Нисам му дала отров. Дала сам му лек за притисак, рекла је Јованка пред судом. Није признала да је хтела да се отараси Милорада.
„Отровала љубавника”, писале су новине у лето 1983. године.
Састали су се поподне на ливади, недалеко од њене куће, наводи оптужница. Рекла му је да је била код лекара и да има гинеколошку инфекцију. Докторка јој је преписала лек који обоје морају да пију.
Милорад ништа није посумњао. Попио је већу количину хемијског средства у праху – динитро-орто-крезола. Исте вечери му је позлило и хитно је превезен на Инфективну клинику у Београду, где је сутрадан умро.
Јованка је оптужена за убиство на подмукао начин. Претила јој је смртна казна. Бочица с отровом, налаз обдукције и више од сто њених писама у којима моли Милорада да је остави на миру – били су главни докази на суђењу.
Адвокат Мирољуб М. Павловић бранио је Јованку тврдећи да је убиство извршила – у нужној одбрани.
У судници Окружног суда у Београду био је и њен муж.
– Исус Назарећанин разјареној руљи спремној да каменује жену блудницу рече: „Ко је од вас без греха, нека се први баци каменом.” Сви устукнуше и нико не баци свој камен. Другови судије, да овако почнем завршну реч побуђује ме присуство у овој судници мужа и најближих рођака оптужене који су разумели и опростили јој њен грех неверства и заједно с њом са страхом у души и очима очекују вашу правосудну реч – рекао је Павловић.
Јованка је била ратно сироче. Имала је срећу да се уда за човека доброг срца, поштеног карактера и вредних руку. У браку им се родио син.
– Љубављу и слогом стекли су плац и кућицу у селу и постали комшије староседелаца – породице покојног Милорада. Јованка се школовала за кројачицу и засновала стални радни однос. Срећа за малу сиромашну породицу каква се само пожелети може. Њихова жеља да с новим комшијама успоставе добросуседске односе испаде кобна и фатална за Јованку – причао је адвокат.
Једног дана она се нашла у Милорадовој кући када ју је он, на силу и превару, оборио на кревет.
Пред лицем правде не може се о мртвима говорити само добро, нагласио је адвокат, па је покојног Милорада описао као лошег и опасног човека, нерадника, силеџију и сексуалног манијака, без породице и у свађама с оцем и мајком.
– Таквом човеку упала је у замку наивна Јованка, без икакве моћи да се икада ишчупа из његових канџи. Он захтева писма од ње, захтева састанке, прети као громовник. Узалуд су биле све њене молбе да је остави, да се ожени. Кроз стотину писама копрца се и отима Јованка, али отети се не може. Он је туче и прети да ће је убити. Она и то трпи, у страху за сина и мужа – објашњавао је адвокат.
Цитирао је Толстоја, Достојевског, Његоша… Позивао се на Сократа, Платона и Аристотела, на Шекспира и Гетеа. Упоређивао је Јованкину бол с Прометејевим мукама.
– Поштоване судије, када Јованка није успела с молбама да је Милорад остави на миру и када није успела да пилулама убије бар „мушкост” и да се тако спасе његове даље напасти, повећавала је дозу. Она други пут спасења није видела осим да смањи и убије његову потенцију. За њу је то била нужда и ту је морамо схватити. Она је ово дело извршила у нужној одбрани – казао је адвокат.
Молио је судије да одмере најблажу казну.
– Ова сирота жена, поштовани и славни суде, заслужује ваше милосрђе. Треба је сачувати од преоштре казне и вратити јој нежност сина и супруга који ће убудуће боље бдети над њом. И они вас моле да спасете несрећну Јованку. Вашем милосрђу и опроштају радоваће се и слепа богиња правде Темида – рекао је на крају бранилац.
Јованка је осуђена на 12 година затвора. Павловић је поднео жалбу и казна је смањена на 10 година. Издржала је две трећине. Радила је у вешерају женског затвора у Пожаревцу. Добила је условни отпуст јер је била узоран затвореник.
