среда, 17.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:40

Југословенке су опонашале краљицу шарма Сташу Пешић

Изложба у Музеју позоришне уметности поводом две деценије од смрти познате глумице
Аутор: Мирјана Сретеновићпонедељак, 04.12.2017. у 22:00
Ста­ни­сла­ва Пе­шић (Фо­то МПУ)

У Му­зе­ју по­зо­ри­шне умет­но­сти до мар­та сле­де­ће го­ди­не тра­је из­ло­жба „Ста­ни­сла­ва Ста­ша Пе­шић – кра­љи­ца шар­ма”, по­во­дом 20 го­ди­на од смр­ти ове глу­ми­це На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду, ко­ја је за три де­це­ни­је од­и­гра­ла ви­ше од 40 уло­га у до­ма­ћем и стра­ном ре­пер­то­а­ру.

Глу­ми­чи­на ро­ђе­на се­стра Ве­сна Пе­шић ка­же за наш лист да је им­пре­сив­но где је, и ка­ко, ку­стос из­ло­жбе Мир­ја­на Ода­вић про­на­шла све Ста­ши­не сли­ке, чак и оне из пр­вих фил­мо­ва и нај­ра­ни­јих да­на у омла­дин­ском по­зо­ри­шту.

– Це­ла из­ло­жба је при­ја­тан до­га­ђај, ура­ђен са мно­го љу­ба­ви. По­ро­ди­ца је ве­о­ма за­до­вољ­на због то­га... Ста­ша је би­ла из­у­зет­но осе­тљи­ва, пре­кра­сна осо­ба. Нас три се­стре смо би­ле ве­о­ма бли­ске, бли­же не­го са би­ло ким из на­ше око­ли­не. Ни­ка­да је ни­смо пре­жа­ли­ли и не­ма да­на да је не по­ме­не­мо – ка­же Ве­сна Пе­шић.   

Ста­ни­сла­ва Пе­шић ро­ђе­на је 1941. у Гроц­кој. Отац Ду­шан био је за­ме­ник јав­ног град­ског ту­жи­о­ца, а мај­ка Ве­ра про­фе­сор­ка фран­цу­ског. Сво­је де­тињ­ство на Та­шмај­да­ну глу­ми­ца је ова­ко опи­са­ла:

„Ни­сам би­ла ни мир­на ни по­ву­че­на. На­про­тив, увек сам во­ле­ла да се ту­чем. Ор­га­ни­зо­ва­ла сам бокс ме­че­ве и рвач­ка так­ми­че­ња, из ко­јих сам из­ла­зи­ла као по­ра­же­на стра­на. Уоп­ште, де­тињ­ство пам­тим по по­се­ко­ти­на­ма и мо­дри­ца­ма, за­во­ји­ма и фла­сте­ри­ма.”

Ва­жна лич­ност у ње­ном ра­ном пе­ри­о­ду – ба­ба Де­са из За­је­ча­ра би­ла је из­вор му­дро­сти. У књи­зи „Де­вет­на­ест дру­штве­них ига­ра” на­ве­ла је Ста­ни­сла­ва Пе­шић и ова се­ћа­ња: „Та­ти­на пла­та би­ла је ма­ла и, за раз­ли­ку од дру­ге де­це, ми ни­смо има­ле да је­де­мо мед, већ смо ужи­на­ле маст и хлеб. Уле­тиш у ку­ћу, ба­ба на­ма­же маст на хлеб и трк на­по­ље. При­зна­ле смо да нас је сра­мо­та што ми је­де­мо маст, а дру­га де­ца мед. Су­тра­дан, ба­ба ко­ја се те­шко кре­та­ла, до­шла је до ше­та­ли­шта и из­да­ле­ка, ко­ли­ко је гр­ло но­си, по­ви­ка­ла: Ве­сна, Мир­ја­на, Ста­ша, ужи­на! Ме­да и ’ле­ба! По­ју­ри­ле смо као без ду­ше, а ба­ба нам је ува­ли­ла то­пао хлеб у ру­ке и ре­кла: Тр­чи­те док се не сло­ја­ни, ни­ком не дај да про­ба, је­ди­те бр­зо! А са­мо је за­гре­ја­ла хлеб, маст се ис­то­пи­ла и ми смо до­би­ле ‘ме­да и хле­ба’...” 

Као ти­неј­џер­ка Ста­ша Пе­шић опро­ба­ла се на ауди­ци­ји за омла­дин­ско по­зо­ри­ште и ус­пе­ла. Пред жи­ри­јем, Љу­бом Та­ди­ћем и Ве­ром Бе­ло­гр­лић, ре­ци­то­ва­ла је „Спа­ље­ну пе­сму” Зма­ја и мо­но­лог мај­ке ко­ја је уби­ла си­на из „Све­тог пла­ме­на” Со­мер­се­та Мо­ма. 

Ка­да је за­вр­ши­ла, Љу­ба Та­дић ју је упи­тао: „Знаш ли ти, де­вој­чи­це, не­што сме­шно?”, а она му је од­го­во­ри­ла да не зна и за­пла­ка­ла. „И док сам пла­ка­ла, он ми је на­бра­јао на­сло­ве сме­шних пе­са­ма, све до­тле док ни­сам ре­кла да знам ‘Отац и син’ Ђу­ре Јак­ши­ћа. Му­ца­ла сам, по­гре­шно на­гла­ша­ва­ла ре­чи. Ипак, он је ре­као: Бра­во, бра­во! Али та пе­сма ни­је сме­шна, не­го ту­жна! И за све то вре­ме ја сам је­ца­ла”, ис­при­ча­ла је Ста­ша Пе­шић.

У гим­на­зи­ји је про­ба­ла да упи­ше глу­му, не зна­ју­ћи да је ње­на мај­ка за­мо­ли­ла ко­ми­си­ју да је обо­ри. Пи­та­ли су је ко­је се ри­бе га­је у Пре­спан­ском је­зе­ру, а ка­да је од­го­во­ри­ла да не зна, ре­кли су јој: „Ви же­ли­те да бу­де­те глу­ми­ца, а не зна­те ко­је ри­бе жи­ве у Пре­спан­ском је­зе­ру!” 

У ка­ри­је­ри је би­ла и Ана у „Шва­би­ци”, Ма­ша у „Га­ле­бу”, Ан­ђе­ли­ја у „Мак­си­му Цр­но­је­ви­ћу”. Oпробала се и у мо­но­дра­ми по књи­зи „Пи­смо не­ро­ђе­ном де­те­ту” Ори­ја­не Фа­ла­чи, с же­љом да пи­та­ње ма­те­рин­ства про­ду­би про­фе­си­о­нал­ним кон­флик­ти­ма. „Осе­ти­ла сам да је то му­ка свих нас са­вре­ме­них же­на и же­ле­ла сам да го­во­рим о оно­ме што се и ме­ни де­ша­ва, што се уоп­ште де­ша­ва у сва­ком тре­нут­ку”. Свет­ска пре­ми­је­ра, јер Фа­ла­чи­је­ва до та­да ни­ком ни­је до­зво­ља­ва­ла да екс­пе­ри­мен­ти­ше с ње­ним тек­сто­ви­ма, би­ла је 18. но­вем­бра 1982. у Џез клу­бу До­ма омла­ди­не, у ре­жи­ји Сло­бо­дан­ке Алек­сић, на­ве­де­но је у ка­та­ло­гу из­ло­жбе.

С фил­мом се Ста­ни­сла­ва Пе­шић пр­ви пут сре­ла 1958. у „Сно­ви­ма од ве­тра” Ко­ка­на Ра­коњ­ца, по­том и у „Ди­ли­жан­си сно­ва” Со­је Јо­ва­но­вић. За уло­гу у „Пе­сми” по исто­и­ме­ном ро­ма­ну Оска­ра Да­ви­ча до­би­ла је „Злат­ну аре­ну” у Пу­ли. 

По­пу­лар­ност на про­сто­ру Ју­го­сла­ви­је до­нео јој је лик Ол­ге у се­ри­ји „По­зо­ри­ште у ку­ћи”. Ре­кла је та­да: „Же­не у За­гре­бу су се обла­чи­ле као ја, у Љу­бља­ни су се као ја че­шља­ле, у Ско­пљу сме­ја­ле као ја. Пу­бли­ка нас је све под­јед­на­ко во­ле­ла: ка­ми­он­џи­је су ле­пи­ле мо­је сли­ке, а вој­ни­ци Ла­ши­не (Љи­ља­не Ла­шић).” 

Ста­ни­сла­ва Пе­шић пре­ми­ну­ла је 1997. у 56. го­ди­ни. Јо­ван Ћи­ри­лов је за­пи­сао та­да: „На­мер­но је га­ји­ла код се­бе не­ку вр­сту на­ив­но­сти, ко­ју сам увек схва­тао као чи­сто­ту ње­ног по­гле­да на свет. Из по­ро­ди­це ин­те­лек­ту­а­ла­ца по­не­ла је ду­бо­ку по­тре­бу да и са­ма бу­де ви­со­ко­ци­ви­ли­зо­ва­на и да те­жи да жи­ви у ци­ви­ли­зо­ва­ној сре­ди­ни. У то­ме, ме­ђу­тим, уоп­ште ни­је би­ла ри­гид­на. Спа­да­ла је у ра­до­сне лич­но­сти. Та­ква је би­ла у нај­леп­шим го­ди­на­ма жи­во­та, а иста та­ква у го­ди­на­ма пра­шта­ња од жи­во­та.” 


Коментари8
e19fe
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Др Ивана НиколићМишковић
Спадам у оне данас ретке грађанке која је несретна јер су јој ЗЛОТВОРИ УКРАЛИ ДОМОВИНУ а Српкиња сам 100% , рођена Београђанка са Светосавског платоа и обожавам своју националност али и своје родно држављанство СФРЈ! Имала сам срећу да Сташу Пешић доживим на сцени амфитеатра Медицинског факултете као Шекспирову Јулију са Ромеом Зорана Радмиловића што је, како су нама били они рекли у својој најави “ЊИХОВА ПРОБА ЗА ДИПЛОМСКИ ИСПИТ на Академији”: КОЈА СВЕЖИНА ИЗРАЗА ЉУБАВИ ДВОЈЕ МЛАДИХ, ДУБИНА испољавања ОСЕЋАЊА, ТУГА КОЈА ће СВЕ ПА И ЊИХ ОБУЗЕТИ ! Мој први сусрет са Сташом и Зораном остао ЈЕ У МЕНИ ДО ДАНАШЊИХ ДАНА КАО НЕШТО НАЈДИРЉИВИЈЕ ДОЖИВЉЕНО у уметничком рађању ДВЕЈУ ГЛУМАЧКИХ ВЕЛИЧИНА које ће нас ОБЕ, нажалост, тако рано напустити. Њих двоје су били и остали ДВА МОЦАРТА ГЛУМЕ исто као што је то био за мене Миливоје Живановић, Марија Црнобори, Љуба Тадић и Бранко Плеша и цела гарнитура сјајних класичара Југословенског Драмског Позоришта 60./7о. година. То су ПРАВИ ВЕЛИКАНИ
Voja
Dve sestre kao dva bisera: velika glumica i velika političarka, borkinja protiv srpskog nacionalizma. Velike žene.
Jelisaveta
Verovatno da Davorka nije zivela u urbanoj sredini pa nije bila u mogucnosti da gleda seriju Pozoriste u kuci, koju sam ja , tada gimnazijalka, gledala sa zadovoljstvom.Mozda je nisu prikazivali u svim republikama bivse Jugoslavije, to ne znam.
Zika
"Prva treba JU filma."
Davorka
"...Југословенке су опонашале...." Jugoslovenke? Sta je to? Ni jedan biracki spisak ni popisna lista odavno ne registruju tu izumrlu etnicku skupinu, cak ni u Srbiji a kamo li u 'regionu' gde niko nikad nije ni cuo za sestru gradjanke Vesne. Ovo u toliko pre kad se zna da se "stampana izdanja" tamo ni ne prodaju.
simon
ma pustite Davorku. Vidite da je ostrašćena. Ne kapira žena da je to citat iz Stašine knjige koja je pisana u zemlji koja se zvala Jugoslavija jer je Staša samo u takvoj i živela. Davorka je potpuno nadrealna. Valjda pomislila da je Staša to rekla pre neki dan. A sestra Vesna (kako u jednom privatnom razgovoru reče) nikada nije baš svarila sestrinu popularnost. Pa se valjda zarekla da će uraditi šta god i ako treba sa crnim đavolom samo da se i njeno ime kao i Stašino provlači po medijima. Samo je njoj zapala druga strana novčića.
Препоручујем 1
Miroslav
Clanak govori u proslom vremenu. Dakle, Jugoslovenke su zene koje su zivele u tadasnjoj Jugoslaviji, kao sto su Jogosloveni bili stanovnici te drave, u geografskom, a ne etnickom smislu. Mi smo navijali za Jugoslaviju, a ne Srbiju (Srbija nije ni takmicila). Nasa zemlja je bila Jugoslavija. Potrazite na google-u slike sa Titove sahrane, pa cete videti slike obicnih Jugoslovena.
Препоручујем 49
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља