петак, 19.01.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:31
ОД ЧЕГА НАМ ШАХ БОЛУЈЕ (1)

Посртање дуго четврт века

Крајем 1989, за мање од месец дана, две потпуно различите репрезентације СФРЈ освојиле су сребрне медаље у најјачој међународној конкуренцији, одмах иза моћног Совјетског Савеза: најпре на Светском првенству у Луцерну, а одмах затим и на Европском, у Хаифи
Аутор: Марјан Ковачевићуторак, 28.11.2017. у 14:30
Роберт Фишер је изабрао Југославију за повратак шаху и 1992. играо у Београду са Борисом Спаским, упркос забрани и казни америчке администрације (Фото Анђелко Васиљевић)

Када 22. место Србије у Европи, уписано овог месеца на Криту, изнова разочара навијаче, отварају се два стара питања: како је наш шах пао и зашто се и даље надамо да ће се дићи? Одговори сежу у прошлост, јер се шаховски вирус давно запатио код Срба и толико укоренио да многи и не примећују да су серије врхунских резултата престале још пре четврт века. 

Можда је могуће поређење с фудбалом, где се деценије националних промашаја праштају првим пласманом на европско првенство, или титулом у јуниорској конкуренцији. Супротан је однос према тенису, у којем ни финале Дејвис купа не диже нацију на ноге.

„Најшаховскији” град на свету

У шаху никада нисмо добили светске ни европске прваке, ни екипно ни појединачно. Ни у мушкој ни у женској конкуренцији. Чак ни у најуспешнијем периоду 1950-80. Једину златну олимпијску медаљу освојио је тим СФРЈ 1950, када су Совјетски Савез и земље источног блока одбиле да дођу у Дубровник у време Информбироа.

Међутим, шах је код нас одгајио публику какве нема у другим земљама и другим спортовима. Публику која се навикла на скромност, знала да цени све сребрне медаље иза Совјетског Савеза, да доживотно памти како су надомак мечева за круну заустављане Милунка Лазаревић и Алиса Марић, а у знатно ранијим фазама и Светозар Глигорић, Борислав Ивков, Љубомир Љубојевић... Публику са толико шаховског знања да разуме и поштује мајсторство страних гостију, а истовремено не престаје да верује у сопствене играче.

Није се случајно меч СССР – Остали свет, 1970, играо баш у Београду, у препуном Дому Синдиката, док је маса прекобројних цупкала на Тргу Маркса и Енглеска, чекајући да на великом екрану у холу виде наредне потезе Ларсена и Спаског, Фишера и Петросјана, Глигорића и Гелера, Матуловића и Ботвиника, Ивкова и Кереса...

За истинске шаховске ствараоце, Београд је био „најшаховскији” град на свету. Од првог доласка у наш град, 1958, Боби Фишер је желео да ту игра меч за титулу светског првака. Београд је био његов избор и за „Меч столећа” 1972, али се сплетом околности најславнији окршај одиграо у Рејкјавику. Зато се у Београд вратио 1992, после 20 година самоизгнанства, и ту играо са Борисом Спаским, упркос упозорењу администрације САД и потерници која га је на крају коштала живота.

Када је Михаил Таљ, већ потпуно нарушеног здравља, био на једном од својих многобројних гостовања у Београду, шетачи у Кнез Михајловој су га препознавали и с одушевљењем поздрављали. Као да је у питању естрадна звезда. Много касније, један други светски првак, Владимир Крамник, на питање како је задовољан атмосфером и публиком у Дрездену, рекао је, ничим изазван: „Нигде нисам играо пред таквом шаховском публиком као у Београду”.

Лабудова песма друге силе света

У предвечерје свог распада, бивша Југославија је последњи пут заблистала сјајем друге шаховске силе света, сa Србијом као ослонцем традиције и будућности. Крајем 1989, за мање од месец дана, две потпуно различите репрезентације СФРЈ освојиле су сребрне медаље у најјачој међународној конкуренцији, одмах иза моћног Совјетског Савеза: најпре на Светском првенству у Луцерну, а одмах затим и на Европском, у Хаифи. 

Међу освајачима медаља била су седморица велемајстора из Србије: Љубомир Љубојевић, Петар Поповић, Драгољуб Велимировић и Бранко Дамљановић у Швајцарској, а Миодраг Тодорчевић, Драган Барлов и Стефан Ђурић у Израелу. Чинило се да ће, барем у Србији, шах преживети предстојећи распад заједничке земље.

Разлога за пробуђени оптимизам било је много. Годину раније, на Олимпијади у Солуну 1988, Алиса Марић, Гордана Марковић и Сузана Максимовић биле су костур тима који је освојио бронзану медаљу, прву после 35 година. Ону претходну, у Сплиту 1963, такође су избориле шахисткиње из Србије: Милунка Лазаревић, Верица Недељковић и Катарина Јовановић- Благојевић. 

У деценији 1983-93, будућност српског шаха је деловала светло, као да се наставља славни период 1950-80. Љубојевић је 1983. био трећи на светској рејтинг-листи, иза Каспарова и Карпова, а 1987. први прекинуо серију Каспаровљевих турнирских победа. Дамљановић се 1990. умало није пласирао у мечеве кандидата, баш као и Љубојевић. Страдали су у једном од типичних, епски трагичних тренутака нашег спорта, које смо памтили дуже од успеха. Ко год да је победио у међусобном сусрету двојице наших велемајстора ишао би даље, али је борбени реми елиминисао обојицу... Образ је сачуван, а прилика неповратно пропала. Исте 1990, двадесетогодишња Алиса Марић је изборила финални меч са Кинескињом Кси Јун, за изазивача светске шампионке Маје Чибурданидзе. Меч је игран у Београду и Пекингу 1991. и упркос добром почетку наше шахисткиње завршен је победом Кинескиње 4,5:2,5.

У свега три године добили смо троје омладинских првака света: Наташу Бојковић (1991), Наташу Стрижак (1991) и Игора Миладиновића (1993). Чинило се да стижу наследници златне генерације Светозара Глигорића, Борислава Ивкова, Александра Матановића, Милана Матуловића, Милунке Лазаревић, Верице Недељковић...

Ко је тада могао да помисли да се буквално ни један од поменутих резултата неће поновити, а камоли надмашити? Да ћемо у наредне 24 године доживети само један успех сличног ранга, сребро женског тима на Европском првенству у Батумију, 1999.


Коментари1
1b576
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko
Gospodine Marjane, drago mi je da na dnevnoj bazi u politici mogu da procitam sahovske artikle. Hvala vam...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Остали спортови

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља