четвртак, 20.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:47

Он мемориам

Аутор: Сима Пандуровићсреда, 06.12.2017. у 15:13
Сима Пандуровић

Ја не знам разлог: али, кад идете

На то да објасним један уздах свој,

Треба, Госпо, да се много чега сетим...

 

Видите, ја сам био здраво дете,

Безбрижно, чило, к’о пролетњи пој

Тица. Волео се да играм и летим

Кроз зрачна поља и кроз шумски хлад.

 

Мириси су жеђ ми, сунце моју глад,

А око боје поља толили;

Обесан, нисам баш волео рад,

На који би ме, каткад, умолили.

 

И дечко, Госпо, ја сам ведар био,

Волео реке, шуме, небо плаво;

Искрен и добар, нисам ништа крио,

Али и ништа много „обећав’о”.

 

Добар, не „сјајан”, истина без позе,

Учио сам, чит’о, бавио се свиме,

Писао мало скромне школске прозе,

А другови моји – стихове и риме.

 

Шта је то ја нисам мог’о рећи смело;

Поштов’о сам оне који и то праве;

Начуо сам да се то чини рад славе;

Ал’ за мене то је било – шпанско село.

 

Е, ал’ судба, Госпо, хтела је другаче.

Давно... једног лепог августовског дана,

Нека чудна болест у мени се заче,

Болест пуна дражи, лепоте и рâна.

 

Симптоми? – Наједном, као сенка нека

Да прође врх мене. Околину целу

Прели боја једна фантастично мека,

И тужна, к’о ружа на покрову белу.

 

 

И од свега што је било око мене:

Ствари, људи, боја, живота широка,

Видео сам сјајно раме једне жене

И два романтична, поносита ока.

 

Све то опет, Госпо, тренутно се слило

У линију једног краљевскога стаса,

Док је бурно, дивље, куцало ми било,

А ја ост’о миран, немоћан, без гласа.

 

И онда сам пош’о за Њом, непримећен,

К’о за тајном што се ником рећи не сме,

Али чудно, тад се осетих „посвећен”,

А мој уздах доби јасни ритам песме.

 

И отада, збиља, све постаде друго:

Моје лице није осмех посећив’о;

Усамљен и мрачан седео сам дуго

И уздахе брижно од свакога скрив’о.

 

Уздахе и мисли... Јер је тада рој

„Проблема” у душу и дух мој нагрн’о.

Одакле и зашто? Зар знам, Боже мој! –

Све је то било мистично и црно...

 

Несанице, немир, лутања и бдења,

Мучни снови, страх, па разна привиђења

Пратили су дуги, незахвални бој

Између мене и питања свих.

 

Сви ти тужни дани и ноћи немирне

Давале су какав напис, који стих,

Цењен, кажу; али – то је лук и вода!

Јер све су то, ипак – вредности  папирне.

 

Цењен сам песник свога славног рода,

Госпођо; али, то је одвећ скупо...

Једном речи није за данашње доба,

И изгледа чудно, застарело, глупо.

 

Знам да ћу песник остати до гроба!

Ал’ ствар је у томе – рећи се не бојим

Упркос лекарским мишљењима стручним –

Да болест не прође са узроком својим.

 

Мој узрок је прош’о, али болест није;

Дубоког је она оставила трага;

Ја се и сад борим с осећањем мучним;

Она се, бесумње, још у мени крије.

 

Е па онда, врâга!

Што се јавља уздах, нека сета нова,

Вероватно да је сама судба крива.

А можда је, Госпо, цела прича ова

Болести старе – проста рецидива.

 

(Политика 6. јануара 1928. године)


Коментари5
e65b5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Он мемориам?!
Ili je "Он мемориам" neki meni nepoznat izraz, ili su slova O i I previse blizu na tastaturi pa je neko napravio gesku...
Драган Павловић
Da ste pesmu procitali, cutali bi pola sata - i ne bi se vise ni setili te trivijalne greske.
Препоручујем 8
Далибор
Предивно
Небојша
Лепо
Вукица
У праву сте! Баш лепо потсећање на једног од наших „уклетих“. (Искрен, промишљен, ироничан осврт песника у зрелим годинама на сопствени живот и окружење, права аутобиографија у малом, којој ни протеклих девет деценија од настанка нису умањиле вредност.)
Препоручујем 44

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља