среда, 25.04.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:26
Слике које памтим: Љубивоје Ршумовић

Ршум? Ма шта ми рече!

Аутор: Јосип Бабелсреда, 29.11.2017. у 11:00
Љубивоје Ршумовић (Фото Јосип Бабел)

Шездесетих година у квизу о добитницима Нобелове награде у Радио Београду освојио сам транзистор и на њему уторком слушао емисију: „Ма шта ми рече”. У њој је песник Љубивоје Ршумовић исписивао своје каламбуре и правио ршум речима, градећи нове светове. Кад сам 1970. постао студент књижевности и стипендист ТВ Нови Сад, у Радничком универзитету „Радивој Ћирпанов” у Новом Саду присуствовао сам промоцији песничке књиге Љубивоја Ршумовића „Ма шта ми рече”, о којој је говорио њен приређивач Гојко Јањушевић. Касније сам сазнао да су Ршумовићеви преци били некада храбри Херцеговци из породице Окиљевић. Кад је један од њих направио ршум међу Турцима, дадоше му надимак Ршум. Од њега потичу Ршумовићи и Љубивоје, што речи сатерује у буљуке. Маштом гради лепоту, за коју тврди да се њоме брани отаџбина. Касније ми је Карољ Селеш, тада познати карикатуриста и отац Монике Селеш, са којим сам радио емисију „Знање-имање”, причао како је био цимер у студентској соби са Ршумом, који је стално трчао у Радио Београд и носио Душку Радовићу и Олги Влатковић своје стихове. („Домовина се брани књигом/ и песмом о небу/ Сестрином сузом, мајчином бригом/ И оним брашном у хлебу”).

Гледао сам и чувене Ршумовићеве серије „Двоглед”, „Хиљаду зашто”, „Хајде да растемо”, а касније на ТВ Нови Сад  и „Фазоне и форе”. Као сарадник уредника Пере Зупца често сам присуствовао снимању те серије, или у биоскопу у Петроварадину, или у дворцу Дунђерски у Бечеју. Памтим чланове породице Вранешевић који учествују у снимању тих емисија, а Дина Вранешевић је била моја сарадница у реализацији емисија „Недељно поподне” на ТВ Нови Сад, чији сам био уредник 1984. године. Љубивоје Ршумовић, већ као славан песник и ТВ стваралац, пристао је да буде учесник у мојој новој емисији „Кључ ведрине”. У свом стану у Булевару револуције (данас Булевар краља Александра), Ршумовић је, тада, пре три деценије, описао како ствара:

– Деца сваком писцу могу да буду повод. Мени је драгоцено како деца долазе до онога што је поетско у њиховом изражавању и понашању. Као писац трудим се да се препустим игри као дете. Кад се то догоди, престаје свест, искуство, калкулација. Препуштам се игри као нечем што ме води и чак диктира правила о томе којим путем ће поћи песма или прича. Наравно да на све утиче помало и пишчева надградња, која представља његову одговорност на шта ће игра у песми изаћи. Мора се наћи копчица којом ће песник везати читаоца, а остати у игри. Имао сам срећу и привилегију да сам све у животу  радио са задовољством: од учења, писања песама, рада на телевизији, градње кућа, бављења столаријом, каратеом, васпитањем своје деце и свим другим. Моја ведрина је у раду и задовољству урађеним. Душко Радовић је рекао да сам ја бистри планински поток који је дошао са Златибора, а Радомир Андрић написао да сам свој слух принео дечијем шапату.

У емисији „Кључ ведрине” учествовала је и Ршумовићева породица: супруга Наташа, која је тада радила као саветник у Секретаријату за информације, па се касније сасвим посветила породици, и њихова три сина: Бранко, Михаило и Вук. Слика њихове шетње савским кејом у јединственом загрљају и са осмесима на лицу остала ми је упамћена до данашњег дана. Та слика, техником успорена, и сад ми лебди у свести као метафора срећне породице којој ништа не може зафалити. На ту

слику подсећам Ршумовића док седимо у Српском књижевном друштву у Француској 7, и то на Светски дан детета, а он, дирнут, додаје: – Знам, водио сам те и на своју „Слободну територију” у викендицу у Баћевцу, 30 километара од Београда, где столаришем, удишем природу и, на пању седећи, промишљам, са гостом или сам, о судбини света. У прву књигу „Ма шта ми рече” ставио сам, као потврду мог документаристичког опредељења у поезији, по узору на Јову Змаја, и неке исечке из модних часописа моје жене Наташе. Ње више нема, умрла је прошлог септембра, после пола века брака, а остали су стихови у песми „Било је жена/ због којих постоји пролеће, па лето/ Које заслужују да им се песма пише/ Али само једна је једина била све то/ Заједно и од свих још нешто мало више.” Важан је и мој рад у ТВ Београд, јер ме је учврстио у  документаристичком приступу литератури. Уз коришћење свакодневног, чак сленговског, језика и слика из обичног људског битисања, моје песме су постале уверљиве и прихватљиве за сваког, а нарочито за децу. Остале су упамћене и моје емисије из серије „Дијагонале – приче о људима и наравима” (Мијаци, Малисори, Брсјаци, Буњевци, Лале, Бодули, Горанци и други.) Била је важна и моја књига „Сјај на прагу”, у којој сам заокружио свој дуг према коренима, према родитељима, па и према свом потомству. То се огледа и у песми „Деца су украс света”, која је постала дечја химна. („Дете треба да посматраш,/ ал’ му немој на пут стати,/ што га пре човеком сматраш,/ пре ће човек и постати.”)

Подсетио сам Љубу и на његов значајан допринос позоришту и на писање дела за децу у позоришту „Бошко Буха”, у ком је био управник од 1986. до 2002. године и очински подигао неколико генерација наших најбољих глумаца за мале и за велике.

– Кад сам тамо отишао, за мању плату него у издавачкој кући у којој сам дотле радио, суочио сам се са низом проблема, али и радости. Радио сам управничке послове, али и писао и стварао представе, међу којима су најбоље: „Шума која хода”, „Невидљива птица”, „Баба рога”, „Успавана лепотица”, „Ау, што је школа згодна”… И показало се корисним, јер нисмо имали пара да плаћамо ауторе са стране.

У свему што сам радио, имао сам утисак да ме прати, посматра и оцењује мој први и најважнији уредник и узор – Душко Радовић. Био је веома строг и веома је пазио шта говори и пише, што није случај са мном, али је до краја остало да се увек могао на мене ослонити. Мени је помагао тако што ми је прегледао, па чак и исправљао неке стихове и чини ми се да је он и дан-данас мој уредник.

Рекао сам Ршумовићу да, после његових преко деведесет објављених књига и на десетине добијених књижевних награда и признања, заправо и не треба да буде повода за нови сусрет, али да је његова нова књига „Шумкула у шкрипцу – Баснословно бајковање”, коју је илустровао Душан Петричић, уз књигу „Синги Лумба и дрво чаробних оловака” Славимира Стојановића, добила Награду за најлепшу књигу на 62. Сајму књига у Београду. Он је узвратио:

– То је, после књига „Видовите приче„ и „Вид из Таламбаса”, трећи део трилогије о доживљајима дечака Вида и, овога пута, његове сестре Нађе, у коме се прича о припитомљеној Звери Шумкули, односно шумској ајкули којој не треба много веровати. Књига је лепа, бајковита и обрадоваће децу која воле моје приповедање. А мени остаје још да остварим свој давнашњи сан, да се на неки дубљи начин вратим у завичај, у родно село Љубиш и реализујем своју идеју о Академији „Сарадници сунца”, у којој би се у амбијенту мог родног краја окупљали млади песници и развијали свој таленат. Ако не успем у намери, надам се да ће је други остварити по мојој замисли. То је жеља дечака са песмом о Златибору, коју је његова учитељица Милица Гођевац послала у „Пионирске новине”. Дечака који је као награду за њу добио претплату на те новине и оловку која је на врху имала гумицу и срце којим још и данас пише.


Коментари1
7d4f7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Вукица
Топла прича о свима нам драгом Златиборцу, из пера врсног новинара! (Нас, старије читаоце Политике, враћа у времена у којима смо имали од кога учити, и научити, кроз игру, шалу и смех, како израсти у доброг човека, и како такав остати кроз цео живот.)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља