среда, 20.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 13.11.2017. у 09:30 Бранко Пејовић

У завичај се може улагати и из Америке

Дејан Стојић, Ужичанин с Флориде, упослио у Ужицу 12 младих људи, у Београду десетак, ускоро ће и више
Мла­ди у но­вој фир­ми има­ју шан­су да стек­ну свет­ска ис­ку­ства и за­ра­де но­вац ко­ји је из­над про­се­ка у на­шој зе­мљи (Фото лична архива)

Ужи­це – Ду­го че­ка­но пр­во стра­но ула­га­ње оства­ре­но је ових да­на у Ужи­цу. У кру­гу бив­ше ка­сар­не у Кр­ча­го­ву за­жи­ве­ла је фир­ма „Ин­тер­фејс про”, аме­рич­ко-ужич­ка при­ча. По­сао уз до­бру за­ра­ду у њој до­би­ло је 12 мла­дих љу­ди, а уско­ро ће их, оства­ре ли се на­ја­ве, још три­де­се­так би­ти упо­сле­но.

Ову фир­му, сво­је­вр­стан кол-цен­тар ко­ји се ба­ви те­ле­фон­ском про­да­јом фар­ма­це­ут­ских про­из­во­да на аме­рич­ком тр­жи­шту, отво­ри­ла је аме­рич­ка фир­ма „ТДС мед” вла­сни­ка Де­ја­на Сто­ји­ћа, Ужи­ча­ни­на с Фло­ри­де. Град Ужи­це обез­бе­дио је и при­пре­мио обје­кат, а Сто­јић, при­вр­жен за­ви­ча­ју док оства­ру­је свој аме­рич­ки сан, оста­ло пред­у­зео да и у род­ном гра­ду про­ши­ри би­знис.

На отва­ра­њу је гра­до­на­чел­ник Ужи­ца Ти­хо­мир Пет­ко­вић ре­као да по­све­ће­ност ове град­ске вла­сти до­ла­ску ула­га­ча с отва­ра­њем но­вих рад­них ме­ста ко­нач­но да­је ре­зул­тат.

– Ми смо по­след­њих го­ди­на тр­пе­ли кри­ти­ке што не­ма стра­них ин­ве­сти­то­ра, иако ве­ћи­на Ужи­ча­на не зна ко­ли­ко смо енер­ги­је уло­жи­ли да не­ко из све­та успе­шан у би­зни­су до­ђе у Ужи­це, без­ма­ло 100 ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од нај­бли­жег ауто-пу­та. Свет­ски би­зни­смен, а пре све­га Ужи­ча­нин, Де­јан Сто­јић пре­по­знао је сво­је Ужи­це као до­бру де­сти­на­ци­ју за по­сао. Мла­ди у но­вој фир­ми има­ју шан­су да стек­ну свет­ска ис­ку­ства и за­ра­де но­вац ко­ји је из­над про­се­ка у на­шој зе­мљи – ка­зао је гра­до­на­чел­ник, до­да­ју­ћи да је град уло­жио око 50.000 евра у уре­ђе­ње и опре­ма­ње уну­тра­шњо­сти бив­ше ка­сар­не где „Ин­тер­фејс про” са­да по­слу­је.

Де­јан Сто­јић је за­хва­лио гра­ду на са­рад­њи и при­пре­ми про­сто­ра у ре­корд­ном ро­ку, ре­кав­ши да је „Ин­тер­фејс про” на­стао као по­др­шка слу­жби про­да­је ње­го­ве ком­па­ни­је „ТДС мед”, плод иде­је о ши­ре­њу про­да­је на­кон по­зи­тив­них ис­ку­ста­ва у ра­ду с из­ван­ред­ним мла­дим љу­ди­ма у Ср­би­ји. На­ја­вио је за на­ред­ну го­ди­ну по­ве­ћа­ње ка­па­ци­те­та и раз­вој но­вих услу­га на се­вер­но­а­ме­рич­ком тр­жи­шту.

– Ја сам Ужи­ча­нин и мој отац је умео да ка­же ка­ко имам ужич­ки ак­це­нат и кад при­чам ен­гле­ски. Не­кад то ни­сам раз­у­мео, али сад ми је то нај­ве­ћи ком­пли­мент – ре­као је овом при­ли­ком Сто­јић.

А ко је он, чи­ме се у Ужи­цу ба­вио и ка­ко је ус­пео у би­зни­су у Аме­ри­ци са­зна­ли смо из раз­го­во­ра с њим за наш лист. Дан пре ње­го­вог по­врат­ка у САД, раз­го­ва­ра­ли смо на Зла­ти­бо­ру, где је од­сео.  

– У Ужи­цу сам се ро­дио пре 46 го­ди­на и шко­ло­вао. По­том имао ов­де аген­ци­ју за ком­пју­тер­ске услу­ге, био ин­тер­нет про­вај­дер, па и ди-џеј на ужич­ком Ра­ди­ју 31. Убр­зо по­сле бом­бар­до­ва­ња 1999. го­ди­не ре­шио сам да одем у Аме­ри­ку због на­бав­ке опре­ме за рад, на­крат­ко, па да се вра­тим. Али до­шао сам на Фло­ри­ду, сам са 600 до­ла­ра у џе­пу, и ту остао. Аме­ри­ка ме је при­хва­ти­ла као да та­мо већ при­па­дам. Сре­ћа, упор­ност или не­што тре­ће, ве­ру­јем у ми­сао да се сре­ћа до­го­ди кад ме но­ва шан­са на­ђе спрем­ног – при­ча нам Сто­јић, чо­век на­сме­јан, ве­дар, од­лу­чан.

У сва­кој при­ли­ци, на­ста­вља, да­вао је све од се­бе, ра­дио ср­цем. Палм Бич је град у ко­ме жи­ви, а ме­њао је раз­не по­сло­ве. Пр­во је пар­ки­рао во­зи­ла бо­га­та­ша ис­пред јед­ног ре­сто­ра­на, али и у то­ме је за­до­вољ­ство на­ла­зио. По­том је ко­ри­стио ужич­ка зна­ња: ра­дио ИТ кон­сал­тинг у ком­пју­тер­ском по­сло­ва­њу, спе­ци­ја­ли­зо­вао са­рад­њу с ма­лим фир­ма­ма. Го­ди­не 2001. осно­вао је сво­ју пр­ву фир­му у Аме­ри­ци, упра­во из те обла­сти.

– Та­мо су пре­по­зна­ли мо­ју страст у по­слу, по­себ­но што во­лим да ра­дим с љу­ди­ма, у че­му сам се и струч­но уса­вр­ша­вао. По­чи­њем но­ве да за­по­шља­вам и об­у­ча­вам их ка­ко да про­да­ју про­из­во­де љу­ди­ма, ра­де на пра­ви на­чин с њи­ма. „Љу­ди ку­пу­ју од љу­ди ко­ји им се сви­ђа­ју”, „Да би љу­ди дру­ге учи­ни­ли срећ­ним пр­во са­ми тре­ба да бу­ду срећ­ни”, ге­сла су ко­јих се др­жим. С вре­ме­ном ула­зим у фар­ма­це­ут­ску ин­ду­стри­ју, као ди­стри­бу­тер, ло­ги­стич­ка по­др­шка ком­па­ни­ја­ма. Отво­рио сам 2012. сво­ју ве­ле­про­да­ју, обез­бе­ђу­јем рет­ке ле­ко­ве за бол­ни­це ко­ји не­до­ста­ју ка­да ве­ли­ки ди­стри­бу­те­ри не­ма­ју мо­гућ­но­сти да за­до­во­ље по­тре­бе здрав­стве­них уста­но­ва. Јед­на смо од нај­бр­же ра­сту­ћих ком­па­ни­ја у тој обла­сти. Имам ди­стри­бу­тив­не цен­тре у пет аме­рич­ких др­жа­ва, раз­ви­је­ну са­рад­њу са око 500 бол­ни­ца у Аме­ри­ци – об­ја­шња­ва Де­јан, отац дво­је де­це, оже­њен Аме­ри­кан­ком азиј­ског по­ре­кла.

Ср­би­ју, на­рав­но, ни­је за­бо­ра­вио. У свој би­знис ју је укљу­чио кад је, ка­же, при­ме­тио да су ов­де по­след­њих го­ди­на сре­ђе­не по­ли­тич­ке и еко­ном­ске при­ли­ке. Нај­пре је у Бе­о­гра­ду отво­рио фир­му, кол-цен­тар са де­се­так за­по­сле­них, са­да и у Ужи­цу. За­до­во­љан је на­шим мла­дим рад­ни­ци­ма, ко­је ан­га­жу­је ако од­лич­но зна­ју ен­гле­ски, енер­гич­ни су и во­ле да ра­де с љу­ди­ма. 

– Они ра­де пет да­на у не­де­љи у по­по­днев­ним и ве­чер­њим са­ти­ма, ка­да је пре под­не у Њу­јор­ку. Чу­ју се са ше­фо­ви­ма на­бав­ки у аме­рич­ким бол­ни­ца­ма и да­ју им ин­фор­ма­ци­је о про­из­во­ди­ма ко­ји мо­гу да не­ста­ну у про­да­ји. Рад­ни­ци у Ср­би­ји су пла­ће­ни од­лич­но, а рад­не на­ви­ке су им ме­ра успе­ха. Про­ши­ри­ћу по­сао ов­де, но­ве мла­де за­по­сли­ти. А о Ср­би­ји у све­ту са­мо ле­по при­чам, па ме љу­ди пи­та­ју за­што сам уоп­ште до­шао у Аме­ри­ку кад ми је та­ко ле­по у за­ви­ча­ју – ка­же нам на кра­ју Де­јан Сто­јић, Ужи­ча­нин с Фло­ри­де.

Коментари2
32f83
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miki
Пр­во је пар­ки­рао во­зи­ла бо­га­та­ша ис­пред јед­ног ре­сто­ра­на - to se zove "valet parking" I vozila nemora da budu of bogatasa, svako ko plati par dolara vise.... Jedna stvar je preskocena - kako to odes u ameriku da kupis opremu za rad sa $600 dolara (avionska karta kosta vise) I odlucis da ostanes??? Gde je viza, radna dozvola....????
Anka
Bravo gospodine Dejane. Ovakvih, uspjesnih Srba ima puno i svijetu, ali nazalost malo onih koji imaju osjecaj i zelju da pomognu Srbiji. Dejanu zelim svu srecu ovog svijeta.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља