Зрењанин – Као да су сишли са слика изложених на зидовима у салону Народног музеја, кроз масу посетилаца су се прогурали гајдаш и Урош Предић. Гајдаш је био стваран, а у улози сликара се појавио Небојша Балаж, глумац из једне зрењанинске трупе. Поред осталих детаља, и тако је отворена изложба посвећена више животу него делу чувеног сликара, а поводом 160 година од његовог рођења. И у претходних дванаест својих ауторских изложби, историчарка уметности Оливера Скоко је на свој атрактиван начин испричала причу о уметнику и уметности, а да је њезин стил допадљив, потврђује одазив публике која се у великом броју тискала око сликареве заоставштине.
Овај пут ауторка се одлучила да дела великана буду у сенци његовог живота и карактера.
У томе јој је дало подршку тридесетак запослених у установи, а да су сви уложили максималан труд, осетило се на сваком кораку на отварању изложбе уочи викенда. Пословично обртање фраза приликом представљања уметника, што је у оваквим приликама углавном неизбежна пракса, овај пут је уступило место сабирању, на први поглед би се рекло неважних детаља, а у ствари је реч о записима који говоре много. Тако је посетиоце у уметност увео и хор „Преподобни Рафаило Банатски” с диригентом Сенком Милисављевић и извео песме „Тебе појем” и Другу руковет Стевана Мокрањца. Избор није био случајан.
Посебну наклоност Предић је показивао према братаници Марији – Мици, професорки клавира која се 1898. године удаје за знатно старијег славног композитора и професора Стевана Стојановића Мокрањца. С тог венчања је сачувана фотографија, данас у Народном музеју Зрењанин. Колико је била блиска са својим стрицем Урошем, говори и податак да ју је у више наврата портретисао, између осталог и 1887. на слици „Вредне ручице”. Предић је такође радио портрете и зета, чувеног композитора Мокрањца као и њиховог сина Момчила – Аге, професора Београдског универзитета.
Како је ововремени зрењанински гајдаш Вања Илијев доспео на свечаност отварања једне изложбе? Урош Предић се, након путовања и стварања по свету скрасио у родном Орловату. Хтео је да буде уз мајку којој се приближавао одлазак. Гледајући и слушајући сеоске бећаре како у касну јесен, пијани гацају по банатском блату и у пратњи гајдаша праве велику галаму, добио је инспирацију да наслика ту сцену не би ли их „дозвао памети” и не би ли се смирили. Слику је оставио у кафани и онда је једном приликом наишао како момци банче, а да их баш она мотивише на шенлучење.
„Моја мера није деловала васпитно”, жалио се сликар.
Ауторка бележи да је Урош Предић био висок 182 сантиметра, кошчат, витак, уских рамена, усправног држања. Када га је архимандрит манастира Гргетег, Иларион Руварац први пут угледао, рекао му је: „Дакле, Ви сте тај Урош Предић. Ја сам Вас замишљао као неког буцова, а Ви се отегли кô гладна година!” Још од младости је имао бркове и кратку, стилизовану браду. Био је кратковид и носио је наочаре. Увек је био уредан и елегантан. Када би радио у атељеу, преко одела би облачио сликарски мантил.
Одрастајући у великој породици, као најмлађи син, а уз то без сопствених потомака, Урош Предић је био једнако везан за родитеље али и за децу своје браће. Отац Петар Предић је важио за једног од најобразованијих свештеника у Темишварској епархији. Из родних Сремских Карловаца дошао 1841. године у Орловат. Сећајући се његовог лика, Урош ће га нацртати у свом скицен блоку и уз то написати: „Тата. Овако је изгледао пет дана пре смрти при нашем растанку 9. октобра два и по сата после подне, год. 1880. Ово сам плачући цртао напамет на пароброду, којим сам путовао за Пешту–Беч.”
Мајка Марија, рођена Илијевић, из Црепаје, иако без формалног образовања, била је велики ослонац и супругу и синовима. И поред великих обавеза у кући, стизала је да чита и како је сам Урош говорио „вазда је високо ценила све што човека уздиже изнад праха свагдашњице”. И док се од оца опростио цртежом који је настао на једном пароброду који га је одвео у Беч, уз мајку је провео последње тренутке њеног живота о чему сведочи сачувана марамица поред које је написао да је њоме светом водицом освежавао мајчино лице.
Набрајајући његове савременике, Оливера Скоко констатује да се ретко кад писало и говорило о Урошу Предићу, а да се није поменуо и Паја Јовановић. Поредили су њихов рад и животна кретања, видели у њима ривале, такмаце, а опет нису игнорисали да је реч о двојици савременика, академским реалистима, дуговечним уметницима, портретистима од имена и од посла. Повезивала их је иста банатска земља на којој су рођени. Урош у Орловату, Паја у Вршцу. Обојица су завршили бечку академију код истог професора Кристијана Грипенкерла.