среда, 21.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 18.11.2017. у 22:00 Јовица Даниловић

Кад у Вр­шцу бе­сни „рат”

У сто­ним рат­ним игра­ма ко­је осва­ја­ју свет, уче­ство­ва­ли „рат­ни­ци” из Сло­ве­ни­је, Хр­ват­ске, Ру­му­ни­је и Ср­би­је, а по­бед­ник је Бо­јан Шми­длинг из Бе­о­гра­да
Про­фе­сор Ду­шан Ко­стић(десно) на бо­ји­шту за сто­лом (Фо­то Ј. Да­ни­ло­вић)

Вр­шац – Из свег ору­ђа и оруж­ја се „пу­ца­ло” пу­на два да­на, уз при­ме­ну раз­ли­чи­те стра­те­ги­је и так­ти­ке, мно­гих ве­шти­на ко­је је вој­на на­у­ка упо­зна­ла и про­у­чи­ла до са­да, а да ни­ком од 22 рат­ни­ка ни дла­ка с гла­ве ни­је за­фа­ли­ла.

Бе­снео је рат, а вла­да­ла је ти­ши­на, слич­на оној на ша­хов­ским тур­ни­ри­ма.

У фи­скул­тур­ној са­ли Хе­миј­ско-ме­ди­цин­ске шко­ле у Вр­шцу од­ви­ја­ле су се рат­не опе­ра­ци­је, а ор­га­ни­за­тор ове код нас рет­ке ма­ни­фе­ста­ци­је, је про­фе­сор би­о­ло­ги­је Ду­шан Ко­стић, већ по­зна­ти „рат­ник” и стра­тег ме­ђу сво­јим ко­ле­га­ма, чи­ју су иде­ју о ор­га­ни­зо­ва­њу ига­ра по­др­жа­ли ди­рек­тор Вељ­ко Сто­ја­но­вић и ова по­зна­та шко­ла.

Реч је, за­пра­во, о стра­те­шкој рат­ној игри, у ко­јој уче­ству­ју за сва­ким сто­лом по два игра­ча, с бр­дом сво­је рат­не тех­ни­ке. То је ре­ла­тив­но но­ви хо­би у на­шој зе­мљи, па је стра­ни на­зив и да­ље у упо­тре­би: Флејмс оф вор (Fla­mes Of War). За­љу­бље­ни­ци у „во­ђе­ње ра­та на сто­лу” ка­жу да се на овај на­чин раз­ви­ја ком­би­на­то­ри­ка, док игра­чи сми­шља­ју стра­те­ги­ју и так­ти­ку. И обра­зов­на функ­ци­ја је зна­чај­на.

Уче­сни­ци дво­днев­них би­та­ка во­ђе­них по узо­ру на по­зна­те окр­ша­је из ра­ног пе­ри­о­да Дру­гог свет­ског ра­та, до­шли су из ра­зних кра­је­ва Ср­би­је, али и из Сло­ве­ни­је, Хр­ват­ске и Ру­му­ни­је. Овај „рат у Вр­шцу” оку­пио је два­де­сет дво­ји­цу рат­ни­ка, за 11 сто­ло­ва, на ко­ји­ма је чи­та­ва рат­на тех­ни­ка из по­ме­ну­тог вре­ме­на би­ла так­тич­ки рас­по­ре­ђе­на и упо­тре­бља­ва­на кад јој до­ђе вре­ме. На свим сто­ло­ви­ма ди­мен­зи­је 122 пу­та 183 цен­ти­ме­тра, осим ору­ђа, би­ли су раз­ли­чи­ти сцен­ски при­ка­зи, па се мо­гло за­па­зи­ти ти­пич­но фран­цу­ско се­ло, пу­но ози­да­них пре­пре­ка, али и за­ве­ја­но ру­ско се­ло, вој­ска у зим­ској гар­де­ро­би, пу­сти­ња у Мон­го­ли­ји са рас­по­ре­ђе­ним ја­пан­ским са­му­ра­ји­ма... На тен­ко­ви­ма: зве­зде пе­то­кра­ке, не­мач­ки кр­сто­ви и дру­ге озна­ке оку­па­тор­ских и са­ве­знич­ких сна­га. Све је на бо­ји­шту у од­но­су је­дан пре­ма сто, и објек­ти и вој­ни­ци, нај­че­шће на­пра­вље­ни од ле­гу­ра и пла­сти­ке. Вој­ник је ве­ли­чи­не цен­ти­ме­тар и по, а тенк ку­ти­је ши­би­ца.

Рат­ни­ци стра­те­зи су би­ли раз­ли­чи­то об­у­че­ни. Ор­га­ни­за­тор би­та­ка у Вр­шцу, про­фе­сор Ко­стић, имао је на гла­ви ори­ги­нал­ну ру­ску ка­пу пи­лот­ку и дук­сер са озна­ка­ма гар­де Цр­ве­не ар­ми­је. Као и оста­ли, био је на­мр­ште­ног ли­ца, с ви­дљи­вом же­љом да по­бе­ди. Су­срео се са дво­ји­цом Ру­му­на, Хр­ва­том и Ср­би­ном из Бе­о­гра­да. Не же­ли­мо да са­оп­шти­мо ис­ход ње­го­вих „рат­них окр­ша­ја”, али је про­фе­сор обе­ћао у бу­ду­ћим бит­ка­ма бо­љу стра­те­ги­ју. Ци­ти­ра нам со­вјет­ске рат­ни­ке, ко­ји су го­во­ри­ли: „За на­ма до­ла­зе дру­ги”. Ипак, про­тив­ни­ци­ма је на­нео „те­шке гу­бит­ке”, ко­ји, ме­ђу­тим, ни­су би­ли од зна­ча­ја за ко­на­чан ис­ход. Нај­ва­жни­је је да су бит­ке ус­пе­ле и да је дру­же­ње би­ло на из­у­зет­ној ви­си­ни.

Пре по­чет­ка рат­них ига­ра од­ре­ђу­ју се агре­сор и бра­ни­тељ, а за­тим и за­да­ци ко­је тре­ба сва­ки играч да ис­пу­ни. Овај ко­ји се бра­ни, мо­ра да са­чу­ва објек­те и вој­ску, а на­па­дач да уни­шти про­тив­нич­ку вој­ску и за­у­зме објек­те. Као у пра­вом ра­ту. Сва пра­ви­ла игре су са­др­жа­на у оп­шир­ној књи­зи, а ње­ни ауто­ри су са Но­вог Зе­лан­да, где је овај „рат” и осми­шљен по­чет­ком овог ве­ка, да би се за крат­ко вре­ме про­ши­рио на чи­тав свет, па је та­ко сти­гао и на на­ше про­сто­ре. На­ши са­го­вор­ни­ци ка­жу да је игра нај­при­хва­ће­ни­ја у зе­мља­ма ен­гле­ског го­вор­ног под­руч­ја.

– Ипак, је­зик ни­је то­ли­ко би­тан, ко­ли­ко ср­це у ју­на­ка. По­ља­ци, ре­ци­мо, мо­гу са­мо да на не­ком так­ми­че­њу не уче­ству­ју, или да им су­ди­је са­пли­ћу но­ге, па да не бу­ду пр­ва­ци. Јер, у Пољ­ској се мно­го „ра­ту­је”, има пу­но игра­ча, из че­га је про­и­за­шао ква­ли­тет. У Ср­би­ји је укуп­но два­де­се­так игра­ча, а у Вр­шцу сам до пре две го­ди­не био је­ди­ни. Шта­ви­ше, чи­та­ва ин­ду­стри­ја се ро­ди­ла ка­да је на­ша игра из­ми­шље­на. Дра­го ми је што сам сво­ју љу­бав пре­нео и на сво­је уче­ни­ке, ко­ји су на про­те­клим рат­ним „су­ко­ви­ма” у Вр­шцу би­ли ва­тре­ни на­ви­ја­чи. За мо­је ђа­ке при­пре­мио сам скрип­ту на срп­ском је­зи­ку, јер је чи­та­ва ли­те­ра­ту­ра на ен­гле­ском. Ова ма­што­ви­та игра осво­ји­ла их је у нај­ва­жни­јем до­бу њи­хо­ве мла­до­сти, са­чу­вав­ши их од мно­гих опа­сно­сти – ка­же про­фе­сор Ко­стић, ко­ји је пре пет-шест го­ди­на пр­ви пут у Бе­о­гра­ду по­сма­трао је­дан сли­чан тур­нир, и од та­да са­мо о „ра­ту” – раз­ми­шља, па је од­лу­чио да и у Вр­шцу, ра­ди по­пу­ла­ри­за­ци­је, ор­га­ни­зу­је ве­ли­ки тур­нир.

Док су се у два да­на бит­ке во­ди­ле (укуп­но 44), су­ди­је су бо­до­ва­ле так­ми­ча­ре, из­глед њи­хо­вих тру­па, по­на­ша­ње на те­ре­ну..., па су на тај на­чин за­слу­жи­ва­ни и пе­ха­ри, а пла­сман сва­ког уче­сни­ка је и бо­до­ван. На кра­ју је ис­так­ну­та и ранг-ли­ста са 22 уче­сни­ка. Пр­вак је ис­ку­сни стра­тег, ре­пре­зен­та­ти­вац Ср­би­је, Бо­јан Шми­длинг из Бе­о­гра­да. Он је ово­го­ди­шњи пр­вак дру­гог по ре­ду тур­ни­ра у стра­те­шким игра­ма до са­да ор­га­ни­зо­ва­ног у Вр­шцу. Нај­леп­ше обо­је­ну вој­ску је имао То­ми­слав Бо­ро­ша, из За­гре­ба, а за нај­о­ми­ље­ни­јег про­тив­ни­ка је иза­бран Ла­у­рен­ци­ју Ни­ко­лае Ру­сен, из Бу­ку­ре­шта, ко­ји је ту ти­ту­лу по­нео за­хва­љу­ју­ћи гла­со­ви­ма су­и­гра­ча, ко­ји су оце­њи­ва­ли и оста­ле ка­рак­те­ри­сти­ке рат­ни­ка, њи­хо­вих тру­па, опре­ме...

На кра­ју дво­днев­ног „ра­та” у Вр­шцу, уче­сни­ци су по­ку­пи­ли сво­ју вој­ску и ору­ђе, па­жљи­во их спа­ко­ва­ли у ку­ти­је, ка­ко би све би­ло спрем­но за не­ко сле­де­ће во­је­ва­ње.

Коментари1
f90b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Благоје Пауновић
Ех,то би требало тренирати у војним школама и Академијама ? ? ?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља