Ја не знам разлог: али, кад идете
На то да објасним један уздах свој,
Треба, Госпо, да се много чега сетим...
Видите, ја сам био здраво дете,
Безбрижно, чило, к’о пролетњи пој
Тица. Волео се да играм и летим
Кроз зрачна поља и кроз шумски хлад.
Мириси су жеђ ми, сунце моју глад,
А око боје поља толили;
Обесан, нисам баш волео рад,
На који би ме, каткад, умолили.
И дечко, Госпо, ја сам ведар био,
Волео реке, шуме, небо плаво;
Искрен и добар, нисам ништа крио,
Али и ништа много „обећав’о”.
Добар, не „сјајан”, истина без позе,
Учио сам, чит’о, бавио се свиме,
Писао мало скромне школске прозе,
А другови моји – стихове и риме.
Шта је то ја нисам мог’о рећи смело;
Поштов’о сам оне који и то праве;
Начуо сам да се то чини рад славе;
Ал’ за мене то је било – шпанско село.
Е, ал’ судба, Госпо, хтела је другаче.
Давно... једног лепог августовског дана,
Нека чудна болест у мени се заче,
Болест пуна дражи, лепоте и рâна.
Симптоми? – Наједном, као сенка нека
Да прође врх мене. Околину целу
Прели боја једна фантастично мека,
И тужна, к’о ружа на покрову белу.
И од свега што је било око мене:
Ствари, људи, боја, живота широка,
Видео сам сјајно раме једне жене
И два романтична, поносита ока.
Све то опет, Госпо, тренутно се слило
У линију једног краљевскога стаса,
Док је бурно, дивље, куцало ми било,
А ја ост’о миран, немоћан, без гласа.
И онда сам пош’о за Њом, непримећен,
К’о за тајном што се ником рећи не сме,
Али чудно, тад се осетих „посвећен”,
А мој уздах доби јасни ритам песме.
И отада, збиља, све постаде друго:
Моје лице није осмех посећив’о;
Усамљен и мрачан седео сам дуго
И уздахе брижно од свакога скрив’о.
Уздахе и мисли... Јер је тада рој
„Проблема” у душу и дух мој нагрн’о.
Одакле и зашто? Зар знам, Боже мој! –
Све је то било мистично и црно...
Несанице, немир, лутања и бдења,
Мучни снови, страх, па разна привиђења
Пратили су дуги, незахвални бој
Између мене и питања свих.
Сви ти тужни дани и ноћи немирне
Давале су какав напис, који стих,
Цењен, кажу; али – то је лук и вода!
Јер све су то, ипак – вредности папирне.
Цењен сам песник свога славног рода,
Госпођо; али, то је одвећ скупо...
Једном речи није за данашње доба,
И изгледа чудно, застарело, глупо.
Знам да ћу песник остати до гроба!
Ал’ ствар је у томе – рећи се не бојим
Упркос лекарским мишљењима стручним –
Да болест не прође са узроком својим.
Мој узрок је прош’о, али болест није;
Дубоког је она оставила трага;
Ја се и сад борим с осећањем мучним;
Она се, бесумње, још у мени крије.
Е па онда, врâга!
Што се јавља уздах, нека сета нова,
Вероватно да је сама судба крива.
А можда је, Госпо, цела прича ова
Болести старе – проста рецидива.
(Политика 6. јануара 1928. године)
