уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:47
КОШАРКАШКИ ВРЕМЕПЛОВ: ОД ИГРЕ ДО “КЛУБИЗМА“ (1)

Аматери возе „мерцедес“

Пионири српске и југословенске игре под обручима су и педесетих још играли за „појачану исхрану“ (хлеб и јогурт), а тек касније за стипендије које су, рецимо, крајем шездесетих биле на нивоу бољих плата
Аутор: Александар Милетићнедеља, 19.11.2017. у 09:30
Наша кошарка увек је обиловала асовима игре под обручима (Фото ФИБА и лична документација/Фотомонтажа: Зорица Милутиновић)

Почело је као игра, пре 126 година, када је професор физичке културе на Спрингфилду (Масачусетс, САД), несуђени канадски свештеник Џејмс Несмит, дошао на оригиналну идеју како да у зимским месецима тренира ученике америчког фудбала. Закачио је корпу („баскет“ на енглеском) за воће на балкон сале за вежбање (прича се да је био висок баш 3,05 м) и тако се родио баскет-бал! „Политика“ ће тек три деценије касније (1923) у пар редова најавити његов долазак у Југославију („Стигао је баскет-бал, игра прикладна за женскиње и грациозну господу...“).

За развој кошарке у Европи значајну улогу су одиграли ратови. Први светски тако што су амерички војници ширили овај спорт, а Други светски – на необичан начин, увезавши судбине потоње четворице великана српске и европске кошарке Боре Станковића, Небојше Поповића, Радомира Шапера и Александра Николића. Да није било тог рата они се никад не би окупили на истом земљаном правоугаонику (тада се играло на тениској шљаци) а још мање кошарку крстили у „љубав свог живота“. Ташмајданска земља, од 1942. до 1944, била је увод у њихов патент који су касније неки назвали „југословенска школа кошарке“.

Ако се анализира развој кошарке и њена обележја у одређеним периодима, онда би могла да се издвоје нека карактеристична поглавља: аматеризам, квази-аматеризам, професионализам и глобализација (суперпрофесионализам).

Мада су још у античко доба шампионима следовале богате награде, европски спорт (кошарка) у многим земљама у првој половини двадесетог века почивао је на аматерским принципима. Пионири српске и југословенске игре под обручима су и педесетих још играли за „појачану исхрану“ (хлеб и јогурт), а тек касније за стипендије које су, рецимо, крајем шездесетих биле на нивоу бољих плата. Зато је  колега Перо Златар, некадашњи председник Цибоне, својевремено указивао на то да су професионалци били међу нама много пре но што се мисли („играо за метар дрва или милион долара, ти си свакако професионалац“).

Примера ради, један од најбољих европских центара тог доба, Немања Ђурић је осетио чари професионализма 1965. године, када је из београдског Радничког отишао у Италију (правило у Југославији било је да играчи до 28 године не могу у иностранство):

„Од Радничког за десет година нисам добио ни динар. И оно што би ми следовало као олимпијском кандидату, то би клуб потрошио за појачану исхрану. Једноставно, били смо сиротиња. Кад сам отишао у Италију добио сам толико новца да сам, рецимо, могао да купим  `мерцедес` годишње. Руку на срце, не неке супер класе, али за наше прилике фантастичан“.

У исто време, у Црвеној звезди, њен ас Владимир Цветковић је наслућивао благодети професионализма:

„Звезда је била тада један од имућнијих клубова. Имала је доста пријатеља који су помагали. Ја сам добио плаћен стан и храну и пристојан џепарац. Хранио сам се у „Плавом јадрану“, данашњој „Грчкој краљици“, а једно време и код „Орача“. Касније је био ресторан „Комуналац“, у Змаја од Ноћаја, близу Калемегдана. Биле су и турнеје два-три пута годишње, па је увек могло нешто да се заради. Тако да смо тада добро живели као спортисти“.

Члан прве петорке репрезентације на крају шесте деценије прошлог века Драгутин Чермак, каже да никада није крио шта је добио од Партизана када је 1969. дошао из Радничког:

„Равно пет милиона динара! Тада сам себи купио први ауто за 2,2 милиона динара , „опел тријумф хералд“, нов, испод чекића. Знало се  да је то професионализам, али водило се као аматеризам. Тако се водила и европска кошарка у то време. Следећи уговор је био када сам напунио 28 година и стекао право да одем у иностранство, као професионалац. Играо сам две сезоне у Холандији и уговор ми је био 15.000 долара, плаћени стан и храна, што је за оно време – ако поредим с данашњим - отприлике био „мерцедес и по“. Што је било изузетно, јер кошарка је мало плаћала. Сећам се да је фудбалер Илија Петковић отишао у француски клуб Троа за 50.000 долара“.

Неколико година касније, најбољи играч Цибоне Никола Плећаш није могао да иде на Олимпијске игре у Монтреалу 1976, зато што је прекршио принципе аматеризма, снимивши рекламу за чај! Европа је била пуна лажних аматера, а наши најбољи кошаркаши су морали да чекају свој 28. рођендан да би уопште и могли и да помисле на иностранство. Тако су и великани попут Зорана Славнића (Шпанија), Драгана Кићановића и Дражена Далипагића (Италија) отишли чим су испунили тај услов.

Сутра: Крај једне кошаркашке ере

 


Коментари2
ffa87
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Filip
Humka zene, legendarne kosarkasice Crvene Zvezde i Jugoslavije, Ljubice Otasevic u koju su bili zaljubljeni i Ivo Andric, Milos Milutinovic, Kerry Grant, i italijanski naftni magnat Enrico Partanova, koja je bila pod prismotrom zigosanog crvenog zandara Krcuna krasi groblje u Houston, Texas, USA. Mozda neko napravi neki film o zeni vrijednoj paznje u ime sporta koji je u venama Srba i u ime svih dana kosarke na Balkanu.
Sasa
Visina kosa od 3.05, tacnije 3.048 m, nije slucajna. Visina kosa je postavljena na tacno 10 stopa (feet-a) sto je u metrima priblizno gore navedenoj brojci

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Кошарка

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља