Нога српског патријарха први пут је крочила у Азбуковицу 23. марта 2000. године. Патријарх Павле допутовао је у манастир испод Сокола с намером да наредног дана, на годишњицу НАТО агресије, уз саслужење многобројних архијереја, свештенства и монаштва, освешта монументални крст пре његовог постављања на цитаделу Соколске стене, непосредно изнад манастира, где се и сада, као кандило изнад иконе, налази и обасјава све несрећне душе које су оставиле своје кости у катакомбама старог Соко Града.
Патријарх Павле, који се упокојио на данашњи дан 2009. године, имао је велики разлог да се тог дана нађе у Соко Граду. Немачки држављанин и пријатељ шабачког владике Лаврентија Хорст Вробел из Гихфорна, творац и власник јединственог Интернационалног музеја старих ветрењача и воденица, одлучио је да као знак покајања за све жртве и страдања Срба, у име немачког народа, манастиру и народу овог краја дарује велики позлаћени крст. Израђен у бродоградилишту „Сава” у Мачванској Митровици, челични крст висок је 13,5 метара и тежак 2,2 тоне, позлаћен по ивицама 24-каратним златом.
Док се сећа како су пилоти тадашње РВО и ПВО из састава некадашње 890. мешовите хеликоптерске јединице закачили велики крст испод транспортног хеликоптера и преко суседних висова понели га према највишој тачки Соко Града, професор Сретен Цветојевић Цвеле из Љубовије памти за њега нешто још важније. То је био његов први сусрет са патријархом Павлом. Цветојевић је саветник шабачке епархије и заменик председника Друштва пријатеља манастира Светог Николаја Велимировића у Соко Граду.
Препричавајући како је са неколико особа присуствовао заједничкој вечери, такозваној трпези љубави, приређеној у част патријарха и господина Вробела у трпезарији манастирског конака, Цветојевић ту вечеру описује као изузетно искуство.
– Поред мноштва интересантних детаља са вечере, издвојио бих званичну церемонију размене поклона између Његове светости и господина Вробела. Знајући из прича епископа Лаврентија да патријарх Павле у слободно време, не само из хобија, већ због свог поимања живота, сам обавља многе занатске послове, попут поправљања своје обуће, столарије или струје у Патријаршији и по манастирима, Вробел му је на поклон уручио универзални комплет алата, „мини киштру”, у којој се налазе различите минијатурне алатке, попут шрафцигера, бургија, кључева, шила, сечива… Његова светост је захвалио и рекао, благо се насмешивши: „Мислим да ће се вашем поклону много више обрадовати мој наследник. Ја бих много више волео да сте ми донели само једну тестерицу!” Потом је Павле замолио свог ђакона Стевицу Рапајића да то преведе. Патријарх је, заузврат, Вробелу уручио књигу на немачком језику „Српске светиње на Косову и Метохији” – напомиње професор Цветојевић.
Са те вечере он се сећа још једног интересантног разговора. Патријарх Павле причао је о посети манастиру Девич после НАТО агресије и непријатности које је имао са тројицом, како их је тада назвао – „арнаута”. Били су наоружани аутоматским оружјем, или „машингеверима”, причао је патријарх.
– Један од тројице косовских Албанаца, који је знао српски, казао му је: „Знам те, ти си онај поп што стално говори да је Косово света српска земља. Могло би теби овде нешто гадно да се деси. Уосталом, ово више није ваша земља и ваш манастир.” Патријарх Павле му је одговорио: „Не бринем се ја и нема мени шта гадно да се деси, а чија је земља и чији је манастир, то није уопште битно, јер смо сви деца Божија и Богу се увек и на сваком месту можемо и требамо молити”. Потом је затражио да га пусте да прође до манастира, јер жели да се лично увери шта је са монахињама. И пропустили су га да прође. Али док ми је патријарх Павле то причао, владика Лаврентије се благо нагао према мени и тихо ми шапнуо: „Нема њему шта да се деси, он је једном ногом већ на небу” – препричава професор детаље са вечере.
Шабачки владика Лаврентије је и први заговорник да се у манастирском комплексу испод Соко Града, поред већ постојећег храма посвећеног Светом Николају Велимировићу, подигне још један храм који би подсећао на време које је сада светац, а тада епископ Николај Велимировић провео на трону охридско-битољске епископије, од 1920. до 1935. године.
После смрти патријарха Павла родила се идеја да буде подигнута копија Цркве Светог Јована Канеа са Охридског језера, један од најлепших примера византијске архитектуре. Кад храм буде завршен, највероватније следеће године, биће посвећен блаженопочившем патријарху Павлу.
Добротвори и ктитори будућег храма су председник Друштва пријатеља манастира Светог Николаја Велимировића у Соко Граду доктор Милош Ранковић са супругом и двојицом синова, који су такође лекари, као и Радослав Веселиновић са својом породицом, власник „Галеб групе” из Шапца. Од 1989. године до данас, поред првобитно саграђеног храма и звоника, испод Соко Града никао је читав манастирски комплекс са три велика конака, библиотеком и више функционалних сала, изложбеним просторима, летњим амфитеатром, спортским теренима.
Патријарх Павле, познат по својој скромности и духовитости, сигурно би пронашао начин да се нашали због чињенице да се храм посвећен њему налази недалеко од отвореног базена.
