субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:59
ЗАНИМЉИВА СРБИЈА

Село које „глуми” Ћосићево митско Прерово

Горњи Рачник надомак Јагодине место је у којем се ових дана снима серија „Корени”, у чатмари направљеној пре 134 године: све је старије од века: доксат, велика славска соба, огњиште, совра, троношци, долап...
Аутор: Г. Зоркићчетвртак, 14.12.2017. у 08:15
Кућа у којој екипа РТС снима серију "Корени" (Фото Г. Зоркић)

У време када људи једва познају најближу родбину и деда обично представља најдаљег претка кога знају, Драган Глигоријевић из Јагодине чува вековну традицију својих предака. Као да га је, како сам каже, Бог предодредио да чува породично „благо” са очеве и мајчине стране.

Кућа у Горњем Рачнику надомак Јагодине, остала с мајчине стране, једна је од највреднијих ствари које је, не само спасао зуба времена већ и овековечио, јер се у њој ових дана снима серија „Корени” по истоименом култном роману Добрице Ћосића.

Кућа осликана бојама још 1891.

– Чатмара је направљена пре 134 године од блата и сламе. Деда Реља ми је причао да су греде из планине довожене у дуплим запрежним колима. Прозори и врата су дрвени, доксат је аутентичан, велику славску собу красе аутентично осликани кревети, клупе, велики сто и кубе. У дневном боравку постоји огњиште, совра, троношци и долап, претеча висеће кухиње. Кућа је осликана 1891. године бојама које су и дан-данас постојане – каже Драган и додаје да му је драго што је Миле Јеремић на његовом имању успео да сагради митско Прерово и што је продукцијска кућа од овог места направила мало филмско село.

Аутентичан изглед куће из 1891. године (Фото Г. Зоркић)

Драган је поносан и на то што је по линији мајке Милице далеки потомак капетана Коче. Он брине о спомен-обележју на коме су Кочина кћерка Иконија и супруг Петар саградили кућу.

– Иконија се загледала у очевог коњушара Петра Недељковића из села Малче код Ниша. Када је он то сазнао, позвао ју је и питао да ли га воли. Помисливши да ће да је уда за њега, кћерка је признала своју љубав. Коча јој је потом рекао да се свуче до голе коже. Када је она то учинила, Коча је узео пртени џак, исекао један комад и ставио јој га на главу. „Ово је све што ћеш од мене да добијеш за мираз. Сада изађи из куће и иди да живиш са њим” – рекао јој је отац.

Нова пушка за крајпуташа

Што се тиче очеве стране, Драган је најпоноснији на свог прадеду Живојина Глигоријевића, који је погинуо у Колубарској бици 1914. године као другопозивац у 38. години и чије кости никада нису нађене. Споменик који су му подигли удовица Алексија, синови Мирослав и Михајло и кћерка Милица, Драган редовно одржава и рестаурира, па изгледа као да је недавно подигнут.

– Пошто је неко пре две године украо пушку с крајпуташа, поставили смо нову. Са академским вајарем Иваном Марковићем отишао сам у Завичајни музеј да бисмо прекопирали димензије пушке типа „бердан”, руске једнометне пешадијске пушке калибра 10,67 милиметара из 1886. године која је била у наоружању трећег позива српске војске – вели Драган, чија је кућа у улици на чијем почетку се налази споменик.

Наш саговорник чува и дневник свог покојног оца Добривоја, званог Муре, који је писао за време Другог светског рата. Писао је Добривоје, тада петнаестогодишњак, како је чувао стоку, помагао на грађевинама, ишао у школу која се „учила по приватним становима, јер су све школске зграде користили Немци и Бугари. У дневнику је остало забележено и да је та зима 1942. године била јака, са снегом високим преко метар и мразом од 20 степени испод нуле. Записао је и да је одећа била никаква, а уместо чизама на ногама само ђон од даске, опшивен сировом овчјом кожом.

Драган Глигоријевић (Фото Г. Зоркић)

То је сведочанство о тешким временима: посла је било слабо, хлеба још мање, па се кукуруз мешао са пасуљем или кромпиром и од тога се пекао хлеб. А човек није знао кога да се пази. Немаца, Бугара, недићеваца, четника или љотићеваца...

Сећања из Другог светског рата

– Још нисмо ни знали да је Немачка напала Југославију, а Немци су већ деветог априла били надомак града. Изјутра се чула нека галама, пуцњи, мушкарци су били мобилисани, а жене су дебатовале шта се то догађа. Чуо сам да су Немци упали у град и заузели пошту. Тачније, један Немац је ушао, посекао везе, али ту му је био и крај, јер су га убили неки цивили – записао је Добривоје.

Још занимљивије је како је пратио шта се дешава на јагодинском аеродрому у чијој је близини становао.

– На аеродрому је било око хиљаду војника, шест авиона двокрилаца и три једрилице. Када се чуло да су Немци прешли реку Лугомир, настало је опште расуло, па су град остали да бране само петорица војника, наредник и група цивила. Цивили су додавали муницију, а војници дејствовали. Шачица људи четири сата је задржала немачку оклопну јединицу. Прича се да су петоколонаши довели Немце заобилазним путем до Сквера и да су они поубијали храбре војнике и наредника. Тако су Немци ушли у Јагодину. Почели су да заробљавају цивиле. Хтели су да их убију ради одмазде за војника убијеног у пошти, али су их у томе спречили Клефиш и Месић, који су рекли да су то поштени грађани. Немци су их пустили кућама.


Коментари1
3ada5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Иван С. Белић
Tекст Драгана Коларевића, "Време је за први српски културни устанак”: "У државна позоришта одавно не идем јер нисам мазохиста. Не гледам домаће филмове. Било који пацијент са Губеревца, или неке друге клинике за људе помереног ума, духовно је уравнотеженији од аутора и актера дела која се тамо играју и приказују. Ако ћу да гледам лудаке, ићи ћу у лудницу. Не пристајем да на мој укус и вредносни систем утичу комесари титоит.-крлежијанске свести". Овај позајмљени цитатат познатог аутора је и став многих у Србији и док се ове ствари до краја не расправе, не треба дозволити да се снимају овако вредна дела српског "Лава Толстоја" Добрице Ћосића и за то првенствено траба питати Ћосићеву родбину.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља