уторак, 17.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:46
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 16. ДЕЦЕМБРА

Играчи у нефер утакмици

петак, 15.12.2017. у 15:24

ОКРУГЛИ СТО: СТАЊЕ МЕДИЈА У СРБИЈИ (1)

Израда медијске стратегије у Србији ушла је у завршну фазу. Према речима помоћника министра културе и информисања Милоша Јанковића, задуженог за медије, јавна расправа о овом документу требало би да се одржи почетком 2018. године. Претходној стратегији рок је формално истекао завршетком 2015. године.

Који су проблеми медија у Србији од почетка транзиције до данас, како се у медијској сфери регулишу токови новца, шта је донела приватизација медија, питање државе као власника медија, систем субвенција на локалу – питања су о којима смо разговарали на Округлом столу одржаном у кући „Политика” у коме су учествовали: Јованка Матић, научни сарадник Института друштвених наука, Милош Јанковић, помоћник министра културе и информисања задужен за медије, Станко Црнобрња, стручњак за медије и комуникације, Зоран Секулић, председник УО Асоцијације медија, и Саша Мирковић, државни секретар у Министарству културе и информисања од маја 2014. до августа 2016.

Политика: Koja је по вама основна карактеристика медија у Србији у досадашњем транзиционом периоду?

Станко Црнобрња: У последњих двадесетак година одлика медија је перманентан процес реконструкције и неизвесности. Током годину и по дана, колико нисмо имали стратешки документ, телевизија у Србији је дигитализована, а на нашем тржишту појавила се снажна групација иностраног капитала која се консолидовала и направила нови распоред снага на медијском тржишту. То се можда не види, али се врло јасно осећа у програмима и на телевизији и у штампи.

Разговор су модерирале Марија Ђорђевић и Јелена Попадић

ЗВЕЗДЕ
Иво Погорелић–мит о непоновљивом

Одувек контемплативан и наглашено интелектуално ангажован, Погорелић је свој звучни свет с временом ипак бојио све тамнијом палетом тонова

Херметичан и дубоко емоционалан: Иво Погорелић (Фото Коларачева задужбина)

Од последњег наступа Иве Погорелића у Београду далеке 1989. године, протекло је скоро три деценије – раздобље у које би сада већ могао да стане читав један живот. Моменти његове некадашње присутности у Београду данас и јесу понајвише фрагменти сећања публике – оних који су били део еуфорије и који би из своје перспективе могли да посведоче о Иви Погорелићу и о том времену прошлом. Пред очима многих још трепере слике високог младића разбарушене косе, харизматичног бунтовника магичних прстију, ексцентрика и генија који је у својој појави сједињавао врхунског уметника и суперстара на одушевљење свих.

О Иви Погорелићу могао бих да пишем и из сопствене перспективе, премда је за моју генерацију, рођену почетком баш тих еуфоричних осамдесетих, Погорелић био тада тек једна од великих фигура озбиљног света одраслих. У магловитом сећању, видим себе како као дечак загледан стојим испред малих жутих натписа Дојче грамофона у угловима насловница Погорелићевих винила поређаних у излогу некадашње радње ПГП-а у Македонској улици, или како држећи се за нечију руку заобилазим дугачке редове пред Коларчевом задужбином. Са првих страна новинске штампе осмехују се тих година портрети уметника, роје се извештаји о његовим успесима широм света, прште френетични утисци о несвакидашњем концерту који је овај пијаниста приредио са здруженим оркестрима Београда и Загреба, пред четири хиљаде узбуђених слушалаца у дворани Сава центра.

Стефан Цветковић

ПОЈЕДИНАЦ И ВРЕМЕ
Резиме и дијагноза

И душа и тело савременог човека растављени су на, међусобно трајно завађене, парчиће. Једини начин његовог исцељења јесте повратак унутрашњем човеку, који је опет  могућ само кроз љубав. А како покренути тај механизам? Како натерати државнике да воле своје државе, службенике да воле своје службе, лекаре да воле своје пацијенте, учитеље да воле своје ђаке, родитеље да воле своју децу?

Голи живот, мета разарања: Из филма „Старатељство“ Ксавијера Леграна

Приближава се крај године. Време када резимирамо протекли период и „подвлачимо црту“. У животу премодерних друштава прелазак из једне у другу годину или из једног у други природни циклус, чије је рачунање било прилагођено локалним календарима, економијама и уверењима, свакако није подразумевао експертске рекапитулације и мегаломанске инвестиције у нова очекивања. Једино што се евентуално налазило испод црте могла је бити нада да ће бити добро. Нада уоквирена искуством да се наслеђено трагично стање људскости може мењати само унутрашњим погледом појединца на време и на вечност.

Ипак, није ли тим унутрашњим погледом и исписана читава историја људске цивилизације и где је, ако уопште још постоји, усмерен унутрашњи поглед савременог човека? Какво је стање наше наде и шта смо све (у)радили,  мислили, писали, сазнали током претходног лета? Радили много, мислили тешко, писали о различитим стварима. Наде – веома мало. Титрај узалудности све снажнији.

Стање проблема о којима сам писала мање-више је исто, а шире друштвено интересовање за покренуте теме (пропадање српске науке, проблем финансирања научних института, скрајнутост хуманистичких дисциплина, образовање, здравство, млади, стари, савремена религиозност, Црква, нови и стари обичаји, породица, заборав смрти...) скоро у потпуности је изостало.

Александра Павићевић

АМЕРИЧКИ ПАЗЛ
Шопинг-молови – илузија за градске шетаче

Архитекта Виктор Груен је своје молове био замислио као део насеља у коме би биле и стамбене зграде и канцеларије, а да све делује хуманије него насеља која је затекао у Америци, кад је побегао из Европе захваћене ратом. Разочаран тиме што његове идеје нису доследно спроведене, он се године 1978. одрекао „очинства“ над америчким тржним центрима    

Тржни центар у Пенсилванији, велики простори, депресивна места

Од просечног Американца се очекује да се роди у предграђу, заврши средњу школу, запосли или оде на факултет, преће да живи у град, у стану са цимером или без њега, нађе себи сродну душу, па заједно купују кућу у предграђу, где циклус почиње из почетка.

Предграђа или сателитска насеља су систематски почела да се граде пред Други светски рат. Бројне књиге написане су о том феномену бежања из градова и уделу лобиста за аутомобилску индустрију у томе. Документовано је како су лобисти у Вашингтону утицали на сенаторе и конгресмене да изгласавају што мање новца за јавни превоз, а што више за мреже путева до предграђа.

У градове се једно време из предграђа одлазило у куповину и у изласке, у биоскопе, позоришта и ресторане. Али онима који су већ једном путовали до посла у граду, није се увече поново преваљивао исти пут. Зато су ресторатери и трговци кренули у предграђа и тако су створени „молови“. Мол је простор где људи могу да ходају, може бити шопинг-мол, односно тржни центар или стрип-мол, пешачка зона са продавницама, ако није наткривена.

Прошло је више од 60 година од кад је први наткривени тржни центар отворен у предграђу Минеаполиса. Формула да се под једним кровом окупи више продавница, плус ресторани брзе хране и евентуално биоскопи, показала се успешном и са мањим варијацијама копирана је широм Америке и Канаде, а онда и широм света.

На истоку и средњем западу Америке клима је суровија него у Европи, зиме су хладније и ветровитије, а лета не само топла него и са доста влаге у ваздуху и зато су шопинг-молови за многе становнике уточиште, а за тинејџере место где могу да сретну своје друштво

Бранко Димитријевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари7
d14c1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
Глупост која постоји у српским медијима (ТВ, новине и сл.) не постоји више нигде на свету. Код нас у ТВ и у штампаним медијима мало ко (готово нико) не уважава српско писмо (ћирилицу) у српском језику. Једино Вечерње новости и Политика, као и РТС имају српско писмо у српском језику. Готово сви остали имају исписе (текстове) на српском језику, али на латиничком писму (реч је о верзији латинице сачињеној у 19. веку за потребе Хрвата у њиховом језику). Код нас чак има и тако глупих оправдања за ту антиуставну работу по Члану 10. Устава Србије. Кажу, реч је о приватним медијима, па они могу да у вези с језиком, а нарочито писмом да раде шта хоће. А наравно, не би могли, јер уставне одредбе важе за све, па и за приватне медије. Не постоје два Устава Србије, па да државне фирме морају да примењују уставне одредбе о српском језику и ћириличком писму, а да приватни то не морају. Таква глупост, дакле, постоји само у сиротој нашој Србији и код сиротих Срба. И нигде више ни у Европи ни у свету.
Milan M. Mišković, sociolog
U sadržaju komentara u drugoj rečenici, prilikom ukucavanja, ispustio sam bitnu reč "broja", tako da pomenuta rečenica treba da glasi: Gledanost državne televizije je u opadanju u razvijenim zemljama savremenog sveta, nakon pojave velikog broja TV kanala, a kontrola države nad sadržajem programa sve više slabi.
Dejan R. Popovic, dipl. inz.
Iz stampanog izdanja vidi se da su ucesnici uglavnom razgovarali o stanju i problemima finansiranja medijskih organizacija. O drugim strateskim pitanjima razvija sistema javnog informisanja nije do sada bilo reci, osim sto je na jednom mestu g. M. Jankovic, konstatovao , bez objasnjenja, da: "Ministarstvo kulture i informisanja nema inspekcijski nadzor.". Inace, prema clanu 132. Zakona o javnom informisanju i medijima, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši organ državne uprave nadležan za poslove javnog informisanja ..., a po clanu 2. stv 2. Zakona o inspekcijskom nadzoru, inspekcijskom nadzoru upodobljavaju se drugi oblici nadzora i kontrole .... Na drugom mestu, g. S. Crnobrnja kaze: "Moj predlog je da bude jedno ministarstvo: ministarstvo za medije, elektronske komunikacije i digitalno drustvo." Slicno telo postoji u EU. To je "DG CONNECT" -- Generalni direktorat za komunikacione mreze, sadrzaj i tehnologiju. Ostaje jos da se clanovi vlade saglase sa predlogom, i da se "digital
Milan M. Mišković, sociolog
Satelitska i kablovska tehnologija iz korena menjaju karakter televizije. Gledanost državne televizije je u opadanju u razvijenim zemljama savremenog sveta, nakon pojave velikog TV kanala, a kontrola države nad sadržajem programa sve više slabi. Digitalizacija, optički sistemi i satelitski sistemi funkcionišu udruženo i tako stvaraju multimedije i interaktivne medije koji omogućuju aktivno učešće u onome što gledamo ili čujemo. Industrija medija potpuno je globalizovana. Vlasništvo nad medijima sve više se koncentriše u rukama medijskih transnacionalnih korporacija, koje dominiraju globalnom industrijom medija (muzikom, televizijom, filmskom industrijom, vestima, dečijim programima). U takvoj situaciji zemlje Trećeg sveta izložene su dejstvu novog oblika medijskog imperijalizma. Koncentracija medijske moći u rukama nekoliko kompanija ili moćnih pojedinaca ugrožava tekovine demokratije.
Ilic Momcilo
Uvek su me zasmejavale teorije koje nikada ne mogu uci u praksu,a to su teorije "Otvorenog drustva","Slobode izrazavanja misli","Slobode stampe",...i ostale bajke.Pogledajmo davnu, srednju,blisku istoriju i ociglednu stvarnost danasnjice i videcemo da su u svakom periodu ljudskog,bioloskog,psiholoskog i td razvoja,postojali i postoje borci za te neostvarive bajke,potpuno razlicitog i istorijski promenjivog statusa cilja i polozaja i onih najvaznijih ljudi zvanih vlast koji su odredjivali sta ce i kako ce biti ispravne i vazece ove teorije.Pogledajmo razlicitost politike,razlicitost tumacenja istine,razlicitost tumacenja prava,uvodjenje svih pravila TKZV gradjanskog i ostalih tipa drustva i videcemio da se ni jedna od tih znacajki ne uvodi bez neke vrste sile.Neka mi neko obicnim razumljivim jezikom,a ne stranim izrazavanjem "psovki",objasni uticaj i korist od ,recimo, organizacije koju pretenciozno nazivaju "...za kulturnu dekontaminaciju",u kojoj ne postoji deo o kulturi ponasanja.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља