четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33

Дакле, Ви сте тај Урош Предић

На изложби у зрењанинском Народном музеју слике биле у сенци сликаревог живота
Аутор: Ђуро Ђукићнедеља, 10.12.2017. у 21:51
Гајдаш и Небојша Балаж као сликар (Фото Народни музеј Зрењанин)

Зре­ња­нин – Као да су си­шли са сли­ка из­ло­же­них на зи­до­ви­ма у са­ло­ну На­род­ног му­зе­ја, кроз ма­су по­се­ти­ла­ца су се про­гу­ра­ли гај­даш и Урош Пре­дић. Гај­даш је био ства­ран, а у уло­зи сли­ка­ра се по­ја­вио Не­бој­ша Ба­лаж, глу­мац из јед­не зре­ња­нин­ске тру­пе. По­ред оста­лих де­та­ља, и та­ко је отво­ре­на из­ло­жба по­све­ће­на ви­ше жи­во­ту не­го де­лу чу­ве­ног сли­ка­ра, а по­во­дом 160 го­ди­на од ње­го­вог ро­ђе­ња. И у прет­ход­них два­на­ест сво­јих аутор­ских из­ло­жби, исто­ри­чар­ка умет­но­сти Оли­ве­ра Ско­ко је на свој атрак­ти­ван на­чин ис­при­ча­ла при­чу о умет­ни­ку и умет­но­сти, а да је ње­зин стил до­па­дљив, по­твр­ђу­је ода­зив пу­бли­ке ко­ја се у ве­ли­ком бро­ју ти­ска­ла око сли­ка­ре­ве за­о­став­шти­не.

Овај пут аутор­ка се од­лу­чи­ла да де­ла ве­ли­ка­на бу­ду у сен­ци ње­го­вог жи­во­та и ка­рак­те­ра.

У то­ме јој је да­ло по­др­шку три­де­се­так за­по­сле­них у уста­но­ви, а да су сви уло­жи­ли мак­си­ма­лан труд, осе­ти­ло се на сва­ком ко­ра­ку на отва­ра­њу из­ло­жбе уочи ви­кен­да. По­сло­вич­но обр­та­ње фра­за при­ли­ком пред­ста­вља­ња умет­ни­ка, што је у ова­квим при­ли­ка­ма углав­ном не­из­бе­жна прак­са, овај пут је усту­пи­ло ме­сто са­би­ра­њу, на пр­ви по­глед би се ре­кло не­ва­жних де­та­ља, а у ства­ри је реч о за­пи­си­ма ко­ји го­во­ре мно­го. Та­ко је по­се­ти­о­це у умет­ност увео и хор „Пре­по­доб­ни Ра­фа­и­ло Ба­нат­ски” с ди­ри­ген­том Сен­ком Ми­ли­са­вље­вић и из­вео пе­сме „Те­бе по­јем” и Дру­гу ру­ко­вет Сте­ва­на Мо­крањ­ца. Из­бор ни­је био слу­ча­јан. 

По­себ­ну на­кло­ност Пре­дић је по­ка­зи­вао пре­ма бра­та­ни­ци Ма­ри­ји – Ми­ци, про­фе­сор­ки кла­ви­ра ко­ја се 1898. го­ди­не уда­је за знат­но ста­ри­јег слав­ног ком­по­зи­то­ра и про­фе­со­ра Сте­ва­на Сто­ја­но­ви­ћа Мо­крањ­ца. С тог вен­ча­ња је са­чу­ва­на фо­то­гра­фи­ја, да­нас у На­род­ном му­зе­ју Зре­ња­нин. Ко­ли­ко је би­ла бли­ска са сво­јим стри­цем Уро­шем, го­во­ри и по­да­так да ју је у ви­ше на­вра­та пор­тре­ти­сао, из­ме­ђу оста­лог и 1887. на сли­ци „Вред­не ру­чи­це”. Пре­дић је та­ко­ђе ра­дио пор­тре­те и зе­та, чу­ве­ног ком­по­зи­то­ра Мо­крањ­ца као и њи­хо­вог си­на Мом­чи­ла – Аге, про­фе­со­ра Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та. 

Ка­ко је ово­вре­ме­ни зре­ња­нин­ски гај­даш Ва­ња Или­јев до­спео на све­ча­ност отва­ра­ња јед­не из­ло­жбе? Урош Пре­дић се, на­кон пу­то­ва­ња и ства­ра­ња по све­ту скра­сио у род­ном Ор­ло­ва­ту. Хтео је да бу­де уз мај­ку ко­јој се при­бли­жа­вао од­ла­зак. Гле­да­ју­ћи и слу­ша­ју­ћи се­о­ске бе­ћа­ре ка­ко у ка­сну је­сен, пи­ја­ни га­ца­ју по ба­нат­ском бла­ту и у прат­њи гај­да­ша пра­ве ве­ли­ку га­ла­му, до­био је ин­спи­ра­ци­ју да на­сли­ка ту сце­ну не би ли их „до­звао па­ме­ти” и не би ли се сми­ри­ли. Сли­ку је оста­вио у ка­фа­ни и он­да је јед­ном при­ли­ком на­и­шао ка­ко мом­ци бан­че, а да их баш она мо­ти­ви­ше на шен­лу­че­ње. 

„Мо­ја ме­ра ни­је де­ло­ва­ла вас­пит­но”, жа­лио се сли­кар.  

Аутор­ка бе­ле­жи да је Урош Пре­дић  био ви­сок 182 сан­ти­ме­тра, ко­шчат, ви­так, уских ра­ме­на, ус­прав­ног др­жа­ња. Ка­да га је ар­хи­ман­дрит ма­на­сти­ра Гр­ге­тег, Ила­ри­он Ру­ва­рац пр­ви пут угле­дао, ре­као му је: „Да­кле, Ви сте тај Урош Пре­дић. Ја сам Вас за­ми­шљао као не­ког бу­цо­ва, а Ви се оте­гли кô глад­на го­ди­на!” Још од мла­до­сти је имао бр­ко­ве и крат­ку, сти­ли­зо­ва­ну бра­ду. Био је крат­ко­вид и но­сио је на­о­ча­ре. Увек је био уре­дан и еле­ган­тан. Ка­да би ра­дио у ате­љеу, пре­ко оде­ла би обла­чио сли­кар­ски ман­тил.  

Од­ра­ста­ју­ћи у ве­ли­кој по­ро­ди­ци, као нај­мла­ђи син, а уз то без соп­стве­них по­то­ма­ка, Урош Пре­дић је био јед­на­ко ве­зан за ро­ди­те­ље али и за де­цу сво­је бра­ће. Отац Пе­тар Пре­дић је ва­жио за јед­ног од нај­о­бра­зо­ва­ни­јих све­ште­ни­ка у Те­ми­швар­ској епар­хи­ји. Из род­них Срем­ских Кар­ло­ва­ца до­шао 1841. го­ди­не у Ор­ло­ват. Се­ћа­ју­ћи се ње­го­вог ли­ка, Урош ће га на­цр­та­ти у свом ски­цен бло­ку и уз то на­пи­са­ти: „Та­та. Ова­ко је из­гле­дао пет да­на пре смр­ти при на­шем ра­стан­ку 9. ок­то­бра два и по са­та по­сле под­не, год. 1880. Ово сам пла­чу­ћи цр­тао на­па­мет на па­ро­бро­ду, ко­јим сам пу­то­вао за Пе­шту–Беч.”

Мај­ка Ма­ри­ја, ро­ђе­на Или­је­вић, из Цре­па­је, иако без фор­мал­ног обра­зо­ва­ња, би­ла је ве­ли­ки осло­нац и су­пру­гу и си­но­ви­ма. И по­ред ве­ли­ких оба­ве­за у ку­ћи, сти­за­ла је да чи­та и ка­ко је сам Урош го­во­рио „ва­зда је ви­со­ко це­ни­ла све што чо­ве­ка уз­ди­же из­над пра­ха сваг­да­шњи­це”.  И док се од оца опро­стио цр­те­жом ко­ји је на­стао на јед­ном па­ро­бро­ду ко­ји га је од­вео у Беч, уз мај­ку је про­вео по­след­ње тре­нут­ке ње­ног жи­во­та о че­му све­до­чи са­чу­ва­на ма­ра­ми­ца по­ред ко­је је на­пи­сао да је њо­ме све­том во­ди­цом осве­жа­вао мај­чи­но ли­це.

На­бра­ја­ју­ћи ње­го­ве са­вре­ме­ни­ке, Оли­ве­ра Ско­ко кон­ста­ту­је да се рет­ко кад пи­са­ло и го­во­ри­ло о Уро­шу Пре­ди­ћу, а да се ни­је по­ме­нуо и Па­ја Јо­ва­но­вић. По­ре­ди­ли су њи­хов рад и жи­вот­на кре­та­ња, ви­де­ли у њи­ма ри­ва­ле, так­ма­це, а опет ни­су иг­но­ри­са­ли да је реч о дво­ји­ци са­вре­ме­ни­ка, ака­дем­ским ре­а­ли­сти­ма, ду­го­веч­ним умет­ни­ци­ма, пор­тре­ти­сти­ма од име­на и од по­сла. По­ве­зи­ва­ла их је иста ба­нат­ска зе­мља на ко­јој су ро­ђе­ни. Урош у Ор­ло­ва­ту, Па­ја у Вр­шцу. Обо­ји­ца су за­вр­ши­ли беч­ку ака­де­ми­ју код истог про­фе­со­ра Кри­сти­ја­на Гри­пен­кер­ла.


Коментари0
f49dc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља