петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:47

Сада треба читати Андрића у Данској

Травничка хроника” је најслојевитији Андрићев текст, уједно роман, мит, хроника и историја, каже Пер Јакобсен
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 22.12.2017. у 21:44
(Фото амбасада Данске)

Поводом обележавања сто година дипломатских односа Данске и Србије, гост Амбасаде Данске у Београду био је Пер Јакобсен, први Данац који је преводио Андрићева дела од 1961. године, универзитетски професор, слависта, оснивач Катедре за српскохрватски језик и књижевност на Универзитету у Копенхагену, почасни члан САНУ од 1988. године. Захваљујући његовом преводилачком раду, Данци знају и за Миодрага Булатовића и Александра Тишму.

Приликом овог доласка у Београд у САНУ је одржао предавање о Јенсу Петеру Јакобсену, једном од писаца такозваног „модерног продора” који је почетком седамдесетих година 19. века прокрчио пут реализму и натурализму у данској књижевности, а на Филолошком факултету у Београду студентима је говорио о Иви Андрићу. Написао је и текст за каталог изложбе „Копенхаген – Београд 1917–2017”.

– Андрић је писао о историји, али је истовремено промишљао и савременост. Он је увек модеран писац. Његова „Травничка хроника” омиљена ми је као проучаваоцу. То је најслојевитији Андрићев текст, уједно роман, мит, хроника и историја. Јако занимљива књига. Од приповедака највише ми се свиђа „Пут Алије Ђерзелеза”, која се нашла у првој преведеној збирци на данском језику. Данцима није било тешко да схвате Андрића зато што он говори о општељудским вредностима. Као и Крлежа или Тишма. Када би Андрић био више читан у овом тренутку у Данској (као што су читани писци енглеског говорног подручја), можда би био боље схваћен него раније, будући да је то средина која има више муслиманског становништва и мање је хомогена него шездесетих година – каже за наш лист професор Јакобсен.

Он је на романе „На Дрини ћуприја”, „Травничка хроника” и „Проклета авлија” у свом предавању указао као на трилогију. „Затвор у Цариграду, простор на коме се сусрећу нације и религије, поклапа се у свим кључним тачкама са Босном из `Травничке хронике`. Оба простора носе проклетство постојања између два сучељена света. У трећем делу трилогије, роману `На Дрини ћуприја`, Босна носи улогу градитеља мостова и посредника између два света”, приметио је професор Пер Јакобсен.

Он изражава жаљење због тога што дела Меше Селимовића, Црњанског и Пекића нису преведена на дански, као и због тога што Киш има лош превод „Баште, пепела”.

– Тишму сам преводио и одушевљен сам њиме. Још увек се чита у Данској. Међутим, књига „Gulllo Gullo” Миодрага Булатовића требало је истога дана да буде објављена у Београду и Копенхагену 1983. године. Због тога што је Булатовић стално мењао неке делове та синхронизација није успела. Добро сам познавао Булатовића и преводећи његову прозу поједине одломке читао сам својој жени. Она је повремено коментарисала речима:„Па он је луд!”. Становали смо тада преко пута болнице за душевно оболеле пацијенте. Када је моја петогодишња кћер Тереза угледала једног пацијента, на другој страни улице, који јој је махао и рукама и ногама, она је на основу претходних наших разговора упитала мајку: „Мама, да ли је то био Булатовић?”. Испричао сам му ту причу и много се смејао – сећа се Јакобсен.

За разлику од времена када је основао Катедру за СХЈ и књижевност, а и даље сматра да је српскохрватски један језик, каже да се сада у Данској језици више не студирају због језика самих, већ се уче успут, уз друге науке.

Напомиње да у последње време више пише о данској књижевности, те отуда и предавање о Јенсу Петеру Јакобсену, који је био познат Србима и Хрватима. Сазнајемо да први преводи Јакобсенових дела нису били из Словеније или Хрватске, иако су ове две земље припадале централној Европи, већ се 1884. године (још за Јакобсенова живота) појавио српски превод једне његове приповетке. То је била „Госпођа Фенсова” у новосадском часопису „Јавор”Јована Јовановића Змаја. Поред неколико превода дела овог писца, који су затим штампани код нас, Пер Јакобсен истиче један београдски, из 1943. године. Био је то роман „Нилс Лине”, који је превела Вера Стојић (1902–1985), сарадница нобеловца Иве Андрића. О јунаку овог романа Вера Стојић написала је: „Резигниран, пориче живот и најзад долази до уверења да је човекова душа увек сама. Понесен таласом атеизма који је захватио младе генерације тог доба, Лине се одриче Бога, али – како сам Јакобсен вели у једном писму – он спада у оне лоше слободне мислиоце који не могу да наиђу на крај са животом, а да понекад не поднесу петиције за помоћ вишим силама”.


Коментари0
9e5a9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља