уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:10
ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ЈОВИЋ, светски тренер године у теквондоу

„Хари Потер” у гаражи ствара шампионе

Док сви говоре да је освојио све што се може у једном спорту, тренер наше репрезентације и клуба Галеб најављује да оно најбоље долази на Олимпијским играма 2020. године у Токију
Аутор: Александар Милетићсубота, 23.12.2017. у 12:00
(Фото Предраг Н. Ђуровић/ТК Галеб)

Надимак који му је дао један колега из Шпаније – Хари Потер – требало је да буде комплимент, јер га је тако сврстао у чудотворце, међутим, најбољи теквондо тренер на свету Драган Јовић (48) поуздано зна да иза његових успеха не стоје никаква чуда, већ мукотрпан, свакодневни рад већ дуже од четврт века. Док алиби тренери правдају своје неуспехе „неадекватним условима“, он је показао да је и у једној гаражи могуће стварати и олимпијске и светске шампионе. И то у спорту у којем нас пре њега није било на светској мапи.

Прочуо се када је његова најуспешнија ученица Милица Мандић постала олимпијска шампионка у Лондону 2012, његову славу је увећала „сребрна“ олимпијка из Рија 2016. Тијана Богдановић, а ова година му је – иако прва у новом олимпијском циклусу – донела можда и највеће признање: назив тренера године у избору Светске теквондо федерације. У његовој „радионици“ исковано је протеклих дванаест месеци исто толико медаља на великим такмичењима (плус она Дмитрија Нагајева који је једно одличје освојио под израелском заставом, а затим добио наш пасош). Највреднија су два злата на Светском првенству у Муџуу (Јужна Кореја) за која су се постарале Милица Мандић и Вања Станковић.

Шта су изазови за тренера који је званично најбољи на свету и иза себе има, поред осталог, две олимпијске и шест светских медаља?

Ова година је најуспешнија у раду нашег клуба Галеб, који траје од 1991. Свакако, олимпијска одличја имају највишу могућу цену, али сада смо први пут освојили светско злато и то два. На Европском првенству пре недељу дана, у олимпијским категоријама, Милица је била друга, Нађа Савковић трећа. Што се тиче Универзијаде, која је изузетно важна у теквондоу јер долазе олимпијски и светски шампиони, Тијана је освојила злато у појединачном делу, а девојке злато у екипном. Шта даље... Сви мисле да је ово врхунац моје каријере. Међутим, ја сам убеђен да ће Олимпијске игре у Токију 2020. бити обележје мог тродеценијског тренерског рада. Много више мислим на Токио него на све ово лепо што ми се тренутно догађа. Надам се да ћемо имати неколико квалификованих такмичара, јер нама је то у ствари најтежи посао. Ако то успемо, имаћемо и шансе за неколико медаља. 

Многе ваше прогнозе су се обистиниле. Да ли можете да нам најавите неке нове шампионе?

У нашем клубу имамо 126 такмичара за пројекат до Олимпијских игара у Паризу 2024, међутим, питање је да ли ће сви моћи да буду у програму какав бисмо хтели, јер тренутно немамо услова за то. Свакодневно сам у потрази за бољим простором за рад. Што се тиче нових имена, Серђа Стевић је освојила јуниорско европско злато у првој јуниорској години, што је велики подвиг. Једва чекам да уђе у сениорску конкуренцију, јер ће направити чудо. Андреа Бокан је друга на кадетском европском. Од искусних, Милица Мандић ће сигурно гурати до Токија, јер је још млада, али и Тијана Богдановић, Вања Станковић, Нађа Савковић и остали наши изузетно млади такмичари пред којима су минимум два олимпијска циклуса. За Токио имају шансу и Ана Бајић и Дамир Фејзић. Од нових ту је и Драшко Јованов. Изузетно сам срећан што је осамнаестогодишњи Димитриј Нагајев добио наш пасош. Он је Узбекистанац који већ три године живи у Београду. Од млађих у Галебу, може да се рачуна и на Кривокућу, а ту су и Булат, Кубуровић, Бранковић, Даутовић, Милошевић, Росић... 

Ове године сте, за сада, два пута изабрани за најбољег тренера?

Импоновало ми је када сам на Светском првенству проглашен за најбољег тренера у женској конкуренцији. Међутим, титула најбољег тренера на свету укупно, која се додељује на крају године, представља признање за континуитет од две-три године на највећим такмичењима.  Била је паклена конкуренција: тренер Велике Британије Пол Грин који је све живо освојио, затим Али Сахин из Турске, сјајан ове године, као и тренер теквондо силе Кореје. Право гласа су имали сви такмичари, тренери и судије на финалном Гран прију, као и делегати тих земаља. Дакле, елита нашег спорта. Рекли су ми да сам имао 44 гласа, док су колеге добиле 16 и мање. Посебно их је фасцинирало то што се из Галеба стално појављују нека нова имена. 

Како из једне адаптиране гараже на Палилули (додуше, лепо опремљене за тренирање теквондоа) парирати, рецимо, борцима Велике Британије чији буџет у олимпијском циклусу је већи од 10 милиона евра?

Дошло је до тога да смо егал с најбољима на свету, па неретко и бољи од њих. Њихове припреме су дуже, простор за тренинг адекватан, борци раде с електронском опремом коју ми једва имамо за два такмичара. Зато морам да будем и срећан и поносан. Нешто смо импровизовали, а држава је помагала колико је могла, на чему смо јој захвални. Најављено је да ће до 2019. године 11 спортова бити збринуто у новом тренажном објекту, што је велика ствар. Међутим, то ће користити репрезентације и савези, а ја морам да обезбедим простор за свој клуб. Где ће моћи истовремено да тренира 40-50 бораца. Групу од 10 такмичара морам да тренирам пет пута по два сата, што је физички немогуће. Овако бих могао у два до три тренинга да покријем наших 126 плус 20 најталентованијих из других клубова које ће, надам се, да нам пошаљу. Да заједно видимо шта бисмо из базе од око 150 такмичара могли да извучемо за Париз 2024.

Како разговарате с вашим борцима, како их мотивишете?

Мотивишемо једни друге искреношћу и поверењем. Свако има свој задатак, свој део посла који је прихватио да уради. Како такмичари тако и ја. Будем оштрији када се не поштује договор, када се не прати план, када се губи фокус... Према сваком такмичару имам другачији приступ. Ситуације када морам да реагујем оштрије нису честе. Нису сви спремни на критику, па онда морам на други начин. Сви они знају да је то за њихово добро. Волим да их похвалим пред свима, када не очекују, а и када смо сами, један на један. Волим да знају тачно шта мислим о којој ситуацији, било да је добро или лоше. Често неке ситуације које су биле лоше по нас окрећемо на шалу. Ни ја не изостајем у томе. Волим на свој рачун да направим шалу: „Најнижи, најдебљи и на крају најбољи тренер на свету”.

Истичете да је струка „основа свега“?

Џаба вам дворане и услови, ако немате врхунске стручњаке. Не би Ивана Шпановић могла да лети тако далеко без Горана Обрадовића. Шта је у кошарци урадио Саша Ђорђевић: да ли бисмо били други у Европи да није било њега. Дејан Савић је гарант успеха у ватерполу. Драго ми је да се Марина Маљковић вратила на чело репрезентације... Окупљање таквих људи може да допринесе бољем спорту и утолико сам више поносан што сам председник Програмске комисије ОКС. Српска химна и застава за све нас би требало да буду највећа могућа мотивација.

Чиме се највише поносите у каријери?

Највише се поносим програмима које имамо у раду са децом. Начин на који их припремамо да буду бољи део друштва, како да се боре у животу, како им представљамо спорт и развијамо љубав према спорту, како их учимо дисциплини, поштовању себе и других... Није гаранција да ће бити успешан неко ко у пионирским и кадетским селекцијама стално побеђује. Потребно је децу научити да после тешког периода извуку поуке и крену напред. Пораз је корак ближе победи. Милица је прави пример за то, јер успела је - после кризе која је обиловала повредама и не увек добрим резултатима - да освоји светско злато и поново се попне на врх. То је за мене прави шампион!

Следи Грен слем у Кини, ново такмичење, које почиње 30. децембра?

То је мач са две оштрице за теквондо, јер је у оптицају велики новац. Рецимо, тренутно не знам ко ће да суди а волео бих да знам, тим пре што ће бити неких нових правила. Можда ће неко у будућности, због новца, више јурити то такмичење него неко које се бодује за Олимпијске игре. То, свакако, неће бити случај с нама јер нама су репрезентација и медаље које доносимо својој земљи највећи циљ. Наградни фонд је 800.000 долара, а рачунајући и све остале трошкове, организатор обезбеђује више од милион долара. За прво место следује 70.000 долара, за друго 20.000, за треће 5.000 (нема два трећа места). Учествује по 12 најбољих светских бораца у мушкој и женској конкуренцији. Категорија Милице Мандић је прва на реду, идем с њом, па се враћам, па за две недеље идем с Тијаном и Вањом. 


Коментари1
4da04
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

lidija Veljanova
Cestitam! Ovaj trener je, za nase prilike - cudo! Ne pomislja da napusti zemlju, iako bi ga svi docekali sa zahvalnoscu i platili nekoliko puta vise! Divim se njegovoj licnosti i deci koja su shvatila da treba da mu veruju. Osvojio je svetska priznanja , nasa?...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља