петак, 03.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 18.12.2017. у 21:41 М. Сретеновић

Недостатак дијалога – највећи проблем

Српска култура се одавно дефинише као београдска култура, истакла Милена Драгићевић Шешић на трибини о мултикултурализму
Владан Вукосављевић (Фото: Танјуг/Драган Кујунџић) / Милена Драгићевић Шешић (Фото: А. Васиљевић) / Милош Константиновић (Фото: Д. Петернек)

У Заводу за проучавање културног развитка је одржана трибина „Мултикултурализам данас: илузија или неопходност”, на којој је професорка Милена Драгићевић Шешић истакла да се под овим појмом подразумева покушај заснивања јавне политике која ће бити одговорна према свим мањинама у оквиру једног друштва.

– У Југославији, на пример, ромска и влашка етничка група нису имале права као русинска култура. Живимо у доба популизма који се заклања за један народ и нацију, а истовремено некога искључује. Музеј савремене уметности нема дела Марина Јонаша из словачке мањине... А само када будемо препознали и ценили другог у нашој култури, схватићемо и богатство култура. Култура ислама је рецимо органски део Балкана... Препоручујем књигу „Страх од малих бројева – географије гнева” Ападураја, која говори о насиљу мотивисаном културним разликама, где се наводи зашто се један велики народ као што су Хиндуси плаши својих мањина – рекла је Милена Драгићевић Шешић,

Према њеним речима, политика укључивања и разумевања другог не односи се само на етничке групе.

– Ми не препознајемо допринос различитих групација српској култури, као што је допринос жена. Полексија Тодоровић, супруга сликара Пере Тодоровића, заједно је с њим радила слике и иконостасе. Он има своју улицу, она нема... Богатство једне културе огледа се у њеним различитостима. Часопис „Зенит” комбиновао је и свој лист штампао и на ћирилици и на латиници. И ја водим рачуна да моје књиге наизменично буду штампане латиничним и ћириличним писмом – рекла је професорка, додајући да је њен учитељ у Аранђеловцу кажњавао ђаке који су употребљавали турцизме.

У оквиру трибине она је приметила и да смо искључиви када је реч о комисији која оцењује савремено стваралаштво.

– Или не примећујемо да постоји Медиала или се бавимо искључиво Медиалом. Највећи проблем наше културе јесте недостатак дијалога. Градови у унутрашњости су препуштени сами себи, а српска култура се одавно дефинише као београдска култура. У селима ни попови више не живе, него се и они из града возе до посла – рекла је Милена Драгићевић Шешић.

Министар културе Владан Вукосављевић истакао је да савети националних мањина имају важну улогу у нашем друштву, додајући да Србија треба да чува своје културно језгро, али и да буде отворена за сваку врсту утицаја мањинских култура.

– Друге културе треба да прихватимо као елеменат међусобног надахнућа и прожимања – сматра Вукосављевић. Стратегија развоја културе, како је додао, предвиђа децентрализацију, те је на два конкурса министарства у оквиру пројекта „Градови у фокусу” издвојено три стотине милиона динара за обнову инфраструктуре градова у унутрашњости.

У току дебате министар је рекао и да не прихвата да књига „Филозофија паланке” буде проглашавана за „јеванђеље и канон савремене мисли”. Приметио је и да портал Пешчаник, као некада подлистак „Бетон” у листу „Данас”, својим текстовима дезавуишу српски културни идентитет.

Александра Ђурић Боснић, из Завода за културу Војводине, нагласила је да је мултикултуралност чињенично стање на које не можемо да утичемо (више култура на једном простору), док мултикултурализам подразумева државну стратегију која штити права мањина, чува традицију и успоставља комуникацију.

– У пракси се показало нешто друго. Барем када је реч о Војводини, која је мултиетнички регион, резултат је затварање у неку врсту гетокултурализма. Националне заједнице се превише ослањају на комуникацију у сопственом оквиру и не постоји расположење за дијалог са другима. Решење је да се избрише граница „ми” и „они”, у којој се „ми” проглашавамо за вредносно бољи од других.

Милош Константиновић, председник Удружења књижевних преводилаца Србије, рекао је да је мултикултуралност као гравитација, то јест нешто од чега се не може „побећи”. Како је рекао, свако ко би у доба Милоша Обреновића, стално насељену ромску породицу у Србији назвао Циганима, добио би 49 удараца бичем....

Мултикултуралност је „ваздух културе”, закључио је Константиновић.

Коментари3
ef061
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan D.
Bez ikakve zelje da nekoga uvredim ali zar nije ovo malo "previse"pretjerivanje,jasno mi je da je nekome stala da Srbiju od 10 mil.stanovnika prikaze kao zajednicu od isto toliko kultura.Nisam nesto primjetio da je neko negirao da (kad vec pominjete Vlahe i Rome) nisu nasi gradjani.Kada su u pitanju Romi niko im neosporava izvaredni talenat za muziku i istrumente ali to je nedovoljno za neku posebnost i svojstvenost posto u vecini slucajeva sviraju Srpsku muziku, muzikalnos je samo jedna grana na kulturnom stablu.Rasprseni su po citavoj Evropi prilagodili se tim sredinama prihvatili jezik i muziku(pa Romi rasturaju Spansku muziku,u zapadnoj evropi isto tako),u nasim krajevima prihvatili su razlicite religije i obicaje i niko im nije to zabranjivao.Mi Srbi koji su isto rasprseni po citavom svijetu(mozda i preko 2 mil.)prilagodjeni smo navikama svoih domacina ali niko ni ne pomislja da nudi ili prihvati nas kao nekavu posebnost u njihovoj sredini,a pravo na secesije da nepominjemo.
Драгана Димитријевић
Одавно креатори културе из "круга двојке", и не само они, и Шумадинце, и Јужноморавце и Тимочане, и Сремце и све који нису у домету звона трамваја сматрају мањином, и то небитном. Када дођу реда ради у крајеве изван Београда, немају ни времена ни знања да се суоче са дилемама пред које их стављају тамошњи саговорници. Главно што их интересује у којим угоститељским објектима је најбоље печење, роштиљ или неко локално благоутробије. Само када се на почетку прочита: "Заводу за проучавање културног развитка..." - ма има ли неко да каже шта је тај Завод од свог постојања развио, а тек сада када му је директор уредник онај коме је најважнија референца најгоре урађене сликовнице на српском језику о недужној књижевној јунакињи Хајди?!
Vladislav Marjanovic
Kakvog dijaloga? Dijalog koji se na ovoj tribini zahteva je rangiranje umetnika i umetnosti unutar sve sitnijih medjusobno getoiziranih manjinskih grupa. Time se ne promovise umetnost vec jedna vrlo odredjena politika rasparcavanja drustvene kohezije po receptu lazne levice u sluzbi Sorosa i americkog demokratskog establismenta kojeg ovaj sponzorise. Jer, sta oznacava dijalog? Komunikaciju. A kako treba da se vodi komunikacija? Sigurno ne na tribinama kojekakvih politickih institucija, vec kroz uzajamnost i razmenu medjusobnih uticaja u umetnickom stvaralastvu. Umetnosti nije vazno poreklo, vec kvalitet umetnikovog stvaralastva. Sto Martin Jonas nije zastupljen u Muzeju savremene umetnosti jeste propust, ali zbog njegovog znacaja kao velikana naivnog slikarstva, a ne zbog njegove etnicke pripadnosti ili nacionalnog kljuca. Umetnost nema granica. Ona pripada svima. Poreklo treba znati, ali ne radi manipulacija u politicke svrhe.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља