уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:01
ИНТЕРВЈУ: Радован Бели Марковић, књижевник

Речи не делим на старе и нове

Од свог живота нисам гра„дио” литературу, чувао сам се од тога као од урока, што не значи да на литературу, читалачки и друкчије, свој живот нисам по„трошио”
Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 20.11.2017. у 22:00
(Фото Т. Јањић)

За чи­та­ње ро­ма­на Ра­до­ва­на Бе­лог Мар­ко­ви­ћа по­тре­бан је по­се­бан кључ, па­жљи­во ужи­вља­ва­ње у текст ко­ји се не отва­ра од­мах и сва­ко­ме. Та­ко би­ва и у слу­ча­ју ње­го­вог но­вог ро­ма­на „Пла­ва ка­пи­ја, Кр­о­ни­ка кр­о­ни­ке” (Ал­ба­трос плус”), из ко­јег из­ра­ња­ју се­ло Ће­ли­је и ње­го­ви жи­те­љи, „мни­ми ли­те­ра­та Р. Б. Мар­ко­вић, пла­ве ка­пи­је упу­ште­ни кр­о­ни­чар”, „Мар­ко­ви­ћи та­мо Бе­ли”, Ја­ков Жу­нић, сре­ски по­ве­ре­ник, ра­зу­чи­тељ г. Сре­тен, док­тор Су­бо­та…

Они оби­та­ва­ју у ствар­ном све­ту књи­ге као у пр­о­ла­зном сну, у исто­ри­ји и у сва­ко­дне­ви­ци, раз­у­ме­ва­ју­ћи по­тре­бе жи­вих, али и оних ко­ји су жи­ви на дру­ги на­чин, и у веч­но­сти, и на­из­глед не за­слу­жу­ју­ћи да им ле­по­та ка­пи­је, као сим­бо­ла не­бе­ског пла­вет­ни­ла, сва­ког да­на „бид­не пред очи­ма”. „’Сви ће­мо умре­ти’, го­во­ри­ли су јед­ни, ре­че­на ка­пи­ја ако се спо­ме­не (…)”, пи­ше Ра­до­ван Бе­ли Мар­ко­вић, чи­је ју­на­ке „са­ма при­ча у шкри­пац ла­ко до­ве­де”. Са­бра­на де­ла Ра­до­ва­на Бе­лог Мар­ко­ви­ћа у 13 књи­га, са увод­ном сту­ди­јом Ра­ди­во­ја Ми­ки­ћа и се­лек­тив­ном би­бли­о­гра­фи­јом, ко­ју је са­чи­ни­ла Бран­ка Јо­вић, об­ја­вље­на су 2013. го­ди­не у из­да­њу Град­ске би­бли­о­те­ке Лај­ко­вац.

Ако хр­о­ни­ка бе­ле­жи де­та­ље о од­ре­ђе­ном до­бу, до­га­ђа­ји­ма и љу­ди­ма, шта зна­чи под­на­слов ва­шег ро­ма­на „Кр­о­ни­ка кр­о­ни­ке”? 

Ка­ко го­ди­не пр­о­ла­зе, све ду­бљи би­ва мој на­клон пред оним што је ра­ни­је ство­ре­но у срп­ском књи­же­ству. „Кр­о­ни­ка па­ла­нач­ког гр­о­бља” Иси­до­ре Се­ку­лић је не­до­ма­ши­ми ро­ман, или ве­нац при­ча о пр­о­ла­зно­сти и за­бо­ра­ву, о уто­ну­лим хум­ка­ма и гр­о­бљу ко­је ће се нај­по­сле из­јед­на­чи­ти са пу­стом ле­ди­ном, на шта упу­ћу­је и при­по­вед­но пле­ти­во мог ро­ма­на, та­ко да, осим овог под­на­сло­ва (на­ста­лог мо­же би­ти и зло­ко­ри­шће­њем слав­ног на­сло­ва!), не бе­ја­ше дру­гог мо­гућ­ства за пре­до­ча­ва­ње пре­го­ре­ло­сти хте­ња да се хр­о­ни­чар­ски, то јест: „по ре­ду”, ис­при­ча при­ча о рас­пли­ну­ћу, у без­лич­ној Ве­чи­то­сти, јед­ног „све­та ми­мо све­та”, за чи­је по­сто­ја­ње не­ма дру­гих до­ка­за, до­ли у „со­ма­шта­ни­ју” пи­сца ко­јем је лек­ти­ра осве­тља­ва­ла пут по та­ко­зва­ном жи­во­ту...

Ка­пи­ја мо­же да озна­ча­ва пр­о­ла­же­ње вре­ме­на кр­оз ра­то­ве и ге­не­ра­ци­је јед­не по­ро­ди­це, и бу­ду­ћи да се на­ла­зи ис­пред ку­ће Мар­ко­ви­ћа Бе­лих, Лу­де ку­ће и гр­о­бља, да ли ње­на пла­ва бо­ја мо­же да бу­де схва­ће­на и као ме­та­фи­зич­ки сим­бол веч­но­сти?

На­слов­на ка­пи­ја, за­пра­во: по­крет­ни део огра­де, фи­гу­ри­ше као не­ка­кво ми­тар­ство и услов­на ве­за „со­жи­те­ља” Мар­ко­ви­ћа Бе­лих авли­је и ку­ће, ду­шев­но бо­них и те­ле­сно где­што ро­ва­ше­них су­бје­ка­та, са ствар­но­шћу та­ко­ђе пре­не­мо­глог све­та, али и дру­ге, по­ме­ну­те и не­по­ме­ну­те ка­пи­је („цр­кве­на” и „школ­ска”), та­ко­ђе сим­во­лич­ки фи­гу­ри­шу као сво­је­вр­сне „ца­ри­на­р­ни­це”, оба­шка: пла­ва ка­пи­ја, „уврх не­бес” ко­ја се на­ла­зи, пред ко­јом се збра­ја­ју ма­ли и ве­ли­ки гре­си, за­рад ко­нач­не на­ми­ре, од че­га за­ви­си да ли ће се и не­чи­ја ду­ша на­ћи под­но би­љур­ног Бож­јег пре­сто­ла или у не­до­гле­ди­мој не­из­ве­сно­сти, у цр­ној ду­би­ни из ко­је уда­ра „жве­пло”, или­ти сум­по­ро­ви­то ис­па­ре­ње из нај­до­њих па­кле­них по­дру­ма... Са­мо се по се­би раз­у­ме да је пла­ва бо­ја, у мом ро­ма­ну а и ина­че, од не­бе­са „пре­по­че­та”, да би се под­не­бе­сно „со­кра­си­ла” у очи­ма Све­тог Са­ве, у Го­спо­јин­ском „стро­ви­лу” шљи­ви­ка, као и на сред­њем по­љу срп­ске за­ста­ве... И јед­на од ви­со­ких ви­зи­ја срп­ског књи­же­ства: „бес­кра­јан, пла­ви круг” Ми­ло­ша Цр­њан­ског, упу­ћу­је на ве­чи­тост пла­ве бо­је у ду­шев­ном по­рет­ку чо­ве­ка. 

Због че­га су та ме­ста ко­ја спо­ми­ње­те по­себ­на у при­по­вед­ном све­ту ва­ше књи­ге?

Нео­сно­ва­ним ће се, мо­же би­ти, чи­та­те­љу учи­ни­ти „пле­те­ни­ја” о ка­пи­ји, то јест: о ка­пи­ја­ма ко­је се отва­ра­ју или оста­ју за­тво­ре­не пред они­ма ко­ји ни са­ми не зна­ју ку­да су кре­ну­ли, ку­да од­ла­зе и да ли ће се вра­ти­ти, слу­те­ћи да и с јед­не и с дру­ге стра­не „пред­мет­не ка­пи­је” мо­гу да ра­чу­на­ју са­мо са су­о­че­њем с ли­цем и на­лич­јем све­та ко­ји не да­је од­зи­ва они­ма ко­ји сре­ћу уза­луд­но тра­же. Елем, по­себ­ност тих „ме­ста”, или­ти „опри­ча­ња” у са­мом ро­ма­ну, пр­о­ис­ти­че из осе­ћа­ња не­ми­ра и ду­шев­ног кло­ну­ћа мо­јих ју­на­ка пред да­ном ка­пи­јом, чи­ја „кљу­ча­ни­ца” не­ма пра­ве ве­зе са оним што је би­ло и што ће би­ти; она са­мо под­се­ћа, сво­јим ме­ха­нич­ким зву­ком, да онај ко­ји од­ла­зи, не­куд, не упра­вља жи­во­том сво­јим и „при­кљу­че­ни­ји­ма”, као ни онај ко­ји од­не­куд до­ла­зи: не­из­бри­си­ма је и не­по­мер­љи­ва са­мо „чер­та” ко­ју ва­ља пре­ћи, ма­штен­ска, али и ствар­на, ли­ни­ја из­ме­ђу та­ко­зва­ног жи­во­та и на­вод­не смр­ти...

Ко­ли­ко је по­у­здан хр­о­ни­чар „мни­ми ли­те­ра­та Р. Б. Мар­ко­вић”, ју­нак и ва­ших прет­ход­них књи­га, „узи­ма­ју­ћи го­лу при­чу као го­то­ву исти­ну”? Мо­же­мо ли да га схва­ти­мо и као ваш ал­тер его?

За „хр­о­ни­чар­ску по­у­зда­ност” са­мо чи­та­тељ мо­же јем­ство­ва­ти, уко­ли­ко за го­то­во при­ми све што се као при­ча, ра­де во­ље, мо­же при­ми­ти... Мни­ми ли­те­ра­та, Р. Б. Мар­ко­вић, ни­је мој „књи­жев­ни од­ли­вак”, иако се не бих по­сти­део ни у су­прот­ном сти­ца­ју, али од свог жи­во­та ни­сам „гра­дио” ли­те­ра­ту­ру, чу­вао сам се од то­га као од уро­ка, што не зна­чи да на ли­те­ра­ту­ру, чи­та­лач­ки и друк­чи­је, свој жи­вот ни­сам „по­тро­шио”, о че­му је бо­ље ћу­та­ти не­го го­во­ри­ти.

 

Ве­зу­ју­ћи се за Ко­лу­ба­ру, пи­шу­ћи о жи­те­љи­ма Ће­ли­ја, по­на­вља­ју­ћи из­ве­сне ли­ко­ве из књи­ге у књи­гу, ко­ју ми­сао арха­ич­ним је­зи­ком те­жи­те да ис­так­не­те?

Ко­лу­ба­ра, нај­слав­ни­ја срп­ска ре­ка, у та­ко­зва­ној ствар­но­сти друк­чи­је те­че не­го­ли у мо­јој на­ра­ти­ви, друк­чи­ја је и ад­ми­ни­стра­тив­на по­зи­ту­ра се­ла Ће­ли­ја, а ни Бе­ло Ва­ље­во се у ре­че­ној ствар­но­сти не бели до­вољ­но, због не­за­хвал­не не­бри­ге Ва­ље­ва­ца, али и та­ква, ка­мо­ли  уобра­же­на „бе­ли­на” ја­сно би се рас­по­зна­ва­ла на „окњи­же­вље­ној” па­но­ра­ми Ко­лу­ба­ре и Бр­да – без ко­јих би и мо­ја „опри­ча­ња” на пу­сто­ли­ни оста­ла, по­чем је љу­ди­ма мо­га ве­ка и мо­га је­зи­ка за­ви­чај ду­шев­на адре­са. „Ста­рин­ски” је­зик? Ре­чи не де­лим на „ста­ре” и „но­ве” уко­ли­ко су ле­пе, тач­не и звуч­не, али ми се уста гр­че и у пр­си­ма ми не­што за­пи­ње ако мо­рам да из­го­во­рим ро­го­бат­ну не­ко­ју реч, свр­зи­слов­ну и без­ду­шну, ко­ја се ра­зи­ла­зи са „осе­ћа­њем” и „ми­шље­њем”...

У ко­јој ме­ри ва­ша пр­о­за ко­му­ни­ци­ра са пр­о­зом Ми­ло­ша Цр­њан­ског, Ми­ло­ва­на Гли­ши­ћа, и са по­е­зи­јом Ла­зе Ко­сти­ћа или Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа?

Ме­ра оп­ште­ња или „спо­ра­зу­ма” са пр­о­зом пи­са­ца ко­је сте спо­ме­ну­ли, а и са они­ма ко­је ни­сте спо­ме­ну­ли, упо­ре­ди­ма је са мо­ли­тве­ним ша­па­том пред ико­но­ста­сом у са­мо­са­зда­ном Хра­му срп­ског књи­же­ства... Мо­ли­тве­ни мој ша­пат, „ни­ње” и „при­сно”... А све­ти­те­љи са­ми­ло­сно ћу­те и гле­да­ју ме из не­до­ступ­не да­љи­не! 


Коментари1
b629b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Branko Jerinić
Odlično je za srpsku književnost i, rekao bih , za srpski narod i kulturu da od '' Putnikove ciglane'' do ove knjige nije baš prošlo vremena. Deluje optimistično da će veliki mnimi literata još kako darivati svoj narod. Neka je zdravlja ! Živeli, dragi gospodine RBM.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља