недеља, 28.02.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 25.11.2017. у 21:20 Бранка Васиљевић

Завичајни музеј у Земуну деценију и по под кључем

Изложба „Сецесија у старом језгру Земуна” само је одшкринула врата дела Спиртине куће. – Неуспела санација специјалног паркета закатанчила ово здање у Главној улици
(Фо­то Анђелко Ва­си­ље­вић)

Спир­ти­на ку­ћа чу­ве­не зе­мун­ске фа­ми­ли­је цин­цар­ског по­ре­кла, ко­ја је ујед­но и За­ви­чај­ни му­зеј у Зе­му­ну, по­сле ви­ше од пет­на­ест го­ди­на  по­но­во је удах­ну­ла жи­вот. У јед­ном де­лу отво­ре­на је за по­се­ти­о­це ко­ји су до­бро­до­шли да ви­де из­ло­жбу „Се­це­си­ја у ста­ром је­згру Зе­му­на” аутор­ке Алек­сан­дре Да­би­жић.

Вра­та ку­ће са­да су са­мо од­шкри­ну­та, ка­да ће по­но­во би­ти ши­ром отво­ре­на још ни­је по­зна­то, али је нај­зад ура­ђен ела­бо­рат на осно­ву ко­га ће мо­ћи да се за­вр­ши зах­тев­на об­но­ва руч­но из­ра­ђе­ног и сла­га­ног пар­ке­та ста­рог 162 го­ди­не.

Про­блем са За­ви­чај­ним му­зе­јом, ка­ко ка­же Та­тја­на Ко­ри­ћа­нац, ди­рек­то­ра Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да, тра­је од 2002. го­ди­не ка­да је Се­кре­та­ри­јат за кул­ту­ру по­кре­нуо ње­го­ву об­но­ву.

– Те го­ди­не по­че­ла је са­на­ци­ја вла­ге у објек­ту му­зе­ја, по­ста­вља­ње ра­ди­ја­то­ра, али и ре­кон­струк­ци­ја ин­тар­зи­ра­ног пар­ке­та. Та­да је пла­ни­ра­но да се па­ра­лел­но са кон­зер­ва­тор­ским ра­до­ви­ма при­пре­ма и но­ва стал­на по­став­ка. Тре­ба­ло је да бу­де отво­ре­на ка­да се за­вр­ше сви ра­до­ви и про­сто­ри­је бу­ду при­пре­мље­не за по­ста­вља­ње но­вог мо­би­ли­ја­ра (ви­три­не, па­нои). Ис­по­ста­ви­ло се по за­вр­шет­ку ра­до­ва да ра­ди­ја­то­ри ни­су по­ста­вље­ни ка­ко тре­ба, а да је ре­кон­струк­ци­ја ин­тар­зи­ра­ног пар­ке­та из­ве­де­на про­тив­но свим стан­дар­ди­ма об­ра­де због че­га је му­зеј за­тво­рен. Тај нео­бич­ни пар­кет на­ла­зи се у пет од се­дам про­сто­ри­ја и  ме­ђу оста­лим зна­чај­ним ка­рак­те­ри­сти­ка­ма раз­лог је што је Спир­ти­на ку­ћа до­би­ла ста­тус спо­ме­ни­ка кул­ту­ре  – об­ја­шња­ва  Ко­ри­ћа­нац.

За­што је тај ин­тар­зи­ра­ни под то­ли­ко је­дин­ствен по­ка­зу­је по­да­так ко­ли­ко је те­шка ње­го­ва из­ра­да – др­ве­ни жле­бо­ви су руч­но ра­ђе­ни, а у њих су укла­па­ни де­ло­ви пар­ке­та и на тај на­чин су пра­вље­не ша­ре. У скла­па­њу пар­ке­та ко­ри­шће­не су раз­ли­чи­те вр­сте др­ве­та, чак њих де­вет.

Град­ска упра­ва, као осни­вач Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да, по­кре­ну­ла је три јав­не на­бав­ке за кон­зер­ва­тор­ске ра­до­ве на зе­мун­ској ку­ћи, али су све три па­ле јер се ни­је ја­вио ни­је­дан по­ну­ђач. 

– На­ша ин­сти­ту­ци­ја је по­сле ду­гог тра­га­ња ус­пе­ла да сту­пи у кон­такт са Ате­ље­ом за кон­зер­ва­ци­ју ин­тар­зи­ра­ног пар­ке­та у Аустри­ји. По­ку­шај да се ор­га­ни­зу­ју пре­го­во­ри са стра­ном фир­мом је про­пао јер ни­су мо­гли да бу­ду ис­пу­ње­ни сви за­кон­ски усло­ви нео­п­ход­ни за скла­па­ње уго­во­ра – при­ча Ко­ри­ћа­нац.

За по­след­њу де­це­ни­ју и по би­ло је раз­ли­чи­тих пред­ло­га ка­ко да се го­ру­ћи про­блем ин­тар­зи­ра­ног пар­ке­та ре­ши. Је­дан од њих био је и да се по­сто­је­ћи пар­кет по­диг­не, кон­зер­ви­ра и за­тим из­ло­жи у јед­ној од му­зеј­ских со­ба као екс­по­нат, а да на ње­го­во ме­сто бу­де по­ста­вљен но­ви ко­ји би био вер­на ко­пи­ја. Од те иде­је пла­си­ра­не пре пет го­ди­на ипак се од­у­ста­ло.

Про­шле го­ди­не, сред­стви­ма ко­ја су по­себ­но за ту на­ме­ну обез­бе­ђе­на у гра­ду ан­га­жо­ва­ни су до­ма­ћи мла­ди кон­зер­ва­то­ри из ре­ле­вант­них ин­сти­ту­ци­ја кул­ту­ре до­ра­сли зах­тев­ном по­слу об­но­ве по­сто­је­ћег по­да. 

– Они су из­ра­ди­ли ела­бо­рат ре­ста­у­ра­ци­је ин­тар­зи­ра­ног пар­ке­та у За­ви­чај­ном му­зе­ју Зе­му­на, па смо нај­зад до­би­ли про­је­кат са пред­ра­чу­ном ра­до­ва и ро­ком за за­вр­ше­так ра­до­ва до две и по го­ди­не. У овом тре­нут­ку не­до­ста­ју сред­ства да се за­поч­ну ра­до­ви и обез­бе­ди њи­хов за­вр­ше­так – ис­ти­че Ко­ри­ћа­нац.

Пре­ма са­да­шњим про­це­на­ма, за кон­зер­ва­ци­ју пар­ке­та, ски­да­ње ра­ди­ја­то­ра и за­ме­ну це­ви у по­ду по­треб­но је нај­ма­ње 30 ми­ли­о­на ди­на­ра. У овај из­нос ни­је ура­чу­на­то са­ни­ра­ње вла­ге. 

У ме­ђу­вре­ме­ну, у За­ви­чај­ном му­зе­ју Зе­му­на ор­га­ни­зо­ва­но је не­ко­ли­ко из­ло­жби и то у про­сто­ру ко­ји ни­је под ин­тар­зи­ра­ним пар­ке­том. 

– Жи­те­љи Зе­му­на, ко­ји су ве­о­ма ве­за­ни за зда­ња из сво­је про­шло­сти, по­се­ћу­ју му­зеј у ве­ли­ком бро­ју ка­да ка­да је у ње­му по­став­ка. Тре­нут­но ни­је ни отво­рен ни за­тво­рен и ми не­пре­кид­но по­ку­ша­ва­мо да кре­не­мо да­ље. За на­ред­ну го­ди­ну Му­зеј гра­да Бе­о­гра­да у том про­сто­ру пла­ни­ра отва­ра­ње из­ло­жбе из сво­јих збир­ки. и то по­во­дом 100 го­ди­на од осло­бо­ђе­ња Зе­му­на на кра­ју Пр­вог свет­ског ра­та, по­чет­ком но­вем­бра – ис­ти­че Ко­ри­ћа­нац.

Од хо­те­ла, пре­ко За­во­да за ин­ва­ли­де до му­зе­ја

Спир­ти­на ку­ћа би­ла је рас­ко­шно зи­да­на у нео­го­тич­ком сти­лу. Фа­са­да јој је од ка­ме­на, а на зи­до­ви­ма ши­ро­ког луч­ног ула­за у ку­ћу осли­ка­ни су мо­ти­ви из грч­ке ми­то­ло­ги­је. Сте­пе­ни­це ко­је во­де у пред­со­бље би­ле су од гла­ча­ног цр­ве­ног мер­ме­ра. Ку­ћа у Глав­ној ули­ци ура­ђе­на је по про­јек­ту беч­ког ар­хи­тек­те Хајн­ри­ха фон Фер­сте­ла, професорa беч­ке по­ли­тех­ни­ке и ар­хи­тек­те по чи­јој је за­ми­сли са­гра­ђе­на нео­го­тич­ка За­вет­на цр­ква на беч­ком Рин­гу.  

– Фер­стел је од ца­ра Фран­ца Јо­зе­фа за свој рад чак  до­био ти­ту­лу ба­ро­на. Ако сте ви не­ког та­квог до­ве­ли у Зе­мун, ко­ји се та­да на­ла­зио на пе­ри­фе­ри­ји цар­ства, да вам про­јек­ту­је ку­ћу, он­да то до­вољ­но го­во­ри о мо­ћи ко­ју су Спир­те има­ле. Ку­ћа је до да­на­шњих да­на пре­тр­пе­ла мно­ге из­ме­не. Кра­јем 19. ве­ка у њој је био хо­тел „Гар­ни”. Прет­по­ста­вља се да је за вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та ку­ћа слу­жи­ла за вој­не по­тре­бе. По окон­ча­њу су­ко­ба, ку­ћу је 1919. и 1920. го­ди­не ко­ри­стио За­вод за сле­пе и глу­ве срп­ске рат­не ин­ва­ли­де – при­ча То­мић. Са­ве­знич­ко бом­бар­до­ва­ње 1944. го­ди­не ку­ћу је знат­но оште­ти­ло, али је по­сле ра­та об­но­вље­на. Сто де­сет го­ди­на по­што је по­диг­ну­та, 1965, ово зда­ње је про­гла­ше­но спо­ме­ни­ком кул­ту­ре од из­у­зет­ног зна­ча­ја. У то вре­ме тра­же­на је по­де­сна ло­ка­ци­ја за На­род­ни му­зеј Зе­му­на, осно­ван 1955. го­ди­не, а из­бор је пао на овај обје­кат у зе­мун­ској Глав­ној ули­ци. Од 1971. до 2000. го­ди­не у За­ви­чај­ном му­зе­ју Зе­му­на би­ла је стал­на по­став­ка.

Бо­гат­ство по­ро­ди­це Спир­та спа­ло на јед­ну кри­стал­ну ча­шу

Спир­те су по­зна­та фа­ми­ли­ја цин­цар­ског по­ре­кла ко­ја се у Зе­мун до­се­ли­ла кра­јем 18. ве­ка. У го­то­во свим по­сло­ви­ма у ко­ји­ма су се до сре­ди­не 19. ве­ка опро­ба­ли би­ли су ме­ђу нај­у­спе­шни­ји­ма.

– Бо­гат­ство је чла­но­ви­ма по­ро­ди­це обез­бе­ди­ло ви­сок дру­штве­ни ста­тус, што је на сим­бо­ли­чан на­чин по­твр­ђе­но 1856. го­ди­не до­би­ја­њем пле­мић­ког зва­ња и гр­ба ко­ји се мо­же ви­де­ти у ен­те­ри­је­ру му­зе­ја. Њи­хо­во бо­гат­ство би­ло је из­ра­же­но не са­мо ку­ћом у Зе­му­ну, већ и мно­го­број­ним има­њи­ма и згра­да­ма у Зе­му­ну, Пан­че­ву, Но­вом Бе­че­ју и ју­жним де­ло­ви­ма та­да­шњег Аустриј­ског цар­ства. Спир­ти­на ку­ћа је је­ди­на згра­да у нео­гот­ском сти­лу ко­ја је са­чу­ва­на у ши­рем де­лу гра­да и јед­на од пр­вих ви­со­ко­спрат­них по­ро­дич­них ку­ћа у ста­ром је­згру Зе­му­на. Пар­кет је на­ба­вљен у Бел­ги­ји и био је за оно вре­ме вр­хун­ске из­ра­де – об­ја­шња­ва Вла­ди­мир То­мић, ви­ши ку­стос у Му­зе­ју гра­да Бе­о­гра­да.

Ку­ћа је за­вр­ше­на 1855. го­ди­не, ње­ну из­град­њу фи­нан­си­рао је Ди­ми­три­је Спир­та, али у њој ни­је ду­го жи­вео. Пре­се­лио се у Пан­че­во где је 1885. го­ди­не и умро. Са­хра­њен је у пор­ти ма­на­сти­ра Вој­ло­ви­ца. По­след­њи вла­сник из по­ро­ди­це Спир­та био је Ђор­ђе, ко­ји је ку­ћу пре­пи­сао сво­јој же­ни Со­фи­ји. Она је умр­ла 1916. го­ди­не у Швај­цар­ској.

Од свег бо­гат­ства ове по­ро­ди­це, до да­нас је пре­те­кла са­мо јед­на ча­ша од ро­зе кри­ста­ла, ко­ју је ко­ри­сти­ла Со­фи­ја, су­пру­га Ђор­ђа, Ди­ми­три­је­вог бра­та од стри­ца и по­след­њег из­дан­ка ве­ли­ке по­ро­ди­це.

Коментари0
9404b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља