Об­ја­вљен за­бо­ра­вље­ни ро­ман Гро­зда­не Олу­јић

Из­гле­да да ни­ка­да ни­је ка­сно, чак ни за књи­ге ко­је не­где сто­је за­ту­ре­не и за­бо­ра­вље­не. Та­ко је бар у слу­ча­ју ше­стог ро­ма­на до­бит­ни­це НИН-ове на­гра­де Гро­зда­не Олу­јић „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, ко­ји је за­вр­шен и пре­ку­цан че­као тре­ну­так да бу­де об­ја­вљен, још од 1962. го­ди­не. Про­на­шао га је аутор­кин син проф. др Алек­сан­дар Ле­шић, про­фе­сор Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, а за штам­пу су га за­јед­но са њим при­ре­ди­ли Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић и Зо­ра­на Опа­чић, ко­ја је за ово из­да­ње у „Ко­лу”, „Срп­ске књи­жев­не за­дру­ге”, на­пи­са­ла и пред­го­вор.

Слич­но се пре не­ко­ли­ко го­ди­на де­си­ло и са пр­вом вер­зи­јом чу­ве­ног ро­ма­на Хар­пер Ли „Уби­ти пти­цу ру­га­ли­цу”, ко­ји је под на­сло­вом „Иди по­ста­ви стра­жа­ра” (Ла­гу­на) про­на­ђен и об­ја­вљен у све­ту, и код нас, по­сле ви­ше де­це­ни­ја од на­стан­ка, али из са­свим дру­гих раз­ло­га. На­и­ме, из­да­вач је Хар­пер Ли пред­ло­жио да рад­њу пр­ве вер­зи­је ро­ма­на вра­ти у 1936. го­ди­ну, што је и глав­ну ју­на­ки­њу вра­ти­ло у вре­ме де­тињ­ства. У дру­гој вер­зи­ји, (ко­ја је об­ја­вље­на пр­ва), ра­сни про­блем ви­ђен је из пер­спек­ти­ве де­те­та, као што је и рат, у ро­ма­ну Гро­зда­не Олу­јић – „на­ше Хар­пер Ли”, ви­ђен из угла ри­ђег де­ча­ка од се­дам го­ди­на, ко­ји умно­го­ме под­се­ћа на њу са­му.

Ро­ман „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, на­сло­ва ко­ји се сјај­но укла­па у на­шу сва­ко­дне­ви­цу, као да је ју­че на­пи­сан, го­во­ри, да­кле, о Дру­гом свет­ском ра­ту, о де­ча­ку чи­је је де­тињ­ство тај рат украо, али на на­чин ко­ји НОБ не при­ка­зу­је у ду­ху све­тлих иде­а­ла. Де­ча­ков брат Пе­тар, бли­зак ско­јев­ци­ма, у тре­нут­ку ка­да ви­ди обе­ше­них пе­де­сет ме­шта­на бач­ког Ка­ра­но­ва и то због јед­ног уби­је­ног Нем­ца, осе­ћа њи­хо­ве оп­ту­жу­ју­ће по­гле­де и из смр­ти, те по­ми­шља:

„Бу­да­ле! Па би­ло је об­ја­вље­но да ће за јед­ног не­мач­ког вој­ни­ка би­ти пла­ће­но са сто та­ла­ца, у нај­бо­љем слу­ча­ју са пе­де­сет. Пе­тар не­стр­пљи­во од­мах­ну гла­вом слу­ша­ју­ћи об­ја­шње­ња Цр­ног да је уби­ство Хан­са Ми­ле­ра мо­ра­ло да се до­го­ди. За­и­ста ни­че­му не во­ди!(...) Има­мо ли пра­ва да за јед­ног жр­тву­је­мо сто­ти­ну? – Пе­тар за­дрх­та. – У име ко­је по­бе­де је то до­зво­ље­но?”

Овај од­ло­мак из ро­ма­на „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, као ни ро­ман у це­ли­ни, ни­је до­че­као да бу­де цен­зу­ри­сан због јед­не ства­ри ко­ја је за ни­јан­су го­ра од цен­зу­ре. Гро­зда­на Олу­јић под­ле­гла је ауто­цен­зу­ри по­сле не­га­тив­них кри­ти­ка ње­ног ро­ма­на „Из­лет у не­бо”, ко­ји је на­пад­нут као бру­тал­но ци­ни­чан и ко­ји на не­до­пу­сти­во ру­жан на­чин при­ка­зу­је со­ци­ја­ли­стич­ку ствар­ност. Све то из­ре­че­но је по­сле успе­ха и на­гра­де са­ра­јев­ске „На­род­не про­свје­те”, као и на­гра­де за­гре­бач­ког „Те­ле­гра­фа” за још је­дан од ро­ма­на Гро­зда­не Олу­јић „Гла­сам за љу­бав”. Са јед­не стра­не, по ре­чи­ма Зо­ра­не Опа­чић, екра­ни­зо­ва­ње по­ме­ну­те књи­ге „Из­лет у не­бо”, као и ро­ма­на „Чуд­на де­вој­ка”, пре­во­ђе­ње ње­не про­зе у све­ту, ука­зи­ва­ло је на ле­пу књи­жев­ну ка­ри­је­ру Гро­зда­не Олу­јић ше­зде­се­тих го­ди­на, а са дру­ге, исти љу­ди ко­ји су ње­не при­по­ве­сти хва­ли­ли, исто­вре­ме­но су им упу­ћи­ва­ли оштре оце­не. Та­ко је ро­ман „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, пи­сан од 1959. до 1962. го­ди­не, на­ста­јао у вре­ме оспо­ра­ва­ња „Из­ле­та у не­бо”.

„Бу­ду­ћи да се у ње­му сли­ка све­та из­но­ва не при­ка­зу­је из иде­о­ло­шког дис­кур­са, од­но­сно да се у ње­му не про­мо­ви­ше пар­ти­зан­ски по­крет – бар не у оној ме­ри ко­ја је по­жељ­на, од­но­сно ну­жна у вре­ме ка­да је ро­ман пи­сан – и да би, сход­но то­ме, ве­ро­ват­но био по­гре­шно про­ту­ма­чен, спи­са­те­љи­ца је, обес­хра­бре­на, `отрежњењем` књи­жев­не јав­но­сти, ко­је ће се `обавити до краја`, од­лу­чи­ла да га не об­ја­ви, па сто­га за­вр­ше­ни ру­ко­пис ни­је ни­ко­ме ни по­ка­зи­ва­ла”, при­ме­ти­ла је Зо­ра­на Опа­чић у пред­го­во­ру књи­зи, уз опа­ску да ро­ман ни­је ни­шта из­гу­био од аутен­тич­но­сти и мо­дер­но­сти при­по­ве­да­ња. По­сле пред­ста­вља­ња овог из­да­ња у Срп­ској књи­жев­ној за­дру­зи, мо­гла су се чу­ти и за­па­жа­ња да је ово мо­жда и нај­бо­ља књи­га Гро­зда­не Олу­јић.

Њен ро­ман „Пре­жи­ве­ти до су­тра” успе­шно во­ди не­ко­ли­ко то­ко­ва при­по­ве­сти. По­чев од пор­тре­та раз­ли­чи­тих ге­не­ра­ци­ја по­ро­ди­це де­ча­ка Са­ше: де­де Лу­ке, со­лун­ца ко­ји ги­не на по­чет­ку ра­та за­то што го­ло­рук ју­ри­ша на Нем­це, оца Сте­ва­на ко­ји гу­би ауто­ри­тет и по­зи­ци­ју гла­ве по­ро­ди­це, али ипак ги­не ча­сно, мај­ке – рат­не хе­ро­и­не, ста­ри­јих де­ча­ко­вих бра­та и се­стре ко­ји у стра­шним окол­но­сти­ма са­зре­ва­ју као лич­но­сти, пре­ко рат­них не­прав­ди и ужа­са ле­ше­ва ко­је из Сла­во­ни­је до­но­си во­да, до мрач­не и апо­ка­лип­тич­не, али и по­ет­ске сли­ке де­ху­ма­ни­зо­ва­ног све­та. „На ру­жној, убо­га­ље­ној и ис­ка­са­пље­ној зе­мљи лу­дом ле­по­том бук­та­ли су са­мо ру­ме­ни цве­то­ви бре­скве, а хра­на по­ста­ја­ла све ску­пља од зла­та, од жи­во­та, ча­сти. Шта је то част? Хра­не ни­је би­ло”, пи­ше Гро­зда­на Олу­јић. По­сле све­га што је пре­жи­вео, де­чак на кра­ју ро­ма­на ка­же мај­ци да не­ма је­да­на­ест, већ да се осе­ћа као да има сто је­да­на­ест го­ди­на...

Мла­ди пар­ти­за­ни у овој ње­ној књи­зи, ко­ја је пет и по де­це­ни­ја ста­ја­ла у фи­о­ци рад­ног сто­ла, пред за­вр­ше­так ра­та у де­ли­ри­ју­му уз­ви­ку­ју: „На зе­мљи рај нас че­ка! Играј, играј, не­мој ста­ти”, као у не­кој ан­ти­у­то­пи­ји, док по­чет­на по­све­та за­пра­во су­жа­ва по­глед на ин­ди­ви­ду­ал­ни осе­ћај љу­ба­ви, „ко­ја је је­ди­на при­ли­ка за сре­ћу у вре­ме­ну у ко­јем је умет­ност жи­вље­ња на­да­све умет­ност да се пре­жи­ви”.