Изгледа да никада није касно, чак ни за књиге које негде стоје затурене и заборављене. Тако је бар у случају шестог романа добитнице НИН-ове награде Гроздане Олујић „Преживети до сутра”, који је завршен и прекуцан чекао тренутак да буде објављен, још од 1962. године. Пронашао га је ауторкин син проф. др Александар Лешић, професор Медицинског факултета у Београду, а за штампу су га заједно са њим приредили Александар Јовановић и Зорана Опачић, која је за ово издање у „Колу”, „Српске књижевне задруге”, написала и предговор.
Слично се пре неколико година десило и са првом верзијом чувеног романа Харпер Ли „Убити птицу ругалицу”, који је под насловом „Иди постави стражара” (Лагуна) пронађен и објављен у свету, и код нас, после више деценија од настанка, али из сасвим других разлога. Наиме, издавач је Харпер Ли предложио да радњу прве верзије романа врати у 1936. годину, што је и главну јунакињу вратило у време детињства. У другој верзији, (која је објављена прва), расни проблем виђен је из перспективе детета, као што је и рат, у роману Гроздане Олујић – „наше Харпер Ли”, виђен из угла риђег дечака од седам година, који умногоме подсећа на њу саму.
Роман „Преживети до сутра”, наслова који се сјајно уклапа у нашу свакодневицу, као да је јуче написан, говори, дакле, о Другом светском рату, о дечаку чије је детињство тај рат украо, али на начин који НОБ не приказује у духу светлих идеала. Дечаков брат Петар, близак скојевцима, у тренутку када види обешених педесет мештана бачког Каранова и то због једног убијеног Немца, осећа њихове оптужујуће погледе и из смрти, те помишља:
„Будале! Па било је објављено да ће за једног немачког војника бити плаћено са сто талаца, у најбољем случају са педесет. Петар нестрпљиво одмахну главом слушајући објашњења Црног да је убиство Ханса Милера морало да се догоди. Заиста ничему не води!(...) Имамо ли права да за једног жртвујемо стотину? – Петар задрхта. – У име које победе је то дозвољено?”
Овај одломак из романа „Преживети до сутра”, као ни роман у целини, није дочекао да буде цензурисан због једне ствари која је за нијансу гора од цензуре. Гроздана Олујић подлегла је аутоцензури после негативних критика њеног романа „Излет у небо”, који је нападнут као брутално циничан и који на недопустиво ружан начин приказује социјалистичку стварност. Све то изречено је после успеха и награде сарајевске „Народне просвјете”, као и награде загребачког „Телеграфа” за још један од романа Гроздане Олујић „Гласам за љубав”. Са једне стране, по речима Зоране Опачић, екранизовање поменуте књиге „Излет у небо”, као и романа „Чудна девојка”, превођење њене прозе у свету, указивало је на лепу књижевну каријеру Гроздане Олујић шездесетих година, а са друге, исти људи који су њене приповести хвалили, истовремено су им упућивали оштре оцене. Тако је роман „Преживети до сутра”, писан од 1959. до 1962. године, настајао у време оспоравања „Излета у небо”.
„Будући да се у њему слика света изнова не приказује из идеолошког дискурса, односно да се у њему не промовише партизански покрет – бар не у оној мери која је пожељна, односно нужна у време када је роман писан – и да би, сходно томе, вероватно био погрешно протумачен, списатељица је, обесхрабрена, `отрежњењем` књижевне јавности, које ће се `обавити до краја`, одлучила да га не објави, па стога завршени рукопис није никоме ни показивала”, приметила је Зорана Опачић у предговору књизи, уз опаску да роман није ништа изгубио од аутентичности и модерности приповедања. После представљања овог издања у Српској књижевној задрузи, могла су се чути и запажања да је ово можда и најбоља књига Гроздане Олујић.
Њен роман „Преживети до сутра” успешно води неколико токова приповести. Почев од портрета различитих генерација породице дечака Саше: деде Луке, солунца који гине на почетку рата зато што голорук јуриша на Немце, оца Стевана који губи ауторитет и позицију главе породице, али ипак гине часно, мајке – ратне хероине, старијих дечакових брата и сестре који у страшним околностима сазревају као личности, преко ратних неправди и ужаса лешева које из Славоније доноси вода, до мрачне и апокалиптичне, али и поетске слике дехуманизованог света. „На ружној, убогаљеној и искасапљеној земљи лудом лепотом буктали су само румени цветови брескве, а храна постајала све скупља од злата, од живота, части. Шта је то част? Хране није било”, пише Гроздана Олујић. После свега што је преживео, дечак на крају романа каже мајци да нема једанаест, већ да се осећа као да има сто једанаест година...
Млади партизани у овој њеној књизи, која је пет и по деценија стајала у фиоци радног стола, пред завршетак рата у делиријуму узвикују: „На земљи рај нас чека! Играј, играј, немој стати”, као у некој антиутопији, док почетна посвета заправо сужава поглед на индивидуални осећај љубави, „која је једина прилика за срећу у времену у којем је уметност живљења надасве уметност да се преживи”.
