петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:57
УЗ ПРЕМИЈЕРУ ДИГИТАЛИЗОВАНЕ КОПИЈЕ ФИЛМА „КО ТО ТАМО ПЕВА”

Како сам пронашао Мићу и Ненада

Аутор: Слободан Шијансреда, 13.12.2017. у 22:00
Кадар из филма „Ко то тамо пева” (Фото Принтскрин)

Поводом гала-премијере рестауриране, дигитализоване копије филма „Ко то тамо пева”, која почиње вечерас у 20 сати у Југословенској кинотеци (Узун Миркова 1), преносимо причу редитеља филма Слободана Шијана о томе како је пронашао Миодрага и Ненада Костића, музичаре који у филму певају већ легендарну песму „За Београд”.

***

Позиву да се јавимо у Врчин, на зборно место „кућа Јанковића”, по кишном дану, одазвала се једва трећина војника и, наравно, ја, будала. Неки капетан нам је ујутро одржао говор: „Током марша, војско, не дижи високо ногу. Јер непријатељ све снима из сателита! Он може видети у ком стању су твоје чизме и одлучити да нападне јединицу у тренутку када је већина ваших ђонова пред распадањем!” Звучи невероватно, али је заиста то изговорио! Загледали смо се са блесавим осмехом, размишљајући о будућности ове земље са таквим официрима.

Настаде нека фрка, наводно, долази командант београдског гарнизона, или тако нешто, да изврши смотру. Постројише нас и дође један чикица, којег сам много година касније препознао као Милошевићевог председника Србије генерала Грачанина. Он дрекну: „Поручниче, бројно стање!” Збуњени поручник, такође позивац, промрмља: „Друже пуковниче (касније аванзовао), присутно тридесет одсто!” Грачанин се избечи на њега: „Поручниче, где ти је војска?” Поручник слегну раменима: „Откуд ја знам…” Војници се закикоташе, што разгневи пуковника. „Поручниче, да си ти добар командир, ти би током године, у слободно време, викендом рецимо, обилазио своје војнике. Свратио би им до стана, покуцао на врата да се распиташ за њихово здравље и да ли им нешто треба. Да попијеш са њима кафу. Па би онда знао где су и зашто их данас нема!” Забезекнути поручник је испод ока посматрао војнике постројене на киши, па вероватно у жељи да и себе и њих спасе предугог излагања овој непријатној атмосферској непогоди, одлучи да оћути.

Те ноћи, лежећи на бетонској плочи првог спрата немалтерисане „куће Јанковића”, док је ледена кошава фијукала између штедљиво залепљених цигала, покушавао сам да заспим, прибијен уз тела својих другара. Али онај најближи толико се од хладноће тресао у сну да није било шансе. Посматрао сам тог војника, како му цвокоћу вилице. Изгледало је као неко карикирање, претеривање… Преносио је дрхтавицу на мене…

Елем, вежба је трајала недељу дана. Последње, опроштајно вече, војска се мало опустила уз логорску ватру. Команда довела неку народну певаљку да развесели људе, али је убрзо повукла ка официрском шатору. Тада, поред ватре, запева и Мића Костић, уз хармонику једног од музичара који су дошли са певаљком. Разлеже се његов продорни глас који ме подсети на глас Френкија Лејна, чувеног певача мелодија из каубојаца приказиваних у биоскопу „20. октобар” (Обрачун код О. К. корала). Помислих како бих могао да га употребим у неком филму. Већ сам снимио један телевизијски филм са ромским „музикантима” и уверио сам се да није баш тако лако наћи добре музичаре за мале паре. Скупљали смо их за аудицију широм Србије, од Шапца до Куршумлије. Једноставно, Роми знају да певају своје песме, или песме које уче од детињства, а кад је требало да запевају композиције Вокија Костића, за ТВ филм Најлепша соба, испоставило се да морамо да узмемо некога да их увежбава.

Мића је, међутим, деловао као неко ко зна да пева и свира, а имао је неки квалитет, можда баш тај грлени глас који ме је подсећао и на оне музиканте што су обилазили дворишта београдских вишеспратница певајући за ситниш који би им станари бацали са прозора и тераса. Имао је и симпатичног млађег брата Ненада (нису у сродству са Вокијем), мали дечко је крут и не пева. Понуђени су им скромни хонорари, али они су презадовољни. Здравко Рандић, помоћник режије, иначе одличан редитељ, сматра да је дечко употребљив, да ће се опустити кад будемо снимали. Био је у праву.

Касније сам повремено виђао оглас у новинама – „Дочек Нове године уз весели оркестар Миодрага Костића Ко то тамо пева”. „Добро је”, помислио сам, „зарадиће”...

(Из књиге Слободана Шијана Филмус, Службени гласник, 2015)


Коментари5
1074f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sibirski slavuj
Najlosiji film koji sam gledao, obicna gluparija. Jedan iz serije komunistickih filmova sivog doma.
Алекса
Е мој пријатељу... Ем пишеш "ћелавицом" ("ошишаном" латиницом), ем се у квалитет не разумеш баш. Јако ми је жао што ниси у стању да схватиш све квалитете овог остварења; али, то је као и са британским сувим хумором, просто, неопходно је достићи одређени ниво интелигенције да би се разумео. Срећа твоја, па је инклузија све заступљенија у Србији, па ће и људи јако ограничених менталних способности имати шансу да практикују сва права; што ја свесрдно подржавам!
Препоручујем 11
NY
Hvala Politici na ovom divnom tekstu koji vidim samo jednim delom na natu. Slobodan Sijan je snimio izuzetan film koji nas je opisao bas onakvim kakvi smo. Muziku je pisao Voki Kostic, a ova dva izuzetna muzicara su uz "firmu Krstic" vazan simbol fima i nasih zivota. Pesma "Svice zora" je podsecanje ne samo na film vec i na vreme kada se film pojavio, i na nase zivote iz tog vremena. Sad kad smo daleko od kuce i kada kupujemo karte da idemo za Bgd odmah se setimo ove dvojice i pevusimo za Beograd "firmom Krstic" dobro nije firma Krstic. Za Beograd nas voze nasi odlicni piloti Filipovic, Zivanovic, Petrovic itd ..i mi stizemo iz NY. Inace nasi gypsy, Romi, su odlicni muzicari, oni ne moraju ni da znaju note, ali ni jednu ne odsviraju pogresno. Jednostavno muzika je sastavni deo njihovog bica --e sto je to lepo. I to treba da se neguje kod njih, a nas uveseljava i nekad nas rasplace, kako kad. Hvala Sijanu, Vokiju Kosticu, scenaristi Kovacevicu, i hvala Miodragu i Nenadu. Bravo !
LJILJANA
I ja se zahvaljujem. Najbolji film koji sam ikad videla. Nemam cirilicu na kompjuteru, ali nije mi potrebna. Nista nisam zaboravila. A suze koje teku kad se smejem gledajuci ovaj film su najbolji lek za sve.
Препоручујем 1
ВлаДо
Њихова песма носи симболику. Сви страдају и гину,само најугроженији преживљавају.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља