петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:17
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Такве је људе Панчево имало

Аутор: Олга Јанковићсубота, 02.12.2017. у 12:20
Стеван Васић, трговац панчевачки (Фо­то књи­га „Стра­да­ње на­ци­о­нал­них бо­ра­ца”)

Пан­че­вац Сте­ван Ва­сић био је тр­го­вац, и то успе­шан. Под­јед­на­ко, во­лео је умет­ност и на сва­ко­ја­ке на­чи­не гле­дао да свој но­вац „упо­сли“ за јав­ни ин­те­рес. Иако је осни­вач пе­вач­ког дру­штва „Ве­нац“ и оде­ље­ња Гим­на­стич­ко дру­штво Удру­же­ња „Со­ко“, ко­је је тре­ба­ло да раз­ви­ја фи­зич­ко ве­жба­ње и здра­ве на­ви­ке код омла­ди­не, овај град га сла­бо пам­ти. Још ма­ње се по­ми­ње ње­гов ве­ли­ки пред­рат­ни ан­га­жман у На­род­ној од­бра­ни, због че­га је био на по­ду­жем спи­ску на­ци­о­нал­них бо­ра­ца, ко­је су ма­ђар­ске вла­сти хап­си­ле већ од пр­вих да­на Ве­ли­ког ра­та и сла­ле у ло­го­ре ин­тер­ни­ра­ца у Те­ми­шва­ру, Ва­цу и Се­ге­ди­ну.

Ва­сић је као и мно­ги ње­го­ви са­бор­ци из гра­да на Та­ми­шу за­вр­шио у зло­гла­сној твр­ђа­ви ру­мун­ског Ара­да.

Ку­ћа овог углед­ног гра­ђа­ни­на Пан­че­ва би­ла је по­ду­же под по­ли­циј­ском при­смо­тром. Чим је об­ја­вљен рат Ср­би­ји, већ 26. ју­ла 1914. го­ди­не за­вр­шио је Сте­ван у вој­ном за­тво­ру, а ода­тле по­сле не­ко­ли­ко да­на на­шао се и у спро­во­ду ин­тер­ни­ра­ца за Те­ми­швар. Ње­го­ве до­ју­че­ра­шње „до­бре” ком­ши­је, уз Ма­ђа­ре „ис­пра­ти­ле“ су кон­вој не­вољ­ни­ка пре­те­ћи уз­диг­ну­тим пе­сни­ца­ма, пљу­ју­ћи их и ба­ца­ју­ћи ка­ме­ни­це на њих. 

Ва­сић, ко­ји је из сво­је ку­ће као и мно­ги од ви­ђе­ни­јих Ср­ба из­ву­чен у ноћ­ном оде­лу, та­ко је и спро­ве­ден у за­твор, да би му „пред пут да­ли не­ка­кве кр­пе за обу­ћи. Ни­је био из­не­на­ђен по­на­ша­њем све­ти­не, му­ке су их све тек че­ка­ле”, бе­ле­жи у сво­јој књи­зи „Стра­да­ња на­ци­о­нал­них бо­ра­ца 1914–1918“ Урош Јо­ва­но­вић, ов­да­шњи хро­ни­чар и но­ви­нар по стру­ци.

„А кроз Те­ми­швар би­ло је пра­во чу­до што ни­су за­тр­па­ни ци­гла­ма са јед­не но­во­и­зи­да­не ку­ће, са­мо да ни­је би­ло со­ци­ја­ли­ста рад­ни­ка на згра­ди ко­ји су уз­ви­ки­ва­ли ’До­ле, рат’, па је та­ко паљ­ба ци­га­ла пре­ста­ла. Ипак, би­ло је раз­би­је­них гла­ва, кр­ви и оне­све­шће­них, ко­је су тек че­ка­ле пра­ве му­ке твр­ђа­ве вој­ног за­тво­ра у Ара­ду. Ту је Сте­ван там­но­вао шест не­де­ља, да би га пре­се­ли­ли у ци­вил­ни део у ком је би­ло мно­го го­ре. 

Ка­за­мат, а за­пра­во ло­гор утам­ни­че­них на­ци­о­нал­них бо­ра­ца, али и же­на, ста­рих и не­ду­жне де­це, био је оли­че­ње пат­ње. Од око 15.000 за­то­че­них сва­ки тре­ћи ни­је пре­жи­вео. Му­чи­ли их же­ђу, ту­кли до смр­ти... Ло­гор је пре све­га био на­ме­њен Ср­би­ма прог­на­ним са про­сто­ра та­да­шње аустро­у­гар­ске про­вин­ци­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, за­тим из Кра­ље­ви­не Ср­би­је… У очај­ним усло­ви­ма, из­глад­њи­ва­ни, ин­тер­нир­ци су ма­сов­но по­бо­ле­ва­ли од пе­га­вог ти­фу­са и ту­бер­ку­ло­зе. Днев­но је уми­ра­ло на де­се­ти­не му­че­ни­ка… Са­би­ја­ни у под­зем­ним ме­мљи­вим ход­ни­ци­ма без днев­не све­тло­сти, гу­ши­ли су се у не­из­др­жи­вом смра­ду уми­ру­ћих те­ла и ме­мли, а зи­ми су др­жа­ни у ле­де­ним про­сто­ри­ја­ма, на бе­тон­ском по­ду, од че­га су им се смр­за­ва­ле ру­ке и но­ге. Мно­ги, на­ро­чи­то де­ца, обо­га­ље­ни су, јер су им про­мр­зли удо­ви мо­ра­ли би­ти ам­пу­ти­ра­ни.

И ни­је Ма­ђа­ри­ма сме­та­ло што је Ва­сић из­мо­жден, већ га по­сле ова­ко из­др­жа­ног за­тво­ра од 75 да­на, на­ру­ше­ног здра­вља узи­ма­ју у вој­ску, по­што ни­је би­ло до­ка­за за дру­гу осу­ду. Та­ко сти­же у Се­ге­дин. Као вој­ник оста­ло је упам­ће­но, а Јо­ва­но­вић бе­ле­жи, бу­нио је Ср­бе вој­ни­ке, да се пре­да­ју не­при­ја­те­љу, „јер се за Ма­ђа­ре не тре­ба бо­ри­ти” и у та­квом рас­по­ло­же­њу до­че­као је рас­пад аустро­у­гар­ске вој­ске, ка­да на­пу­шта ка­сар­ну. Али ни то ни­је мо­гло да про­ђе тек та­ко и не­при­ме­ће­но. На­и­ме, Ва­сић је сам „за­пле­нио” не­ка при­ват­на ко­ла и са раз­ви­је­ним срп­ским бар­ја­ком ушао у Пан­че­во.

Од­мах сту­па у На­род­но ве­ће, ко­је је по­ма­га­ло да се уве­ду ред и без­бед­ност. Био је и ви­ђе­ни члан На­род­не стран­ке Ја­ше То­ми­ћа, а уче­ству­је и у свим ак­ци­ја­ма ху­ма­них и до­бро­твор­них дру­шта­ва, као и ње­го­ва су­пру­га Ауре­ли­ја, ко­ја је за вре­ме ин­тер­на­ци­је сво­га му­жа при­кри­ва­ла ко­ре­спон­ден­ци­ју са Ср­би­јом и сли­ке кра­ља Пе­тра, као и „из­ве­сне ком­про­ми­ту­ју­ће хар­ти­је и књи­ге ис­под ка­за­на у ко­јем се прао веш”. За то је и она та­ко­ђе ис­па­шта­ла. „По­ли­ци­ја ју је ухва­ти­ла и у ов­да­шњем за­тво­ру до­би­ла је ви­ше ба­ти­на не­го по­је­дин­ци у ин­тер­на­ци­ји. Ипак, ни­је про­ка­за­ла ка­ко је пи­сма са­кри­ла!”, за­вр­ша­ва хро­ни­чар при­чу о хра­брим су­пру­жни­ци­ма Ва­си­ћи­ма.


Коментари0
6527c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља