среда, 13.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:25
ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР АНДРИЋ, оперски уметник

Дон Ђовани би данас уживао у мобингу

У овој продукцији он није типичан раскалашни заводник на кога смо навикли, већ више манипулатор, „господар играчака”
Аутор: Биљана Лијескићсреда, 06.12.2017. у 22:00
(Фо­то Ви­цен­цио Жак­нић)

Човече, ко ти је смислио тако динамичан распоред проба и представа, питале су колеге Владимира Андрића уочи премијере Моцартовог „Дон Ђованија”, у којој је певао недавно насловну ролу у размаку од неколико дана, у две вечери на две сцене: у Народном позоришту у Београду и у земунском Мадленијануму. И тих дана је заиста било напорно за овог оперског уметника, баритона, који бележи 22 успешне сезоне на домаћој сцени. Каријеру је почео такође у Моцартовом делу, улогом Папагена у „Чаробној фрули” и од тада је отпевао готово све значајније роле свог фаха и освајао награде.

Истакао се у „Севиљском берберину”, „Фаусту”, „Слепом мишу”, „Евгенију Оњегину”, „Пепељуги”, а искорак је по њему била улога Џона Проктора у опери „Вештице из Салема”.

– Моцартов „Дон Ђовани” је једно од драмски најкомплекснијих дела које нека оперска кућа може да има на репертоару. Притисак током рада био је велики јер је требало бити на висини задатка обе вечери, отпевати две премијере! Иначе, нема великих разлика између та два извођења, режија је идентична и на једној и на другој сцени, а сценографија и акустика разликују се минимално – каже Андрић.

„Дон Ђовани” има поднаслов „Кажњени развратник”, а ви певате улогу човека који не бира средства да оствари лична задовољства. Колико психолошки профил Дон Ђованија одговара времену у ком живимо?

Редитељ Алберто Триола је поставио неуобичајен задатак. Дон Ђовани у овој продукцији није типичан раскалашни заводник на кога смо навикли, већ више манипулатор, „господар играчака” који спретно управља другим ликовима користећи њихове слабости и мане или пак врлине, ако му и то одговара. Акценат је померен са његовог физичког задовољства ка демонстрацији интелектуалне моћи. Када тако посматрамо односе између ликова, онда су ове идеје још ближе данашњем времену. Тада је присилно завођење и лош третман кроз који пролази Зерлина, која (у овој продукцији) ради као чистачица код Дон Ђованија, чист пример модерног мобинга.

Шта је ново понудио трио италијанских уметника: редитељ Триола, сценограф Санти и диригент Боеми?

Сценографија је у складу са режијом модерна и једноставна, са ефектним решењима. Све време смо окружени огледалима као водећим мотивом и средством за разоткривање онога што је испод површине сваког од ликова. Наравно, сам Дон Ђовани се једини никада не огледа у њима, не суочава се са својим ликом, све до самог краја представе и свог неизбежног краја. Диригент Марко Боеми је светско музичко име и мислим да ће оставити јак печат на ову продукцију, а својим радом и знањем инспирисао је певаче и оркестар да дају све од себе.

Прича о Дон Ђованију, тачније Дон Жуану, инспирисала је многе, а ову Моцартову оперу је у свом есеју помињао и филозоф Серен Кјеркегор, као и Бернард Шо. Шта је у њој тако неодољиво?

Дон Жуан интригира ауторе кроз векове. Потпуни недостатак савести му, уз свест о припадању вишој, владајућој класи даје за право да чини то што чини и да мисли да може да прође некажњено. Осим што је једно од најгенијалнијих музичких дела икада написаних, Моцартова опера сваког гледаоца увлачи у своју мрежу интрига, зависти, љубоморе, моралних начела, класних разлика, вере, религијске идеје покајања... Мрзеће га и осуђивати или ће му једноставно завидети на том недостатку савести без које се, бар привидно, лепше и лакше иде кроз живот.

Дон Ђовани на крају не жели да се покаје због својих грехова, али и када би пожелео да ли би то могао?

Наравно да не жели да се покаје, он и не верује да чини ишта лоше. Из тог угла и јесте немогуће наћи драмско решење у ком се он на крају каје и одлази на небо уместо у гротло, које се отвара испод њега. Филозофске и религијске мисли на ту тему, да ли је покајање заиста могуће, добрано би превазишле овај интервју.

Волим да мислим о Дон Жуану као о великом, хировитом детету које једноставно мисли да може да има све што пожели. То је доста блажа верзија од Молијеровог Дон Жуана, инспирисаног легендарним Дон Хуаном, који је свесно подао и покварен кроз целу драму. Тако вероватно себи налазим глумачко оправдање и покушавам да „браним” свој лик. Редитељ Триола представу завршава мрачно, сценом Дон Ђованијеве смрти и без апотеозе која иначе следи након ње (и служи да покаже да добро увек побеђује), решење које се често примењивало кроз историју опере. По многима је то финале, драматуршки антиклимакс.

Какви вас уметнички изазови очекују током ове сезоне?

Уз текући репертоар у коме наступам у Народном позоришту и Мадленијануму најављена је и обнова Росинијеве „Пепељуге”, планирана на пролеће у националном театру, у истој, сада већ давно постављеној режији Јагоша Марковића. Радује ме повратак ове представе, која је истински померила границе оперских продукција на нашим просторима.


Коментари0
48454
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља