петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:40
ЈЕСЕН У ШИРОКОЈ РАВНИЦИ

Чарда на другом крају света

Иако већ четири године не ради, прави боеми обилазе ово место због распеваног домаћина, свеже рибе и неодољивог погледа на Ковиљски рит
Аутор: Горан Волфчетвртак, 07.12.2017. у 10:00
Коњи у Ковиљском риту (Фото Горан Волф)

Још се не зна да ли је овај свет стигао до краја, али ми смо стигли до „краја света”.

То вам је тамо када идући од Београда прођете Бешку и мост, па заврнете ка Ковиљу. И  кад прођете то село, у којем је готово свака бандера, или каква виша грађевина „окићена” родиним гнездом па са свих страна света с пролећа долазе жене да их дотакну верујући да ће им донети плодност, још нисте нигде стигли.

Мора се даље, јер, логично, нема асфалта до „Краја света”. Него возите кроз орање оном широком равницом, колским путем преко њива. Тамо нема ни струје. Не ради већ четири године, а ипак за њу знају прави боеми. Воде има само из пумпе и балончета, па се ту дају плакнути руке. Оне које су прљаве од блата дају се опрати, оне друге не.

Крчка се рибља чорба  (Фото Катарина Ђорђевић)

Зато и кажу да је на крај света. Али има оно мало душе и неодољив поглед на Ковиљски рит. Распеваног домаћина, добру домаћицу и одличну свежу рибу. Ту, из дунавских рукаваца, из рита. Реч је о чарди, наравно.

Ова пркоси новом добу, транзицијском моралу и џелатском односу. Врата отвара само онима који знају чика Ђоку Варенику. Е онда он позове другара Скорупан Милоша званог Батица, па се подложи ватра испод котлића и закува рибља чорба. Проверено, најбоља је са оне стране света. „Није све у томе да ја узмем неки динар”, воли Ђоле да напомене.

Ђорђе Вареника (Фото Горан Волф) 

Од пића има ко шта донесе. Па ко заборави „киселу” воду пије само ракију и вино. Та неће ваљда млеко. За оне, баш „здраве” има и меда код Батице. И нема ту ливадски, шумски, багремов,.. него оног који су пчеле сакупиле доле у Риту.

Чика Ђоле каже да је овај нови салаш купио ћерци као свадбени поклон. Од једног бившег министра екологије који је ту хтео да прави еколошко пољопривредно добро, али је установио да је алергичан на коров. Њиве је дао у аренду, не обрађује их сам, јер 72 године има, у пензији је и он и жена.

Она стара, легендарна чарда од набијеног блата, сва осликана, срушена је пре око три године. Срушила ју је наша црква кад јој је враћено земљиште кроз реституцију. Припала је манастиру Ковиљ. Причало се да ће чарду обновити. Јер какав је то свет који нема ни краја, али не да се.

Равно, све је равно... (Фото Горан Волф)

Кад су закопали, на месту старе чарде нашли су кости. Људске. Дошли су археолози и сви радови су заустављени. И тако то сада стоји. Иду приче да археолози чекају паре да наставе истраживања, а да их црква не да или нема. Све личи на ону „Дај попе руку”.

Чарда на крају света
Беше једна чарда у Ковиљу, звали су је „На крај света”
Боеми јој дали име кад су били једног лета
Ту се увек јело, пило, певало и веселило
Ником ништа то не смета, што је чарда на крај света
Ту је давно време стало, живот тече све се мења
Али чарда беше иста да је памте поколења
Али онда једног дана морало се даље поћи
У близини салаш мали чекао је у самоћи
То је овај салаш мали, поред рита на обали
Напуштен је, празан био,
Сад нас ево окупио.

(Песма Ђорђа Варенике)

Пуно кафана данас се зове „На крају света”, али одавде је почело. Ту стару чарду походиле су многе знамените личности. Рођени Ковиљац, академски сликар Жика Мишков први је почео да је осликава. А онда су ту бекријали и други сликари. Кад би зидове прекречили, они су опет сликали. Довео је Мишков једном приликом и Иву Андрића. Нобеловац је био већ у годинама, али како прича чика Ђоле, није се жалио што нема струје, савременог тоалета... Засукао је ногавице па угазио у рит да пеца, заједно са сликарем Жиком. Јели су добро, попили покоју. И на крају, Андрић је у свом стилу рекао: „Радио сам све што ми лекари забрањују. Јео сам масно, пио и стајао у хладној води. Али, дивно сам се провео.” Један амерички глумац на снимању у Новом Саду заноћио је ту уз дудову ракију. Кад се сутрадан пробудио, прве речи су му биле „дуди бренди”. Ил’, што бисмо ми, јелте, рекли, дудовача.

Деда Пера, каже син Ђоле, био је већи боем. Неретко ондашњим комунистима је певао црквене песме, али није за политику много марио.

Ђоле је волео да запева и са покојним Ђузом Стојиљковићем, глумцем. Воли и сада да пева и госте увек пита: „Кад сте имали прилику да вам пева газда кафане, и то трезан?”


Коментари0
17042
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља