петак, 19.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:02
ОД ЧЕГА НАМ ШАХ БОЛУЈЕ (3)

Борба за власт, мањак тренера и поглед унапред

Резултати се виде на међународној сцени где, после омладинског првака света Игора Миладиновића, већ 24 године немамо ни једну медаљу у најстаријим категоријама
Аутор: Марјан Ковачевићсубота, 25.11.2017. у 20:33
Светозар Глигорић није имао тренера, нити се бавио тренерским радом (Фотодокументација „Политике”)

Пре пола века, мајстор шаха и пера Драгослав Андрић дао је својој култној књизи име „Шах – игра милиона”. Као да је знао да ће Роберт Фишер, неколико година касније, нагло дићи цену награда за три нуле: са хиљада на милионе долара. Или, да ће много касније компјутер и интернет донети нови скок, учинивши да се ондашњи број шахиста увећа за исте три нуле. Питање је да ли је могао да наслути да ће реч „милион” суштински да промени однос према игри старој отприлике хиљаду и по година.

Професионализацијом и глобализацијом је додатно уздрман дотадашњи шаховски углед наше земље и огољене старе слабости, као што је тренерски рад. По томе ни у најбоља времена нисмо могли да се поредимо са Совјетским Савезом, где је систем био пирамидално разрађен на државном нивоу, од „двораца пионира” до Ботвиникове школе за будуће светске прваке.

Код нас шах слави деценију уласка у редовно школство. Добро је што је заслужено озваничен као део културе, али такво проширење масовности нема додира са такмичарским напретком. Идеја бесплатне школе за врх пирамиде талената, попут Ботвиникове, дуго постоји, а реализована је на нивоу државног шаховског савеза само једном, у периоду 1997-99. Та надахнута настава је прекинута бомбардовањем и више није покретана.

Масовност „игре милиона” је у међувремену постала основа ванбуџетских прихода у шаховским организацијама. Масовним отвореним турнирима, посебно дечијим, могу да се достигну високе зараде, по принципу великих бројева. Међутим, профит је често одлазио неконтролисаним путевима, због чега су судски спорови разрушили односе у шаховским савезима из окружења: у Бугарској (искључена из ФИДЕ), Црној Гори, Хрватској... На жалост, и у Србији.

Исплатива масовност је променила и оријентацију шаховских школа –ка броју уместо квалитета. И приватне школе су постале масовне. Уколико тренер обећа родитељу да ће му дете постати првак града, региона или државе, велике су шансе да то и оствари. Јер, првенства се одржавају на седам узрасних нивоа, до осам, десет, 12, 14, 16, 18 и 20 година, а постоје и титуле у убрзаном и брзопотезном шаху.

Тако се тренерски рад код нас врти око масовног почетног нивоа и скупљих појединачних часова за успешнију децу. Примери бесплатног рада са најталентованијима, у шаховским клубовима Итака и Београд, подвизи су добрих намера, без подршке државних институција.

Резултати се виде на међународној сцени где, после омладинског првака света Игора Миладиновића, већ 24 године немамо ни једну медаљу у најстаријим категоријама. И у млађим су биле ретке, резервисане за изразите таленте, што су потврдили њихови каснији резултати. Осим интермајстора Марка Живанића, сви наши освајачи кадетских медаља су постали велемајстори са рејтингом изнад 2.600 поена: Михајло Стојановић, Борки Предојевић, Милош Перуновић, Драган Шолак... Последњи је Милан Зајић, наш најмлађи велемајстор, од којег се очекује још виши лет. Од кадеткиња са медаљама, Јована Војиновић је одавно у репрезентацији, а истом се надамо и од Јоване Срдановић, овогодишње европске вицешампионке.

Заостајање наших кадета за светом и сопственим потенцијалима, почиње са 15-16 година, када се окрећу средњим школама за лакша и исплатљивија занимања. Проблем је у томе што шах у време компјутера захтева неупоредиво више рада. Будућег велемајстора (у свету је та граница спуштена на 12 година) треба да преузме тренер вишег нивоа. А ми таквих немамо.

Самостални рад са рачунаром је неопходан, али не може да замени пажњу прекаљеног педагога, као што је Рус Орест Аверкин био Игору Миладиновићу. Врхунски велемајстори наше „златне генерације” 1950-80 били су мање-више самоуки. Можда се зато, по завршетку дугих турнирских каријера, нико од њих није окренуо систематском раду са младима.

У каснијим генерацијама репрезентативаца једини је изузетак био Драгољуб Велимировић. Док нам је добро ишло, непримећено су пролазиле заслуге пожртвованог „газде” за резултате многих репрезентативаца: од најстаријег, Светозара Глигорића, до најмлађег, Александра Инђића.

Данас таквог тренера можемо само да доведемо са стране, најбоље из бивше совјетске школе.

Кошарка је цветала када су на сваком ћошку дизани кошеви, а шах – када су клубови били пуни младих људи. У центру Београда тога одавно нема. Простор преко пута Београђанке, у којем се донедавно налазио ШК Београд, сада је клуб друштвених игара. Сви столови су заузети младим људима, играју се разне стратешке игре, али најстарије од свих – нема.

Нема више у Београду ни великих међународних турнира који уздижу достојанство игре и привлаче младе. Ко је једном посетио супертурнире Инвестбанке 1987-97, никада неће заборавити заразну свечаност којом је одисао шах. Тако се читав век – још од путовања Боре Костића око света – одржавала овдашња љубав према шаху. Када није било резултата, било је пара и идеја за велике међународне представе.

Данас нема ни резултата ни пара, али још има идеја и жара да се остваре. Дуга традиција стално рађа нове снаге за своје одржање. Не само таленте за игру, него и способне, образоване и добронамерне шаховске ентузијасте, који су нам тренутно најпотребнији. Ако се они нађу у шаховским савезима на местима која заслужују, брзо ће давно укорењена љубав да се разгори и изнедри нове јунаке.

(Крај)


Коментари1
863b5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aca
Ovakvo skeniranje stanja u sahu nije dugo vidjeno! Gospodine Marjane, mnogo hvala na ovim tekstovima. Koliko istine ste ovde rekli, od pocetka pa do kraja. Ovim rečenicama gde spominjete velemajstora Draska Velimirovica ste sve objasnili. Taj covek je toliko bio pozrtvovan, toliko je bio bezrezervan, u potpunosti se davao do poslednje misli i ideje.Obozavao je rad sa mladima i toliko bio ponosan na njihove uspehe. Bio je ubedjen da je Alisu Maric mogao dovesti do titule prvakinje sveta ali nisu ga razumeli tada i nisu mu verovali.... Taj covek je mnogo zaduzio nas sah,mnogo. Kakva koincidencija se desila da njegov poslednji ucenik, Aleksansar Indjic postane, neposredno pred Velimirovicevo upokojenje, nas najmladji velemajstor i sampion drzave. Povezao je epohe, bukvalno. Nada ostaje da ce Indjic i ostali koji dolaze vratiti nas sah na staze slave koje su utabali Gligoric,Ivkov, Matulovic, Matanovic, Velimirović, Ljubijevic, Alisa Maric, Milunka Lazarevic, Vera Nedeljkovic, Ivan Sokolov

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Остали спортови

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља