петак, 15.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:27

Далеко је пензија за верног Љубишу

Александар Јаковљевић из Краљева спасао је живот псу и добио такву верност да га стечени пријатељ звани Љубиша прати у стопу чак и на посао са којег никада није неоправдано одсуствовао
Аутор: Мирољуб Дугалићсубота, 18.11.2017. у 22:00
Другарство започело пре шест година (Фото М.Дугалић)

Краљево – Седам година има пас Љубиша, којег знају многи Краљевчани па има и фанова као свака позната личност. И, посебно су они упознати шта овај пас сваког јутра, који минут пре осам сати чека у Улици цара Лазара. Знају да ту стрпљиво ишчекује да се његов власник Александар Јаковљевић Белац појави из куће и да заједно крену на посао. Стоји поред црвеног аутомобила „пежо партнер” и кад се Белац појави Љубиша ускаче на место сувозача и заједно крећу, доле ка Доситејевој улици. Тамо је Александар секретар у Друштву за помоћ недовољно развијеним особама. Пас Љубиша остаје поред возила или на капији, понекад прави друштво корисницима и чека свог другара до краја радног времена па и дуже... 

– Ја на посао могу да закасним, али он никако. Чак и ако ме ујутро дуже нема да изађем из куће он одлази сам и чека ме доле да током дана стигнем. Тако је то већ годинама – каже нам Јаковљевић.

Уз шалу, рачунамо према познатој пропорцији, да је, рецимо, једна година псећег живота једнака колико седам људских година али без оне прве када је био „беба”, Љубиша опет нема радног стажа за пензију.

– Нама ни за превремену, јер би то било 43 године стажа. Једино да му нешто смувамо или да потражимо неку бенефицију. Знате он шест година ради два посла. Кад се вратимо са овог првог он обавља пуну другу смену. Остаје на тротоару и ту стражари покрај аутомобила или мотоцикла. Можда би и тај стаж могао да му се урачуна, морамо то видети – каже у шали Јаковљевић.

Он нам даље прича да је и раније имао псе, али оваквог, никада! Љубиша не оставља свог газду, боље речено пријатеља нигде. Поред тога што иде са њим на посао не изостаје ни из кафане, продавнице, с пијаце...

– Не могу без њега ни до угла, ма ни преко улице. У аутомобилу је седиште сувозача његово. Понекад ми, да будем искрен, то и смета. Рецимо, договоримо се да остане да ме чека испред продавнице, али ако ме дуже нема, некако се провуче и ето га између рафова, а ја морам да глумим као да није мој. Кад ми пође за руком да му побегнем он најпре по целом граду тражи аутомобил, па кад га пронађе ту чека. Ако у томе не успе, иде у комшилук, у кафане, памти где смо свраћали. У кафану уђе и одмах изађе кад му, примера ради, конобар каже: „Љубиша није ти Белац овде” – објашњава Јаковљевић.

Тако је ових година двадесетак пута Љубиша, додуше без путног налога, био „пословно” у Београду и другим градовима Србије. Ишао на Равну Гору, на излете на Златибор, Копаоник... Преко лета заједно путују и мотоциклом.

– Прошле године летовао сам на Корчули и извадио сам му пасош, дабоме на име Љубиша Јаковљевић. Али, сам у последњем моменту одустао да га поведем. И, он ме свих десетак дана тражио и, ипак, највише је био покрај аутомобила. Ту су га његови фанови хранили али кад сам се вратио био је приметно на мене љут – каже Александар Јаковљевић.

Ово другарство започето је пре шест година, поменути пас није неке познате расе, обичан је, како се то каже, авлијанер. Тада, тек нешто одраслији од штенета, доживео је саобраћајну несрећу. На улици га је ударио аутомобил, а возач се није ни осврнуо. На срећу, било је то испред Александрове куће па је он од комшинице у киоску дознао шта се десило.

– Пронашао сам га по трагу од крви, испод једне приколице. Био је сав крвав и уплашен, само су му окице у углу сијале. Од повреда није могао да хода па сам га ставио у свој аутомобил и одвезао код ветеринара. Сат и по је трајала операција, а лечење петнаестак дана, уз мој трошак од око две стотине евра. И, ништа ту није било спорно, хтео сам да га вратим на улицу одакле је и потекао, али се он није дао. Кумовао сам му именом Љубиша, нисам хтео да га назовем ни Џони, ни Џеки већ неким нашим, што би се рекло, српским именом. И, ето, од тада траје наше свакодневно дружење, уз његову невиђену верност, а и ја, шта могу иако ми то понекад смета, никако не бих могао да га се одрекнем – каже Александар Јаковљевић. Љубишин најбољи друг и кум... 


Коментари3
4f984
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bela
Divan tekst, ali je Ljubiša to i zaslužio, obzirom da se razlikuje od drugih. Slučajno dobro poznajem Ljubišu i često govorimo da je on u prethodnom životu bio čovek:))) On je car:) Ostalo je rekao Deda Zvonce u svom komentaru, da se ne ponavljam.
joj sto je divno
Molim vas jos ovakvih predivnih tekstova, da nam ulepsate dan.
Деда Звонце
Творац нам је поклонио псе и кућне љубимце да се од њих научимо љубави, верности и пожртвованости!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља