среда, 13.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:25

Рад на овој представи био је мој лич­ни Монт Еве­рест

Озрен Гра­ба­рић, један од најбољих хрватских глумаца средње генерације, го­сту­је у На­род­ном по­зо­ри­шту са мо­но- опе­ром „Днев­ник јед­ног лу­да­ка”
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпетак, 17.11.2017. у 13:00
Озрен Гра­ба­рић (Фо­то Пе­тра Кри­ле­тић)

Го­го­ље­ва при­по­вет­ка „Днев­ник јед­ног лу­да­ка” го­во­ри и те ка­ко о да­на­шњем вре­ме­ну у ко­јем су сви па­ра­ме­три по­ру­ше­ни, у ко­јем се не зна за­што су јед­ни го­ре, а дру­ги до­ле, чи­ме су то за­слу­жи­ли и је­су ли то уоп­ште за­слу­жи­ли, ка­же за „По­ли­ти­ку” Озрен Гра­ба­рић, је­дан од нај­бо­љих хр­ват­ских глу­ма­ца сред­ње ге­не­ра­ци­је ко­ји ће у су­бо­ту уве­че са по­чет­ком у 20.30 са­ти го­сто­ва­ти на сце­ни „Ра­ша Пла­о­вић” На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду са мо­но-опе­ром „Днев­ник јед­ног лу­да­ка” на­ста­лом по исто­и­ме­ној крат­кој при­чи Ни­ко­ла­ја Ва­си­ље­ви­ча Го­го­ља, у ре­жи­ји Мар­ја­на Не­ћа­ка ко­ји је и аутор му­зи­ке и сце­но­гра­фи­је.

Мо­но-опе­ра „Днев­ник јед­ног лу­да­ка” пре­ми­јер­но је из­ве­де­на пре две го­ди­не у Би­то­љу. По­зна­то Го­го­ље­во де­ло јед­но је од нај­ра­ни­јих де­таљ­них при­ка­за ши­зо­фре­ни­је, на­ста­ло мно­го ра­ни­је не­го што је бо­лест до­би­ла сво­је ме­сто и име у ме­ди­ци­ни.

– Мар­јан Не­ћак и ја упо­зна­ли смо се на ра­ду пред­ста­ве „Спро­вод у Те­ре­зи­јен­бур­гу” пре­ма де­лу Ми­ро­сла­ва Кр­ле­же и у ре­жи­ји и ко­ре­о­гра­фи­ји Ста­ше Зу­ров­ца. Ње­го­ва му­зи­ка ин­спи­ри­са­ла ме је од пр­ве пр­о­бе, пр­о­бу­ди­ла у ме­ни но­ве ни­јан­се ко­је су се не­рет­ко по­ја­вљи­ва­ле из под­руч­ја не­све­сног. На­па­ја­ти се на та­квим из­во­ри­ма му­зич­ких им­пул­са и енер­ги­је за ме­не је био чист ужи­так.

О че­му је за­пра­во Озрен Гра­ба­рић пр­о­го­во­рио у сво­јој пред­ста­ви „Днев­ник јед­ног лу­да­ка”? Шта је у фо­ку­су ње­го­вог чи­та­ња ове Го­го­ље­ве при­по­вет­ке? Ко­ја је ствар­ност ствар­ни­ја? Она ко­ју чи­та­мо у но­ви­на­ма, она ко­ју гле­да­мо у сво­јој не­по­сред­ној бли­зи­ни или она у на­ма?

– Да­нас ви­ди­мо све­оп­шти пад ква­ли­те­та и кри­те­ри­ју­ма у сва­ком сег­мен­ту дру­штва. Рав­на­те­љи, гра­до­на­чел­ни­ци, пре­ми­је­ри па чак и пред­сед­ни­ци по­ста­ју они за ко­је се чу­ди­мо да има­ју би­ло шта да ка­жу. Љу­ди без пра­ве иде­је, без пра­вог зна­ња, та­ко­зва­ни ауто­ри­те­ти без ауто­ри­те­та. У та­квом си­сте­му се ма­ли чи­нов­ник ко­ји све то по­сма­тра на­рав­но пи­та: За­што сам ја то што је­сам, са­мо то и ни­шта ви­ше. Дру­штве­на хи­је­рар­хи­ја је раз­би­је­на пи­ра­ми­да у ко­јој су они ко­ји би тре­ба­ло да бу­ду на вр­ху ба­че­ни на са­мо дно. То је си­ту­а­ци­ја у ко­ју чо­век па­да у сво­је­вр­сну ши­зо­фре­ни­ју. Пи­та­ње је тре­ба ли По­при­шчи­на по­сма­тра­ти као лу­да­ка или као жр­тву јед­ног на­ка­рад­ног по­рет­ка – ка­же наш са­го­вор­ник.    

За пред­ста­ву „Днев­ник јед­ног лу­да­ка” Гра­ба­рић је у пр­о­те­клом пе­ри­о­ду до­био бр­ој­не на­гра­де и при­зна­ња. Ко­ли­ко је де­ли­кат­но глум­цу да се ис­ка­же та­ко успе­шно у фор­ми мо­но­дра­ме?

– Мо­но­дра­ма је је­дан од нај­те­жих и мо­жда нај­у­са­мље­ни­јих об­ли­ка те­а­тра, јер је глу­мац на сце­ни сам и сам је су­о­чен с пу­бли­ком. Ова пред­ста­ва је спе­ци­фич­на још по то­ме што ни­је са­мо мо­но­дра­ма не­го мо­но-опе­ра, од­но­сно сво­је­вр­сни об­лик му­зич­ког те­а­тра у ко­ме не­ма оних та­ко­зва­них драм­ских па­у­за у ко­ји­ма глум­ци че­сто ужи­ва­ју и ко­ри­сте их да би се на­ме­сти­ли у сле­де­ћи го­вор­ни и ми­са­о­ни низ. Пред­ста­ва тра­је 59 ми­ну­та и 14 се­кун­ди и не мо­же тра­ја­ти ни кра­ће ни ду­же, му­зич­ка ма­три­ца не до­пу­шта ми да ра­дим па­у­зу, да раз­ми­слим ка­ко да­ље, већ кон­цен­тра­ци­ја тре­ба би­ти по­де­ље­на: с јед­не стра­не мо­рам би­ти све­стан ма­три­це и му­зич­ких зна­ко­ва ко­ји ми го­во­ре где бих с тек­стом тре­ба­ло да бу­дем, а с дру­ге не смем да из­гу­бим уну­тра­шњи до­жи­вљај тек­ста ко­ји се још из­во­ди на два стра­на је­зи­ка, ен­гле­ском и шпан­ском. Та­ко да је за ме­не рад на овој пред­ста­ви био мој лич­ни Монт Еве­рест – ка­же Гра­ба­рић.


Коментари1
40fc3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevo
Opet o nakaradnosti sveta. A da mi odustanemo od neprestanog kritikovanja takvog sveta i postavimo standarde jednog boljeg. Svet je tacno onakav kakav treba da bude u odnosu na ljudsku masu koja ga cini. Jer,ti sa dna kad dodju gore postaju isti kao i ono koje su zamenili. Ili lose dijagnosticiramo svet ili promasimo metu, sto je najverovatnije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља