четвртак, 15.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 10.12.2017. у 21:51 Ђуро Ђукић

Дакле, Ви сте тај Урош Предић

На изложби у зрењанинском Народном музеју слике биле у сенци сликаревог живота
Гајдаш и Небојша Балаж као сликар (Фото Народни музеј Зрењанин)

Зре­ња­нин – Као да су си­шли са сли­ка из­ло­же­них на зи­до­ви­ма у са­ло­ну На­род­ног му­зе­ја, кроз ма­су по­се­ти­ла­ца су се про­гу­ра­ли гај­даш и Урош Пре­дић. Гај­даш је био ства­ран, а у уло­зи сли­ка­ра се по­ја­вио Не­бој­ша Ба­лаж, глу­мац из јед­не зре­ња­нин­ске тру­пе. По­ред оста­лих де­та­ља, и та­ко је отво­ре­на из­ло­жба по­све­ће­на ви­ше жи­во­ту не­го де­лу чу­ве­ног сли­ка­ра, а по­во­дом 160 го­ди­на од ње­го­вог ро­ђе­ња. И у прет­ход­них два­на­ест сво­јих аутор­ских из­ло­жби, исто­ри­чар­ка умет­но­сти Оли­ве­ра Ско­ко је на свој атрак­ти­ван на­чин ис­при­ча­ла при­чу о умет­ни­ку и умет­но­сти, а да је ње­зин стил до­па­дљив, по­твр­ђу­је ода­зив пу­бли­ке ко­ја се у ве­ли­ком бро­ју ти­ска­ла око сли­ка­ре­ве за­о­став­шти­не.

Овај пут аутор­ка се од­лу­чи­ла да де­ла ве­ли­ка­на бу­ду у сен­ци ње­го­вог жи­во­та и ка­рак­те­ра.

У то­ме јој је да­ло по­др­шку три­де­се­так за­по­сле­них у уста­но­ви, а да су сви уло­жи­ли мак­си­ма­лан труд, осе­ти­ло се на сва­ком ко­ра­ку на отва­ра­њу из­ло­жбе уочи ви­кен­да. По­сло­вич­но обр­та­ње фра­за при­ли­ком пред­ста­вља­ња умет­ни­ка, што је у ова­квим при­ли­ка­ма углав­ном не­из­бе­жна прак­са, овај пут је усту­пи­ло ме­сто са­би­ра­њу, на пр­ви по­глед би се ре­кло не­ва­жних де­та­ља, а у ства­ри је реч о за­пи­си­ма ко­ји го­во­ре мно­го. Та­ко је по­се­ти­о­це у умет­ност увео и хор „Пре­по­доб­ни Ра­фа­и­ло Ба­нат­ски” с ди­ри­ген­том Сен­ком Ми­ли­са­вље­вић и из­вео пе­сме „Те­бе по­јем” и Дру­гу ру­ко­вет Сте­ва­на Мо­крањ­ца. Из­бор ни­је био слу­ча­јан. 

По­себ­ну на­кло­ност Пре­дић је по­ка­зи­вао пре­ма бра­та­ни­ци Ма­ри­ји – Ми­ци, про­фе­сор­ки кла­ви­ра ко­ја се 1898. го­ди­не уда­је за знат­но ста­ри­јег слав­ног ком­по­зи­то­ра и про­фе­со­ра Сте­ва­на Сто­ја­но­ви­ћа Мо­крањ­ца. С тог вен­ча­ња је са­чу­ва­на фо­то­гра­фи­ја, да­нас у На­род­ном му­зе­ју Зре­ња­нин. Ко­ли­ко је би­ла бли­ска са сво­јим стри­цем Уро­шем, го­во­ри и по­да­так да ју је у ви­ше на­вра­та пор­тре­ти­сао, из­ме­ђу оста­лог и 1887. на сли­ци „Вред­не ру­чи­це”. Пре­дић је та­ко­ђе ра­дио пор­тре­те и зе­та, чу­ве­ног ком­по­зи­то­ра Мо­крањ­ца као и њи­хо­вог си­на Мом­чи­ла – Аге, про­фе­со­ра Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та. 

Ка­ко је ово­вре­ме­ни зре­ња­нин­ски гај­даш Ва­ња Или­јев до­спео на све­ча­ност отва­ра­ња јед­не из­ло­жбе? Урош Пре­дић се, на­кон пу­то­ва­ња и ства­ра­ња по све­ту скра­сио у род­ном Ор­ло­ва­ту. Хтео је да бу­де уз мај­ку ко­јој се при­бли­жа­вао од­ла­зак. Гле­да­ју­ћи и слу­ша­ју­ћи се­о­ске бе­ћа­ре ка­ко у ка­сну је­сен, пи­ја­ни га­ца­ју по ба­нат­ском бла­ту и у прат­њи гај­да­ша пра­ве ве­ли­ку га­ла­му, до­био је ин­спи­ра­ци­ју да на­сли­ка ту сце­ну не би ли их „до­звао па­ме­ти” и не би ли се сми­ри­ли. Сли­ку је оста­вио у ка­фа­ни и он­да је јед­ном при­ли­ком на­и­шао ка­ко мом­ци бан­че, а да их баш она мо­ти­ви­ше на шен­лу­че­ње. 

„Мо­ја ме­ра ни­је де­ло­ва­ла вас­пит­но”, жа­лио се сли­кар.  

Аутор­ка бе­ле­жи да је Урош Пре­дић  био ви­сок 182 сан­ти­ме­тра, ко­шчат, ви­так, уских ра­ме­на, ус­прав­ног др­жа­ња. Ка­да га је ар­хи­ман­дрит ма­на­сти­ра Гр­ге­тег, Ила­ри­он Ру­ва­рац пр­ви пут угле­дао, ре­као му је: „Да­кле, Ви сте тај Урош Пре­дић. Ја сам Вас за­ми­шљао као не­ког бу­цо­ва, а Ви се оте­гли кô глад­на го­ди­на!” Још од мла­до­сти је имао бр­ко­ве и крат­ку, сти­ли­зо­ва­ну бра­ду. Био је крат­ко­вид и но­сио је на­о­ча­ре. Увек је био уре­дан и еле­ган­тан. Ка­да би ра­дио у ате­љеу, пре­ко оде­ла би обла­чио сли­кар­ски ман­тил.  

Од­ра­ста­ју­ћи у ве­ли­кој по­ро­ди­ци, као нај­мла­ђи син, а уз то без соп­стве­них по­то­ма­ка, Урош Пре­дић је био јед­на­ко ве­зан за ро­ди­те­ље али и за де­цу сво­је бра­ће. Отац Пе­тар Пре­дић је ва­жио за јед­ног од нај­о­бра­зо­ва­ни­јих све­ште­ни­ка у Те­ми­швар­ској епар­хи­ји. Из род­них Срем­ских Кар­ло­ва­ца до­шао 1841. го­ди­не у Ор­ло­ват. Се­ћа­ју­ћи се ње­го­вог ли­ка, Урош ће га на­цр­та­ти у свом ски­цен бло­ку и уз то на­пи­са­ти: „Та­та. Ова­ко је из­гле­дао пет да­на пре смр­ти при на­шем ра­стан­ку 9. ок­то­бра два и по са­та по­сле под­не, год. 1880. Ово сам пла­чу­ћи цр­тао на­па­мет на па­ро­бро­ду, ко­јим сам пу­то­вао за Пе­шту–Беч.”

Мај­ка Ма­ри­ја, ро­ђе­на Или­је­вић, из Цре­па­је, иако без фор­мал­ног обра­зо­ва­ња, би­ла је ве­ли­ки осло­нац и су­пру­гу и си­но­ви­ма. И по­ред ве­ли­ких оба­ве­за у ку­ћи, сти­за­ла је да чи­та и ка­ко је сам Урош го­во­рио „ва­зда је ви­со­ко це­ни­ла све што чо­ве­ка уз­ди­же из­над пра­ха сваг­да­шњи­це”.  И док се од оца опро­стио цр­те­жом ко­ји је на­стао на јед­ном па­ро­бро­ду ко­ји га је од­вео у Беч, уз мај­ку је про­вео по­след­ње тре­нут­ке ње­ног жи­во­та о че­му све­до­чи са­чу­ва­на ма­ра­ми­ца по­ред ко­је је на­пи­сао да је њо­ме све­том во­ди­цом осве­жа­вао мај­чи­но ли­це.

На­бра­ја­ју­ћи ње­го­ве са­вре­ме­ни­ке, Оли­ве­ра Ско­ко кон­ста­ту­је да се рет­ко кад пи­са­ло и го­во­ри­ло о Уро­шу Пре­ди­ћу, а да се ни­је по­ме­нуо и Па­ја Јо­ва­но­вић. По­ре­ди­ли су њи­хов рад и жи­вот­на кре­та­ња, ви­де­ли у њи­ма ри­ва­ле, так­ма­це, а опет ни­су иг­но­ри­са­ли да је реч о дво­ји­ци са­вре­ме­ни­ка, ака­дем­ским ре­а­ли­сти­ма, ду­го­веч­ним умет­ни­ци­ма, пор­тре­ти­сти­ма од име­на и од по­сла. По­ве­зи­ва­ла их је иста ба­нат­ска зе­мља на ко­јој су ро­ђе­ни. Урош у Ор­ло­ва­ту, Па­ја у Вр­шцу. Обо­ји­ца су за­вр­ши­ли беч­ку ака­де­ми­ју код истог про­фе­со­ра Кри­сти­ја­на Гри­пен­кер­ла.

Коментари0
07d1e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља