уторак, 12.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:25

Велики рат у делима српских модерниста

Аполинер је тај сукоб видео као велики авангардни спектакл, а Црњански као „лудило у мору блата” каже Дуња Душанић, ауторка књиге „Фикција као сведочанство”
Аутор: Милица Димитријевићуторак, 21.11.2017. у 22:00
Ду­ња Ду­ша­нић (Фо­то при­ват­на архи­ва)

Са на­слов­не стра­не књи­ге „Фик­ци­ја као све­до­чан­ство” (До­си­је сту­дио, 2017) Ду­ње Ду­ша­нић по­сма­тра вас пред­ста­ва ан­ђе­ла она­ко ка­ко га је ви­део Па­ул Кле на јед­ној од сво­јих сли­ка. У ци­та­ту Вал­те­ра Бен­ја­ми­на, ко­ји аутор­ка на­во­ди уну­тар шти­ва, кри­је се од­го­вор на пи­та­ње за­што баш овај из­бор илу­стру­је де­ло ко­је се ба­ви ис­ку­ством Пр­вог свет­ског ра­та у пр­о­зи срп­ских мо­дер­ни­ста. Бен­ја­мин, на­и­ме, пи­ше: „Кле има сли­ку ко­ја се зо­ве „An­ge­lus No­vus”.

На њој је при­ка­зан ан­ђео ко­ји из­гле­да та­ко као да на­ме­ра­ва да се уда­љи од не­че­га чи­ме је фа­сци­ни­ран. Очи су му раз­ро­га­че­не, уста отво­ре­на, а кри­ла ра­ши­ре­на. Та­ко мо­ра из­гле­да­ти ан­ђео исто­ри­је. Ли­це је окре­ну­то пр­о­шло­сти. Оно што ми ви­ди­мо као ла­нац до­га­ђа­ја, он ви­ди као јед­ну је­ди­ну ка­та­стро­фу што не­пре­кид­но го­ми­ла ру­ше­ви­не на ру­ше­ви­на­ма и ба­ца му их пред но­ге. Ра­до би се за­у­ста­вио, бу­дио мр­тве и са­ста­вљао оно што је раз­би­је­но.” 

 

Ти­ме су сим­бо­лич­но на­го­ве­ште­не те­ме ко­је на ми­ну­ци­о­зан на­чин раз­ма­тра аутор­ка у де­лу ко­је је на­ста­ло на осно­ву ње­не док­тор­ске ди­сер­та­ци­је, а ко­је ба­шти­ни мно­го­ли­кост ра­та ко­ји је, „као рет­ко ко­ји су­коб пре ње­га, обе­ле­жио књи­жев­ност, али је и сам њо­ме обе­ле­жен”.  

Оце­њу­ју­ћи да је удео књи­жев­них асо­ци­ја­ци­ја у об­ли­ко­ва­њу се­ћа­ња на тај су­коб да­ле­ко ве­ћи не­го у слу­ча­ју Дру­гог свет­ског ра­та, Ду­ња Ду­ша­нић, до­цент на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду, ис­ти­че из­не­ве­ре­ност ми­ли­о­на оних ко­ји су ста­са­ва­ли у ми­љеу ко­ји их на оно што ће усле­ди­ти ни­је при­пре­мио. И под­се­ћа на К. С. Лу­и­са, ко­ји се јед­ном при­ли­ком по­ве­рио ка­ко је, ис­па­лив­ши свој пр­ви ме­так, по­ми­слио: „Ово је рат. Ово је оно о че­му је Хо­мер пи­сао”. 

– Ма ка­ко нео­бич­но да­нас де­ло­ва­ла, ова ре­ак­ци­ја је би­ла ти­пич­на за јед­ног мла­ди­ћа из 1917, од­ра­слог у кул­ту­ри у ко­јој је књи­жев­ност би­ла ва­жна. Мно­ги по­пут Лу­и­са су осе­ћа­ли да их је та књи­жев­ност из ко­је су цр­пли сво­је пред­ста­ве о ча­сти и ју­на­штву из­не­ве­ри­ла. Са ра­то­ви­ма ко­ји су усле­ди­ли би­ло је са­свим дру­га­чи­је, ни­је ви­ше би­ло та­кве не­ви­но­сти, да па­ра­фра­зи­рам стих Фи­ли­па Лар­ки­на – ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца. 

Кр­оз по­гла­вља „Ко све­до­чи за све­до­ка?”, „Рат и мо­дер­ни­зам”, „И пун успо­ме­на, ја их пи­шем по­но­сно”, „За ме­не и мо­је до­ба из­ра­за не­ма” и „Днев­ник, се­ћа­ње, ро­ман” чи­та­лац пр­о­ла­зи кр­оз раз­ли­чи­те аспек­те од­но­са из­ме­ђу све­до­чан­ства и фик­ци­је, пр­о­шло­сти и са­да­шњо­сти, лич­ног спи­са­тељ­ског угла и оног ме­мо­риј­ског ко­лек­тив­ног, као и кр­оз ана­ли­зу књи­жев­них по­сту­па­ка раз­ли­чи­тих пи­са­ца и њи­хо­вих рат­них до­жи­вља­ја. Кључ­не раз­ли­ке ме­ђу њи­ма пре­вас­ход­но су пр­о­ис­те­кле из њи­хо­вог од­но­са пре­ма књи­жев­но­сти, сма­тра аутор­ка. 

– Апо­ли­нер је рат ви­део као ве­ли­ки аван­гард­ни спек­такл, пе­сни­ци по­пут Деј­ви­да Џо­ун­са у Ен­гле­ској или Дра­го­љу­ба Фи­ли­по­ви­ћа код нас као сред­њо­ве­ков­ну бит­ку, а мо­дер­ни­ста Цр­њан­ски као „лу­ди­ло у мо­ру бла­та”. Пи­та­ње да ли је не­ко био на Со­ми или на Кај­мак­ча­ла­ну би­ло је ма­ње пре­суд­но од пи­та­ња ка­ко пи­са­ти о Со­ми или Кај­мак­ча­ла­ну. Па­ра­ле­ле ко­је се мо­гу по­ву­ћи из­ме­ђу Ели­о­та, Па­ун­да, Вул­фо­ве, Се­ли­на и Цр­њан­ског, Ан­дри­ћа и Пе­тро­ви­ћа ни­су са­мо те­мат­ске не­го и по­е­тич­ке. Иако су има­ли раз­ли­чи­те пред­ста­ве о то­ме ка­ко би тре­ба­ло да из­гле­да по­сле­рат­на књи­жев­ност, мо­дер­ни­сти су се сла­га­ли око то­га ка­ко она ви­ше не мо­же или не сме да из­гле­да. Пре­зи­ра­ли су ону вр­сту књи­жев­но­сти чи­је је оте­ло­вље­ње за по­то­ње ге­не­ра­ци­је по­стао Ре­мар­ков ро­ман „На За­па­ду ни­шта но­во”, отво­ре­но ауто­би­о­граф­ску, ан­га­жо­ва­ну, из­ни­клу из ро­во­ва са пре­тен­зи­јом да са­оп­шти не­па­тво­ре­ну исти­ну о ра­ту – оце­њу­је Ду­ња Ду­ша­нић. 

Ка­да је реч о на­шим књи­жев­ни­ци­ма аутор­ка ну­ди и од­го­вор на пи­та­ње ко­ли­ко је рат ва­жан за раз­у­ме­ва­ње „Днев­ни­ка о Чар­но­је­ви­ћу”, „На Дри­ни ћу­при­је” и „Да­на ше­стог”. 

– Сва три пи­сца има­ли су раз­ли­чи­те сен­зи­би­ли­те­те, суд­би­не и ка­ри­је­ре, а те раз­ли­ке су ути­ца­ле и на ре­цеп­ци­ју њи­хо­вих ро­ма­на. „Дан ше­сти”, ре­ци­мо, тек у по­след­ње вре­ме до­би­ја па­жњу ко­ја му је, сти­ца­јем ванк­њи­жев­них окол­но­сти, би­ла ус­кра­ће­на. Ипак, мо­гло би се ре­ћи да су сва тр­о­ји­ца има­ли ам­би­ци­ју да за тра­ди­ци­о­нал­ну пр­о­зу учи­не оно што је пр­ви мо­дер­ни рат учи­нио за свет пре 1914, пр­о­ме­нив­ши га из осно­ва. Сва­ки од њих је тра­гао за књи­жев­ним сред­стви­ма ка­дрим да при­ка­жу тај до­га­ђај без исто­риј­ског пре­се­да­на. Од­нос из­ме­ђу све­до­чан­ства и фик­ци­је у њи­хо­вим де­ли­ма мо­же се раз­у­ме­ти ако се њи­хо­во пи­са­ње упо­ре­ди са пр­о­зом пи­са­ца ко­ји се обич­но сма­тра­ју „рат­ним”, ка­кав је био Сте­ван Ја­ко­вље­вић. Док је он ве­ро­вао да се ро­ман не пи­ше „ро­ма­на ра­ди, већ да се што ве­ро­до­стој­ни­је из­ло­же жи­вот­не рад­ње љу­ди”, Ан­дрић у свом есе­ју о Го­ји ка­же да је „у бај­ка­ма пра­ва исти­на чо­ве­чан­ства”. За мо­дер­ни­сте књи­жев­ност је о ра­ту мо­гла да све­до­чи са­мо као књи­жев­ност, а не као не­по­сред­ни ис­каз све­до­ка, исто­риј­ски спис или по­ли­тич­ки пам­флет.


Коментари5
cff4f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladislav Marjanovic
Zasto se za Prvi svetski rat koristi eufemizam "Veliki rat"? Nikada taj rat nije bio tako oznacavan u srpskoj publicistici i istoriografiji vec jedino kod Francuza. Svakako ne iz naucnih nego iz propagandistickih razloga. Trebalo je naglasiti francusku kljucnu ulogu u njemu jer su se glavne operacije odvijale na na francuskoj teritoriji, izasla je iz tog rata, doduse ne iskljucivo svojom zaslugom, kao pobednik, sto je platila izuzetno visokom cenom u ljudskim zrtvama na bojnom polju, a i zbog nade je taj rat poslednji u istoriji covecanstva. Trebalo je, takodje, istaci Prvi svetski rat kao "veliki", jer je uloga Francuske u Drugom svetskom ratu bila takva da se ona toga decenijama stidela tako da joj je, u skolskim udzbenicima, jedva poklanjana paznja. Objektivno gledano, Drugi svetski rat bio je daleko "veci", i po rasprostranjenosti, i po zrtvama, ali izgleda da postoje interesi da se ta cinjenica zanemari. Stoga se preuzimaju propagandisticke tudjice i ispada smesnim.
Dejan Sakovic
...Ono,sto bi se reklo danas,novim ulicnim izrazajima,nisam mislio da se "dopisujem",no se setih A. Gatalice i knjige mu cuvene"Veliki rat",nekako,bas tu nadjoh opravdanje za tim imenom.Veliki...rat.Mozda po malo poeticno,mozda nema mesta reci poeticno uz rat,ali eto....
Препоручујем 1
Vladislav Marjanovic
U tome i jeste problem, jer terminologiju istorijskim dogadjajima odredjuje vladajuca ideologija odn. propaganda, a ne nauka. Naravno da su jugoslovenski komunisti imali interesa da potisnu Prvi svetski rat iz secanja da ne bi zasenio njihovu ulogu u Drugom svetskom ratu koja, kakva god da je bila, posle famoznih sedam ofanziva odn. bezanija ispade oslobodilacka i revolucionarna. Otud ostade i naziv Narodnooslobodilacki rat i Revolucija. Kod Rusa, tacnije Sovjeta, bilo je drukcije. Posto su izveli revoluciju jos 1917. mogli su sebi da dozvole luksuz da ga proglase "otadzbinskim", pa jos "velikim", valjda zbog Staljina. Ostaje ipak cinjenica da se ti nazivi vezuju samo za ulogu odredjenih drzava u ratovima. Ako se, medjutim, govori bilo o prvom, bilo o drugom svetskom sukobu, nije li ispravnije nazivati ih opsteprihvacenim nazivom Prvi odn. Drugi svetski rat?
Препоручујем 2
Прикажи још одговора
Stojko
Alal ti cufte Dunja!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља