понедељак, 20.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:56
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Срби умеју да живе и умеју да умру

Аутор: Олга Јанковићпетак, 10.11.2017. у 21:31
Млада енглеска лекарка игра ужичко коло (Фото: Књига „Жене у рату – Србија 1915–1918”)

Као млада лекарка, Енглескиња Френсис Вејкфилд чим је објављен Велики рат дала је оставку на своје место медицинског мисионара у Нигерији и отпутовала кући у Енглеску како би се се пријавила у добровољце. Ступила је одмах у једну од јединица Шкотских женских болница (Skottish Women’s Hospitals) која је назив добила у част Единбурга одакле је иницијатива потекла, најпре стационирану на терену централне Србије, на чијем челу је била докторка Елеонор Салто.

Тако се нашла међу стотинама лекара и сестара који су самоиницијативно долазили и из Француске, Велике Британије, Русије, Канаде, Грчке, Данске, Аустралије и Новог Зеланда, да би у лето 1915. године у Србији било око 600 медицинског особља из савезничких земаља.

Више од три деценије касније, при крају живота пуног доживљаја и постигнућа, др Вејкфилд је још увек живо памтила ратну епизоду епидемије пегавца у Србији – страшну зиму 1915. године пред Божић у Крагујевцу, ужасну прљавштину, патње пацијената који су лежали и по двојица у кревету – сви заједно и они оболели од дизентерије, пегавца и повратне грознице, док њене речи бележи Моника Крипнер и сама болничарка добровољац из Аустралије у својој књизи „Жене у рату – Србија 1914-1918”

„Било је мало огрева, вода је стално нестајала, а хране није било довољно. Издржали смо први налет епидемије негујући своје пацијенте даноноћно, што је проузроковало у неколико наредних недеља умирање чланица јединице, сестара Луизе Џордан и госпођице Меџ Нил Фрејзер”, причала је Вејкфилдова.

У условима који су владали у Србији, пегавац је по ономе што је забележила Кипнер, често имао и  компликације са тешким запаљењем плућа и нарочито код рањеника гангрене. Многи од њих су патили и од промрзлина, а ампутација удова била једне од најчешћих операција у српским болницама. Тужни призори бивших војника без једне, а често и без обе ноге, који су се могли срести по српским селима после примирја, били су језовито сведочанство о тим драстичним хируршким захватима у ратним условима”, пише у својој књизи Крипнер, а онда је и тифус почео немилосрдно да коси.

„С обзиром на толике патње око нас нисмо могле очекивати посебну пажњу и удобност када бисмо се разболеле. Чиниле смо једна за другу шта смо могле, али наша главна обавеза била је она према Србима. А они су феноменалан народ – чврсти, снажни, издржљиви и када оболе пуни поверења и не жале се. То су идеални пацијенти. Једино око чега се нисмо слагали био је свеж ваздух. Из неког необјашњивог разлога ти војници са села мрзели су свеж ваздух, па се чак и плашили проветравања. Стално смо водиле борбу да отворимо прозоре и ослободимо се страшне загушљивости, коју су сви они волели. Али Срби су храбар народ – они умеју да живе и умеју да умру. Заиста смо их волеле, говорила је у перо Френсис Вејкфилд не пропуштајући да помене легендарну љубав између најчувеније међу њима, пионирке иницијативе да се од женских хуманитарних организација формирају женске покретне болнице, лекарке Елси Инглис и Срба. „Они су били народ драг њеном срцу – храбри, једноставни, издржљиви, поштени, природни, спремни да трпе без јадиковања, ’џентлмени по природи’, звала их је и обожавала их”, причала је Вејкфилдова.

Српски војници не само да су били дубоко захвални тој нежној марљивој шкотској лекарки и њеним јединицама које су дошле из толике даљине да им помогну када им је било наjтеже него су били очарани њеним једноставним шармом и уљудношћу, ведрином и добротом којом је зрачила.


Коментари10
7e830
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dusan
Srbi 1914te nisu stalno pricali o ustanku 1804te vec su ziveli zivot i borili se. Vreme je da se prestane sa patetikom i krene napred smisleno. Prvi svetski rat ili komunisticka revolucija su daleko za nama i mi danas i nasi zivoti - sa time imamo jako malo veze. Ajmo malo svezije, proslost ne treba zaboraviti ali u buducnost valjda idemo.
Slobodan
Slazem se. Ali proslost se ne sme zaboraviti. Njeno pamcenje cini nam sigurniji korak ka buducnosti! Pa nece nam valjd sve krojiti anonimusi!?
Препоручујем 0
Зорица Аврамовић
@Саша Јовановић! Господине. пребрзо сте заборавили хероје наше отаџбине, који су 1999. године, као лавови, та наша надљудски храбра браћа и синови, бранили Србију и њене грађане од нечувеног зла и помора, од деветнаестоглаве аждаје, зване НАТО, са крвавим предзнаком САД... Слава им и хвала за сва времена!
Raca Milosavljevic
... vidimo koliko je bilo tada ljudi sa strane koji su punim srcem dosli da pomognu samo iz ideala borbe protiv zla ...grobovi nasih ratnika rasejani su sirom Mediterana ... mnogi nasi sugradjani letuju tamo negde a neznaju,ili nemaju vremena da odu do tih mesta,upale svecu i odaju postu svojim sunarodnicima koji su dali svoj zivot za slobodu ...ni drzava mnogo ne haje,nema vremena u jurnjavi za poglavljima bez alternative i isto tako investitorima bez alternative ...na celu ove kolone iz celog sveta dobrovoljaca je nas Arcibald Rajs ... mnogo nam je pomogao i jos vise ispricao o nama ...
Slobodan
Mi pamtimo, ali mnogi grobovi naših predaka su preorani i izbrisani (Alžir, Tunis, Maroko...)
Препоручујем 0
Raca Milosavljevic
... prica za postovanje,divljenje iz vremena jedne velike Srpske golgote ... grobovi Srpskih boraca rasejani su sirom Mediterana,naravno Krf je prvo ime stradanja i nade,za mnoga groblja smo i zaboravili,na nasu sramotu nasi turisti letuju i uzivaju a samo par kilometara dalje ne sete se da odu i upale svecu i odaju postu palim ratnicima ... na celu ove kolone ljudi dobre volje iz celog sveta,koji su verovali u vise ciljeve i dosli tada u Srbiju je svakako Arcibald Rajs ...
Саша Јовановић
Нисмо ми више тај несаломив народ. Много смо пропали, у сваком погледу. Остаје нам да се стидимо, ко уме.
Радивоје
@Саша Јовановић Чега да се стидим? Причај у своје име. А то да смо пропали - нисмо, само нашу слободу веома скупо плаћамо, ако схватате на шта мислим.
Препоручујем 18
Феликс
Ако смо једном били, увек смо! Можда нека генерација пропадне, али оно што се преноси потомцима целим бићем кроз душу, срце, и гене, не може се избрисати, родиће се поново! Из пепела треба устати, оживети некдашњи дух! Неки од нас још имају, чувају и преносе млађима!
Препоручујем 31

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља