субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:46

Завичајни музеј у Земуну деценију и по под кључем

Изложба „Сецесија у старом језгру Земуна” само је одшкринула врата дела Спиртине куће. – Неуспела санација специјалног паркета закатанчила ово здање у Главној улици
Аутор: Бранка Васиљевићсубота, 25.11.2017. у 21:20
(Фо­то Анђелко Ва­си­ље­вић)

Спир­ти­на ку­ћа чу­ве­не зе­мун­ске фа­ми­ли­је цин­цар­ског по­ре­кла, ко­ја је ујед­но и За­ви­чај­ни му­зеј у Зе­му­ну, по­сле ви­ше од пет­на­ест го­ди­на  по­но­во је удах­ну­ла жи­вот. У јед­ном де­лу отво­ре­на је за по­се­ти­о­це ко­ји су до­бро­до­шли да ви­де из­ло­жбу „Се­це­си­ја у ста­ром је­згру Зе­му­на” аутор­ке Алек­сан­дре Да­би­жић.

Вра­та ку­ће са­да су са­мо од­шкри­ну­та, ка­да ће по­но­во би­ти ши­ром отво­ре­на још ни­је по­зна­то, али је нај­зад ура­ђен ела­бо­рат на осно­ву ко­га ће мо­ћи да се за­вр­ши зах­тев­на об­но­ва руч­но из­ра­ђе­ног и сла­га­ног пар­ке­та ста­рог 162 го­ди­не.

Про­блем са За­ви­чај­ним му­зе­јом, ка­ко ка­же Та­тја­на Ко­ри­ћа­нац, ди­рек­то­ра Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да, тра­је од 2002. го­ди­не ка­да је Се­кре­та­ри­јат за кул­ту­ру по­кре­нуо ње­го­ву об­но­ву.

– Те го­ди­не по­че­ла је са­на­ци­ја вла­ге у објек­ту му­зе­ја, по­ста­вља­ње ра­ди­ја­то­ра, али и ре­кон­струк­ци­ја ин­тар­зи­ра­ног пар­ке­та. Та­да је пла­ни­ра­но да се па­ра­лел­но са кон­зер­ва­тор­ским ра­до­ви­ма при­пре­ма и но­ва стал­на по­став­ка. Тре­ба­ло је да бу­де отво­ре­на ка­да се за­вр­ше сви ра­до­ви и про­сто­ри­је бу­ду при­пре­мље­не за по­ста­вља­ње но­вог мо­би­ли­ја­ра (ви­три­не, па­нои). Ис­по­ста­ви­ло се по за­вр­шет­ку ра­до­ва да ра­ди­ја­то­ри ни­су по­ста­вље­ни ка­ко тре­ба, а да је ре­кон­струк­ци­ја ин­тар­зи­ра­ног пар­ке­та из­ве­де­на про­тив­но свим стан­дар­ди­ма об­ра­де због че­га је му­зеј за­тво­рен. Тај нео­бич­ни пар­кет на­ла­зи се у пет од се­дам про­сто­ри­ја и  ме­ђу оста­лим зна­чај­ним ка­рак­те­ри­сти­ка­ма раз­лог је што је Спир­ти­на ку­ћа до­би­ла ста­тус спо­ме­ни­ка кул­ту­ре  – об­ја­шња­ва  Ко­ри­ћа­нац.

За­што је тај ин­тар­зи­ра­ни под то­ли­ко је­дин­ствен по­ка­зу­је по­да­так ко­ли­ко је те­шка ње­го­ва из­ра­да – др­ве­ни жле­бо­ви су руч­но ра­ђе­ни, а у њих су укла­па­ни де­ло­ви пар­ке­та и на тај на­чин су пра­вље­не ша­ре. У скла­па­њу пар­ке­та ко­ри­шће­не су раз­ли­чи­те вр­сте др­ве­та, чак њих де­вет.

Град­ска упра­ва, као осни­вач Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да, по­кре­ну­ла је три јав­не на­бав­ке за кон­зер­ва­тор­ске ра­до­ве на зе­мун­ској ку­ћи, али су све три па­ле јер се ни­је ја­вио ни­је­дан по­ну­ђач. 

– На­ша ин­сти­ту­ци­ја је по­сле ду­гог тра­га­ња ус­пе­ла да сту­пи у кон­такт са Ате­ље­ом за кон­зер­ва­ци­ју ин­тар­зи­ра­ног пар­ке­та у Аустри­ји. По­ку­шај да се ор­га­ни­зу­ју пре­го­во­ри са стра­ном фир­мом је про­пао јер ни­су мо­гли да бу­ду ис­пу­ње­ни сви за­кон­ски усло­ви нео­п­ход­ни за скла­па­ње уго­во­ра – при­ча Ко­ри­ћа­нац.

За по­след­њу де­це­ни­ју и по би­ло је раз­ли­чи­тих пред­ло­га ка­ко да се го­ру­ћи про­блем ин­тар­зи­ра­ног пар­ке­та ре­ши. Је­дан од њих био је и да се по­сто­је­ћи пар­кет по­диг­не, кон­зер­ви­ра и за­тим из­ло­жи у јед­ној од му­зеј­ских со­ба као екс­по­нат, а да на ње­го­во ме­сто бу­де по­ста­вљен но­ви ко­ји би био вер­на ко­пи­ја. Од те иде­је пла­си­ра­не пре пет го­ди­на ипак се од­у­ста­ло.

Про­шле го­ди­не, сред­стви­ма ко­ја су по­себ­но за ту на­ме­ну обез­бе­ђе­на у гра­ду ан­га­жо­ва­ни су до­ма­ћи мла­ди кон­зер­ва­то­ри из ре­ле­вант­них ин­сти­ту­ци­ја кул­ту­ре до­ра­сли зах­тев­ном по­слу об­но­ве по­сто­је­ћег по­да. 

– Они су из­ра­ди­ли ела­бо­рат ре­ста­у­ра­ци­је ин­тар­зи­ра­ног пар­ке­та у За­ви­чај­ном му­зе­ју Зе­му­на, па смо нај­зад до­би­ли про­је­кат са пред­ра­чу­ном ра­до­ва и ро­ком за за­вр­ше­так ра­до­ва до две и по го­ди­не. У овом тре­нут­ку не­до­ста­ју сред­ства да се за­поч­ну ра­до­ви и обез­бе­ди њи­хов за­вр­ше­так – ис­ти­че Ко­ри­ћа­нац.

Пре­ма са­да­шњим про­це­на­ма, за кон­зер­ва­ци­ју пар­ке­та, ски­да­ње ра­ди­ја­то­ра и за­ме­ну це­ви у по­ду по­треб­но је нај­ма­ње 30 ми­ли­о­на ди­на­ра. У овај из­нос ни­је ура­чу­на­то са­ни­ра­ње вла­ге. 

У ме­ђу­вре­ме­ну, у За­ви­чај­ном му­зе­ју Зе­му­на ор­га­ни­зо­ва­но је не­ко­ли­ко из­ло­жби и то у про­сто­ру ко­ји ни­је под ин­тар­зи­ра­ним пар­ке­том. 

– Жи­те­љи Зе­му­на, ко­ји су ве­о­ма ве­за­ни за зда­ња из сво­је про­шло­сти, по­се­ћу­ју му­зеј у ве­ли­ком бро­ју ка­да ка­да је у ње­му по­став­ка. Тре­нут­но ни­је ни отво­рен ни за­тво­рен и ми не­пре­кид­но по­ку­ша­ва­мо да кре­не­мо да­ље. За на­ред­ну го­ди­ну Му­зеј гра­да Бе­о­гра­да у том про­сто­ру пла­ни­ра отва­ра­ње из­ло­жбе из сво­јих збир­ки. и то по­во­дом 100 го­ди­на од осло­бо­ђе­ња Зе­му­на на кра­ју Пр­вог свет­ског ра­та, по­чет­ком но­вем­бра – ис­ти­че Ко­ри­ћа­нац.

Од хо­те­ла, пре­ко За­во­да за ин­ва­ли­де до му­зе­ја

Спир­ти­на ку­ћа би­ла је рас­ко­шно зи­да­на у нео­го­тич­ком сти­лу. Фа­са­да јој је од ка­ме­на, а на зи­до­ви­ма ши­ро­ког луч­ног ула­за у ку­ћу осли­ка­ни су мо­ти­ви из грч­ке ми­то­ло­ги­је. Сте­пе­ни­це ко­је во­де у пред­со­бље би­ле су од гла­ча­ног цр­ве­ног мер­ме­ра. Ку­ћа у Глав­ној ули­ци ура­ђе­на је по про­јек­ту беч­ког ар­хи­тек­те Хајн­ри­ха фон Фер­сте­ла, професорa беч­ке по­ли­тех­ни­ке и ар­хи­тек­те по чи­јој је за­ми­сли са­гра­ђе­на нео­го­тич­ка За­вет­на цр­ква на беч­ком Рин­гу.  

– Фер­стел је од ца­ра Фран­ца Јо­зе­фа за свој рад чак  до­био ти­ту­лу ба­ро­на. Ако сте ви не­ког та­квог до­ве­ли у Зе­мун, ко­ји се та­да на­ла­зио на пе­ри­фе­ри­ји цар­ства, да вам про­јек­ту­је ку­ћу, он­да то до­вољ­но го­во­ри о мо­ћи ко­ју су Спир­те има­ле. Ку­ћа је до да­на­шњих да­на пре­тр­пе­ла мно­ге из­ме­не. Кра­јем 19. ве­ка у њој је био хо­тел „Гар­ни”. Прет­по­ста­вља се да је за вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та ку­ћа слу­жи­ла за вој­не по­тре­бе. По окон­ча­њу су­ко­ба, ку­ћу је 1919. и 1920. го­ди­не ко­ри­стио За­вод за сле­пе и глу­ве срп­ске рат­не ин­ва­ли­де – при­ча То­мић. Са­ве­знич­ко бом­бар­до­ва­ње 1944. го­ди­не ку­ћу је знат­но оште­ти­ло, али је по­сле ра­та об­но­вље­на. Сто де­сет го­ди­на по­што је по­диг­ну­та, 1965, ово зда­ње је про­гла­ше­но спо­ме­ни­ком кул­ту­ре од из­у­зет­ног зна­ча­ја. У то вре­ме тра­же­на је по­де­сна ло­ка­ци­ја за На­род­ни му­зеј Зе­му­на, осно­ван 1955. го­ди­не, а из­бор је пао на овај обје­кат у зе­мун­ској Глав­ној ули­ци. Од 1971. до 2000. го­ди­не у За­ви­чај­ном му­зе­ју Зе­му­на би­ла је стал­на по­став­ка.

Бо­гат­ство по­ро­ди­це Спир­та спа­ло на јед­ну кри­стал­ну ча­шу

Спир­те су по­зна­та фа­ми­ли­ја цин­цар­ског по­ре­кла ко­ја се у Зе­мун до­се­ли­ла кра­јем 18. ве­ка. У го­то­во свим по­сло­ви­ма у ко­ји­ма су се до сре­ди­не 19. ве­ка опро­ба­ли би­ли су ме­ђу нај­у­спе­шни­ји­ма.

– Бо­гат­ство је чла­но­ви­ма по­ро­ди­це обез­бе­ди­ло ви­сок дру­штве­ни ста­тус, што је на сим­бо­ли­чан на­чин по­твр­ђе­но 1856. го­ди­не до­би­ја­њем пле­мић­ког зва­ња и гр­ба ко­ји се мо­же ви­де­ти у ен­те­ри­је­ру му­зе­ја. Њи­хо­во бо­гат­ство би­ло је из­ра­же­но не са­мо ку­ћом у Зе­му­ну, већ и мно­го­број­ним има­њи­ма и згра­да­ма у Зе­му­ну, Пан­че­ву, Но­вом Бе­че­ју и ју­жним де­ло­ви­ма та­да­шњег Аустриј­ског цар­ства. Спир­ти­на ку­ћа је је­ди­на згра­да у нео­гот­ском сти­лу ко­ја је са­чу­ва­на у ши­рем де­лу гра­да и јед­на од пр­вих ви­со­ко­спрат­них по­ро­дич­них ку­ћа у ста­ром је­згру Зе­му­на. Пар­кет је на­ба­вљен у Бел­ги­ји и био је за оно вре­ме вр­хун­ске из­ра­де – об­ја­шња­ва Вла­ди­мир То­мић, ви­ши ку­стос у Му­зе­ју гра­да Бе­о­гра­да.

Ку­ћа је за­вр­ше­на 1855. го­ди­не, ње­ну из­град­њу фи­нан­си­рао је Ди­ми­три­је Спир­та, али у њој ни­је ду­го жи­вео. Пре­се­лио се у Пан­че­во где је 1885. го­ди­не и умро. Са­хра­њен је у пор­ти ма­на­сти­ра Вој­ло­ви­ца. По­след­њи вла­сник из по­ро­ди­це Спир­та био је Ђор­ђе, ко­ји је ку­ћу пре­пи­сао сво­јој же­ни Со­фи­ји. Она је умр­ла 1916. го­ди­не у Швај­цар­ској.

Од свег бо­гат­ства ове по­ро­ди­це, до да­нас је пре­те­кла са­мо јед­на ча­ша од ро­зе кри­ста­ла, ко­ју је ко­ри­сти­ла Со­фи­ја, су­пру­га Ђор­ђа, Ди­ми­три­је­вог бра­та од стри­ца и по­след­њег из­дан­ка ве­ли­ке по­ро­ди­це.


Коментари0
2156e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља