уторак, 17.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:20

Како је Чачак остао без владичанства

Још док су се Турцима виделе пете (1831), Чачак би одређен за седиште епархије, а завичајци су данашњи патријарх српски Иринеј, двојица владика, Теодосије и Јустин, и игумани Хиландара и Студенице, Методије и Тихон Негдашњи Владичански двор (1832–1912) код чачанске цркве
Аутор: Гвозден Оташевићпонедељак, 04.12.2017. у 14:55
Некадашњи владичански двор код чачанске цркве (Фото:Глас библиотеке Чачак)

Чачак – Владика жички Јустин (Мирослав Стефановић, Чачак, 1955) одбранио је 23. новембра докторску дисертацију на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки” у Фочи, на тему „Могућност примене покајне праксе ране Цркве у савременом добу”. Он је само један од чачанских завичајаца који данас прваче у Српској православној цркви.

Предводи их Његова светост патријарх Иринеј (Мирослав Гавриловић, Видова код Чачка, 1930), за српског пастира устоличен 2010. године. Исте године, за игумана Хиландара изабран је архимандрит Методије (Владимир Марковић, Чачак, 1970).

Одавде је родом и владика рашко-призренски и косовскометохијски Теодосије (Живко Шибалић, Чачак, 1963), док је настојатељ царске лавре Студенице, утемељене лета 1186, архимандрит Тихон (др Александар Ракићевић, Чачак, 1971).

Чачак је, још док су се Турцима виделе пете (1831) био одређен за седиште епархије а данас, два века касније, на подручју овог града постоји чак 50 богослужбених места где се православци моле, цркава, манастира или параклиса. То је далеко изнад просека у ма којој нашој средини пошто град има 114.000 житеља, па једна богомоља дође на 2.280 душа.

Али, све то не може помоћи да Чачак поврати седиште епархије, јер су мештани у неком добу, сва је прилика, окренули леђа вишњем и владици. То је несвакидашња повест, која иде овако...

На месту данашње чачанске Гимназије, лета 1832. подигнут је Владичански конак. Градио га је, према нацрту добијеном од књаза Милоша, епископ Никифор Максимовић (1788 – 1853) који је хиротонисан за владику жичког 1831. у Цариграду, а октобра те године Чачак постаје седиште Ужичке епархије. Зграда бејаше узор старе балканске архитектуре, и под кровом окупљала је конак епископа, првостепени суд, основну школу, пошту и телеграф и соколско друштво „Душан Силни”. Изгубила је борбу са временом и 1912. би порушена, па је том месту никла осморазредна гимназија.

Касаба је затим, како су се мењале прилике у Србији, неко време остала без владике, али је седиште епархије враћано у Чачак, од 1886. до 1890. а затим 1898. и ту остало све до 1934. године. Записано је да је 20. јуна 1919. у тек ослобођеном Чачку, маса света изашла до моста на Морави да би дочекала новог владику својега Николаја Велимировића, који је у варош ступио са министром вера г. Алауповићем. Народ се сродио са новим и мудрим епископом, али је Николај убрзо морао на ново послушање, Српска црква поставила га је децембра 1920. за владику охридског, а на његово место, владике жичког са седиштем у Чачку, дошао је Јефрем Бојовић.

Свети синод СПЦ вратио је Николаја на жички трон 22. јуна 1934, али је већ 2. августа стигла и наредба да се епископска столица из Чачка пресели у манастир Жичу, па епарх жички столује у Краљеву, како је и данас.

Како је Чачак изгубио владичанство, описала је у свом истраживачком раду мр Маријана Матовић из Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у овом граду:

„Тих година велику пажњу Чачана и ондашње штампе заокупљала је решеност СПЦ да Чачку одузме епископско седиште и премести га у Краљево, па лист ’Чачански покрет’ бележи да је ’вест о премештају епископије жичке из Чачка у Краљево изазвала код овд. грађанства општи револт’, а ’Чачански глас’ пише: ’Главни разлог што Чачак губи владику је у томе што је вођство СПЦ дубоко увређено непажњом Чачана према своме владичанству и владици, да деценијама не подигну владичански дом у Чачку иако се имало и времена и средстава, свега осим добре воље. Кад то Чачани нису учинили, каже нам се у Патријаршији, значи да не држе до тога да имају владичанство и владику у својој средини, па их неће ни имати.’”

У истом тексту додаје се:

„Истина је да самом владици нису потребни двори, али црквеном угледу и пословима цркве, као и странцима и верницима, требају. Чачак и Чачани су сами због своје немарности кажњени губитком владичанства. Чачани су знали да треба да зидају владичански дом, знали су даље да Устав СПЦ предвиђа сеобу чачанског владичанства, па нису ништа предузели док је Устав био у изградњи, него кад је све било готово и изгубљено они су почели да протестују.”

Уследиле су писмене молбе патријарху да „у Чачку и даље остане резиденција епископа а не ни у Краљеву ни у манастиру Жича”, али нису помогли ни потписи многих угледних Чачана. Залуд је и делегација од чак 32 члана, у којој су били председник ЦО Светозар Мојковић и председник општине чачанске Рашо Гавровић посетила патријарха Варнаву у Сремским Карловцима. Владичанство је било изгубљено.


Коментари0
98f30
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља