четвртак, 09.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 08.12.2017. у 15:00
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 9. ДЕЦЕМБРА

Ратни злочин и казна

Илустрација Драган Стојановић

Када су Американци бомбардовали болницу у авганистанском Кундузу, изразили су жаљење и дали по 6.000 долара породицама погинулих. У ирачкој Фалуџи су страшним белим фосфором спаљивали људе и уништили 70 одсто зграда. После таквих „ослободилачких” напада Американаца, број деце оболеле од рака порастао је 12 пута. За централну Србију и Косово не знамо тачне податке. А суђења? Ма хајте, молим вас!

Деветог децембра 1948. године усвојена је Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Од тада се воде расправе у чему је разлика између геноцида и ратног злочина.

Ратни злочини постоје од када и ратови, али су се дуго сматрали нечим што иде уз свако ратовање. У светој књизи три аврамовске вере, Старом завету,  „синови Израиљеви” прво беху побили све мушке Мадијанце, чиме изазваше гнев Мојсија који им рече: „А што остависте у животу све жене... И све жене побијте, које су познале човјека.” Потпуно затирање Картагине углавном је само фуснота у причи о успону Римског царства. По мноштву жртава, монголски покољи широм Евроазије се приближавају бројевима нашег времена. Велике цивилизације Средње и Јужне Америке су уништене за мање од једне генерације. Процентуално, вероватно је највеће истребљење северноамеричких Индијанаца током 19. века. А насељеници и војници САД који су га спроводили се и даље сматрају митским јунацима америчке историје...

Предраг Ј. Марковић

 
Карађорђе Петровић

Ткање српске државности

Карађорђе је од других тражио жртве, али и сам је за правду и слободу жртвовао себе и своје најближе попут оца и брата, и на крају постао највећа и најсрамотнија жртва не само у Српској револуцији већ у целокупној новијој историји код Срба.

Већина људи углавном памти друге људе тек по нечему. Рецимо, по детаљу из живота. Најчешће по изгледу или професији. Сматра се за највећу правду када бивамо трајно упамћени по оном најбољем. Но, извесна неправда је увек у томе што, ма како се ми понекад трудили да нас памте по ономе што бисмо ми желели да буде упамћено, други бирају по чему ће нас памтити. Неправда памћења и непамћења је и у томе што, као што нас за живота настоје да идентификују само монозначно, рецимо по изгледу или струци, исто тако нас углавном, и то још много поједностављеније, памте и после смрти, иако је свака монодимензионалност у највећој могућој супротности са изузетном сложеношћу људског бића и његовог социјалног трајања.

Сходно томе и судбина већине убијених владара је да буду памћени углавном по томе што су убијени, а не по свом укупном делу. Разлог за то је атрактивност уморства као чина, колико и поменута људска потреба да се свако, па био он и владар, означи једнозначно. Тачно двеста година након Карађорђеве грозне смрти српска јавност полако подлеже и једном и другом принципу, а да се при том није довољно осветлило оно најважније код Карађорђа – његова државотворна мисао. Другим речима, заборављамо Карађорђа, а да га нисмо ни упознали...

Драган Симеуновић

 
Марина Абрамовић

Плакао сам са Марином

У поређењу са филмом, позориштем или музиком, сликарство се одиста чини инфериорним када је реч о капацитету емоционалног покретања посматрача. Утолико је, рекло би се, много теже разумети зашто би неком потекле сузе пред било којом сликом у музеју.

Јавно политичко плакање само је једна врста поджанра у оквиру „медија“ масовног проливања суза у разноврсним просторима јавности. У документарном филму For Crying Out Loud (2011) енглеска глумица, комичарка Џо Бренд започиње своје ТВ истраживање овог феномена једноставном констатацијом да данас „где год погледате, неко плаче“. Не само у тзв. ријалити или талент шоу програмима, већ чак, каже она, и у телевизијским вестима. Није, истина, споменула најпопуларнију институцију јавног цмиздрења познату под именом Academy Awards (Оскар), као уосталом ни многе друге сузама натопљене гламурозне представе награђивања најуспешнијих из различитих домена популарне културе. Заиста, ова жена је потпуно у праву када иронично примећује како се јавно плакање отело свакој контроли.

Премда на први поглед можда неочекивано, плач и сузе имају своје место и у уметностима које традиционално зовемо ликовним. Притом, најмање је занимљиво њихово присуство у представном, наративном регистру, у оквиру одређених иконографских, тематских или жанровских модела, религијских или световних...

Слободан Мијушковић

 
Зоран Поповић

Светлеће руке Зорана Поповића

Није му стало до награда и признања, али сматра да би историчари уметности могли мало више да поведу рачуна о авангарди седамдесетих која је опоменула Европу да и Београд постоји.

Први пут смо се срели почетком седамдесетих у галерији „Трибине младих“ у Новом Саду. Позвао га је Мирко Радојичић, који је већ био урадио број „Поља“ посвећен концептуалној уметности. Зоран Поповић је поставио изложбу под називом „Аксиоми“, а под истим насловом извео је и перформанс. Стајао је наспрам главног зида и махао рукама. На врховима прстију билe су му постављене мале лампице које су зрачиле и по ваздуху остављале фосфоросцентни траг у виду круга, квадрата, крста, тачке... Врхови прстију поседују најрафинираније чуло и због тога је преко њих лако извести дубоки осећај. У почетку Зоран је овај перформанс изводио тако што је био директно прикључен на струју, али су га упозорили да може да погине, на шта им је он одговорио: „Ако умрем, нек умрем!“ То ће касније постати његов животни перформанс. Аксиом не може да се објасни, а тада настаје аналитички дух. Преко њега је могуће изразити тежње да се остави траг у невидљивом. У том перформансу, који је први пут извео у „Атељеу 212“, породиле су се светлеће руке његовог даљег уметничког рада.

Божидар Мандић

Коментари1
3bebb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
... sva cetiri teksta su vredna ali prva dva Markovica i Simeunovica su pravi ... sve cestitke ...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља