среда, 26.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:17
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Србе сам учио да певају Марсељезу

Аутор: Јован С. Митровићпетак, 24.11.2017. у 23:59
Игра српских војника

Почетком 1915. године, као млади стручњак за рударски експлозив и јамски грађевински инжењеринг, Палауз ди Жустин дошао је у Борске руднике, као најбољи француски стручњак у овој области. Али, ту своју стручност није имао времена да покаже. Већ у јесен исте године с повлачењем српске војске кренула је и француска управа Борских рудника бакра и злата.

Рудник су само за недељу дана преузели Бугари, а убрзо је стигла и немачка управа. Рудник је остао нетакнут, ни Срби ни Французи нису ништа упропастили, па је уследио и брзи наставак производње. Немци су довели преко 1.000 ратних заробљеника, који су брзом форсираном експлоатацијом добили преко 25.000 тона бакра. Тако се инжењер из Париза Палауз ди Жустин, уместо да гради подземне рударске тунеле и погоне за топљење руде, нашао у првим редовима француске војске која је у Грчкој прихватала српске војнике који су тек прешли албанску голготу…

И ту почиње његова прича о Великом рату, која је забележена крајем осамдесетих година прошлога века, када је као француски ветеран боравио у Бору, да се поклони сенима погинулих ратника за ослобођење Бора 20. октобра 1918. На споменику француско-српског пријатељства, који је у центру Бора, уписано је 79 имена Борана и 15 Француза…

– Опростите ми што лоше говорим ваш језик, учио сам га на фронту, а касније у руднику, а то је било давно, давно… – каже Палауз коме и сада навиру успомене на тај први сусрет.

– Било је то крајем 1915. године, када су прешли преко Албаније. Онда смо се сви чудили и говорили:

„Зар ови Срби не умеју код куће да умиру… Зар они и знају шта је то смрт…” Ми смо им се дивили. Они су за нас изгледали као нешто што треба узвишено поштовати. Нису изгледали жалосни, као што смо их ми прихватали. Напротив, лица им скривају осмех. Они су били помирени са нечим што је узвишено, бол и патњу прекривају осмесима. Испред њихових очију назирали су се одлутали осмеси упућени далеко, далеко у Србију. Рањеници не јецају, ни гласа да испусте. Мени се увек чинило као да се са свима однекуд познајемо… Толики бродови их данима допремају до нас. Ми их прихватамо и помажемо им, али они пак желе да се одма врате у Србију. Ми смо пак мислили, нема никаквих потреба да се брину за повратак. Њихово путовање је завршено. Ето тако смо ми размишљали. На брзину смо се зближили, као да се знамо годинама. Између нас нема више никакве разлике… Стојимо чекамо наређења… Чистимо вашке и гњиде. И увек је исти закључак, вратити се што пре у Србију. Сећам се коте 1.248, па 148, био је то крвави окршај са преко 30.000 мртвих војника претежно Срба… Једном, Бугари се пресвукли у српске војничке униформе, упали у наш логор и учинили су такав покољ да ме и сада језа хвата. Ја сам помало знао српски, и одма сам уочио да то нису српски војници, али било је касно… Онда је наређено да на сваких хиљаду наших војника буде један српски војник и обрнуто… И тако сам почео да учим ваш језик… Сваког дана после јуриша сазнајем нове речи, бележим, памтим. Учио сам српске војнике да певају Марсељезу, било је дивно слушати их 1917. године, када су певали у тренутку сазнања да је умро њихов песник Милутин Бојић, који је имао само 25 година. Био сам увек међу српским војницима када су јуришали као да нема никаквих препрека… Било је то ужасно, неки су заустављани мецима, онда су устајали и голим шакама настављали борбу бајонетима… Само напред, напред Србија нас чека говорили су у јуришу… Ето Србија је чекала и дочекала слободу те 1918. године.

– Одма после рата остао сам, као стручњак за минерство и јамску градњу. Тада сам радио и по 20 сати. Као да се и тада ратовало, али сада без пуцања. Путовао сам и градио Сарајево, Дубровник, Земун, борски рудник или српски Сибир, како су га онда звали. Ето какав сам ја био када нисам у рату за Србију, онда ћу овде у Србији да погинем, говорио сам понекада када сам био много пијан… Једном ћу се динамитом разнети, говорио сам српским девојкама када сам их убеђивао колико их волим. И моја страдања због Србије ту нису завршена. У току овог Другог рата био сам затечен у Борском руднику и када су Немци дошли одма су ме депортовали на железничку станицу и отерали ме са осталим Србима за Немачку, узалудно сам објашњавао да ја нисам Србин, отерали су ме, преко Бугарске и Румуније, на присилан рад код неког Немца… Радио сам и по 20 сати на температури до 30 степени… И када се све то завршило, мене су пустили, ја сам се вратио за Париз, у Србију више никада нисам дошао, ово је мој, изгледа последњи боравак само за један дан…

То су Палаузова ратовања и његове ране због Србије... На то га још враћају и његове радне победе, одликовања, медаље Краља Петра Првог, па медаља Орловића Павла, па дипломе, бога питај колико. И то све због Србије, којој је своју младост и живот поклонио.

Само десетак дана након пробоја Солунског фронта, 20. октобра 1918. у Бор је ушла коњичка бригаде француског генерала Гамбете, међу њима био је и инжењер Палауз, који се после четири године ратовања вратио на своје радно место. Немци су напустили Бор остављајући рудник Французима и сва постројења… Тим поводом у Бору је откривен споменик посвећен српским и француским борцима за ослобођење Бора….

 

 


Коментари4
72a77
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

jon mirt
Moskovljeviću, bolje komentariši šah nego ovako ozbiljne i tragične strahote iz naše prošlosti....
Jovan S. Mitrović
Prošlost ne može biti iluzija, prošlost je svaki kamen koji kazimo,prošlost može biti samo poštovanje naših predaka zbog budućnosti, propali pesniče, ljubitelju ilizije !!!
Бранислав Станојловић
Ја сам је знао у 4ој години '47ме НА ФРАНЦУСКОМ!
Milos Moskovljevic
Za Francusku nas danas vise nista ne vezuje. Manimo se iluzija.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља