пре годину, две. Родитељи су стално били уз њих. Али, сад су се, изгледа, млади одвојили. Имају своје куће, свој живот. Ево сад чујем да Јелена има дечка, а Новака видим са Шараповом... Иде све правим током. Нико не може, и не би требало, да побегне од природних сокова живота. Мојим играчима никад нисам ништа забрањивао. И девојке су им долазиле у камп, па секс није баук. Напротив...


Коментари5
3bdb7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Obican Putnik
Citajuci ovaj intervju stice se utisak da je ovaj covek bio fini beogradski "mangupcic". Namucio se u zivotu, malo nepravde, kulturni buntovnik, posteno radio za male nagrade u teskim vremenima... Ipak, par komentara mi govori da nije bas sve tako (Barni i gospodja Mitic) kako je nakitio Radmilo Armenulic. Moj zakljucak je da je ovaj lik vazda mislio da je vredniji i vazniji od drugih. I ja sam dosta puta putovao u istom avionu sa poznatima, niko mi nije ostao u losem secanju, naprotiv. Zoran Filipovic, tada fudbaler Crvene zvezde me je odusevio kada sam kao klinac sedeo do njega na putu za London davne 76-te, kao i cela ekipa. Mozda o tome napisem nesto vise drugom prilikom kada tema bude Zoran Filipovic.
jednom
JEDNOM FRAJER, UVEK FRAJER.U STVARI MANGUPCHIC.
Maja Mitic
Nisam sigurna da li cete da objavite moj komentar, ali, posto me dugo tisti, moram da ga napisem. Pre gotovo 20 godina (1990) moj sin (tada petogodisnjak) i ja smo se vracali u Beograd u istom avionu sa nasim teniserima. Tu su bili Zivojinovic, Prpic i Ivanisevic i, naravno Armenulic i Pejiceva. Zivojinovic i Ivanisevic su sve vreme galamili - i u avionu i po aerodromima na koje smo usput sletali. Prpicu je bilo ocigledno neprijatno zbog njihovog ponasanja, a Armenulic, ocigledno vodja puta, nije nista cinio da smiri "nestasne" igrace. Oni koji su prilazili da im zatraze autogram, drsko i potsmesljivo su odbijani, dreka i preglasan smeh je odzvanjalo avionom tokom gotovo citavog puta. Posto je to dug put (iz Australije, oni koji su hteli da makar malo odspavaju jedva da su to mogli da ucine. Kada je u jednom trenutku moj sin, prilikom ulaska u aerodromski autobus, nehotice nagazio na Armenuloviceve bele patike, nas "otmeni" i "zasluzni" Beogradjanin ga je tako odgurnuo da je samo guzva u autobusu zastitila dete od pada. Jos bih to mogla da shvatim kao instiktivan potez, ali besan pogled i gotovo cujno skrgutanje zubima eto ni danas ne mogu da zaboravim. Mom sinu je bilo neprijatno i izvinio se, ali to nije ni najmanje pomoglo Armenulicu da se smiri u brizi za svoje bele patike (koje se, uzgred, nisu ni isprljale). Hvala za priliku da kazem ovo secanje.
Barni
Ja sam ponosan na to,da Komunistima,nisam donosio loptice.A inace poznajem Tenis,vise nego jedan Armenulic,Pukao na svim Frontovima,i sad prica Bajke,Beograd trpi Sve!!!!
sergije miletic
Treba pojasniti sta znaci,iz teksta,"moju sudbinu su odredjivali santimetri".U jednom periodu,sudbina G.Armenulica bila je vezana za generala Koraca,koji je bio veliki ljubitelj tenisa i koji je,po svojoj prirodi, morao uvek da pobedi.Stalno je igrao samo dubl i to sa G.Armenulicem kao partnerom. Posto je gospodin Armenulic sudio lopte koje su padale na njihovu polovinu terene,to svaka dobra lopta koja padne blizu linije,morala je da bude dosudjena kao aut,ako ne, ode mu i glava i posao.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља