Оти­сци чи­за­ма во­ди­ли су пре­ко кр­тич­ња­ка до пче­ли­ња­ка, али не и до Ми­лу­ти­но­ве ку­ће. То га је спа­сло смрт­не ка­зне. Сла­вој­ка Пе­тро­вић и Ста­ни­мир Ко­јић ле­жа­ли су мр­тви у се­лу До­ња Бо­ри­на, у бли­зи­ни пу­та Ша­бац–Звор­ник. Био је март 1957. го­ди­не ка­да је ово дво­стру­ко уби­ство шо­ки­ра­ло це­лу Ма­чву.  Се­лом је од­мах про­стру­јао глас да је зло­чи­нац 27-го­ди­шњи ме­ха­ни­чар Ми­лу­тин По­по­вић, пр­ви су­сед по­ро­ди­це Ко­јић. Сум­ња је па­ла на ње­га за­то што је две го­ди­не ра­ни­је био осу­ђен на три го­ди­не за­тво­ра због си­ло­ва­ња Сла­вој­ке. Бра­нио се та­да са сло­бо­де и упор­но твр­дио да ни­је крив. 

У До­њој Бо­ри­ни био је знан као по­штен и вре­дан до­ма­ћин. Са мла­дом же­ном и дво­је де­це жи­вео је у јед­ној од нај­леп­ших ку­ћа у се­лу, окру­же­ној ве­ли­ким има­њем. Ку­ћу је де­лио са стри­цем, се­о­ским све­ште­ни­ком, ко­ји је у по­ро­ди­цу при­мио Сла­вој­ку као де­вој­чи­цу без ро­ди­те­ља. Ка­да је стриц умро, Сла­вој­ки је био на­ме­њен ми­раз за уда­ју. Од­јед­ном је пу­кла бру­ка због си­ло­ва­ња и она се пре­се­ли­ла у по­ро­ди­цу ком­ши­је, ко­ва­ча Ста­ни­ми­ра Ко­ји­ћа.

Ми­лу­тин је по­бе­гао пре­ко гра­ни­це. Рас­пи­са­на је по­тер­ни­ца, а он је ра­дио у Ита­ли­ји, Аустри­ји и Фран­цу­ској. Jедног да­на по­ја­вио се на свом пра­гу.

„До­шао сам да во­дим те­бе и де­цу”, ре­као је же­ни. Она ни­је би­ла спрем­на да од­мах кре­не у свет и због то­га је Ми­лу­тин био огор­чен Јед­не но­ћи узео је свој пи­штољ и бе­сно за­лу­пио вра­та. Оти­шао је у Бе­о­град. По­вре­ме­но се вра­ћао да ви­ди же­ну и де­цу, ве­што из­бе­га­ва­ју­ћи по­ли­ци­ју. А он­да се до­го­ди­ло стра­шно уби­ство.

Оп­ту­жни­ца на­во­ди да је Ми­лу­тин са­че­као Сла­вој­ку у мра­ку ка­да је иза­шла из ку­ће, уда­рио је мот­ком по гла­ви и по­чео да је ву­че ка дру­му. Ста­ни­мир је чуо за­по­ма­га­ње и иза­шао, па је и ње­га уда­рио мот­ком, а за­тим пу­цао у обо­је из пи­што­ља.

Ту­жи­лац је твр­дио да ни­ко дру­ги ни­је имао раз­ло­га да уби­је Сла­вој­ку. На зе­мљи, а на­ро­чи­то на кр­тич­ња­ци­ма, би­ли су уоч­љи­ви оти­сци ве­ли­ких гу­ме­них ђо­но­ва са не­у­о­би­ча­је­ним по­преч­ним ша­ра­ма.

 – Оти­сци во­де у прав­цу Ми­лу­ти­но­вог пче­ли­ња­ка. Це­ло се­ло зна да Ми­лу­тин има љу­те псе и да но­ћу ни­ко не мо­же да се при­бли­жи ње­го­вом има­њу. Сви зна­ју да је до­шао из ино­стран­ства у вој­нич­ким чи­зма­ма ка­кве у Ита­ли­ји но­се при­пад­ни­ци аме­рич­ких сна­га – го­во­рио је јав­ни ту­жи­лац.

Ми­лу­тин је ре­као да је у но­ћи уби­ства био у Бе­о­гра­ду и спа­вао на же­ле­знич­кој ста­ни­ци. Ње­го­ва же­на ре­кла је да је ве­че уочи уби­ства био у се­лу. Окру­жни суд у Шап­цу осу­дио га је на смрт. 

Адво­кат Сло­бо­дан Су­бо­тић под­нео је жал­бу Вр­хов­ном су­ду Ср­би­је, ко­ји је по­ни­штио пре­су­ду и вра­тио су­ђе­ње на по­че­так.

– На ме­сту зло­чи­на про­на­ђе­ни су нео­бич­ни тра­го­ви и ја­сно је да је уби­ца имао ве­ли­ка сто­па­ла. Ме­ђу­тим, мно­штво љу­ди има ве­ли­ка сто­па­ла, а ве­ро­ват­но има и оних ко­ји но­се ци­пе­ле са гу­ме­ним ђо­но­ви­ма са нео­бич­ним ша­ра­ма – ре­као је адво­кат Су­бо­тић на по­но­вље­ном су­ђе­њу у Шап­цу.

Ми­лу­тин је ка­те­го­рич­ки твр­дио да је про­ме­нио ђо­но­ве код јед­ног обу­ћа­ра у Бал­кан­ској ули­ци у Бе­о­гра­ду. Обу­ћар је пред су­дом ре­као да га ни­ка­да ни­је ви­део.

– Суд је за­кљу­чио да Ми­лу­тин ла­же. По мом ми­шље­њу, дру­го­ви су­ди­је, ло­гич­но је да је­дан обу­ћар, из­не­на­да упле­тен у те­жак слу­чај, же­ли што пре да се из­ву­че и не при­ста­је да се се­ти му­ште­ри­је за ко­јом је у то вре­ме би­ла рас­пи­са­на по­тер­ни­ца – ка­зао је Су­бо­тић.

У об­дук­ци­о­ном на­ла­зу је пи­са­ло да ра­не на те­ли­ма Сла­вој­ке и Ста­ни­ми­ра не по­ти­чу од оруж­ја истог ка­ли­бра. 

– Тра­го­ви са ме­ста зло­чи­на во­де ка Ми­лу­ти­но­вом пче­ли­ња­ку. Он има псе и ни­ко не мо­же да при­ђе ње­го­вом има­њу. Али, мој ко­ле­га ту­жи­лац је за­бо­ра­вио да ка­же је­дан ве­о­ма ва­жан де­таљ. Тра­го­ви во­де ка пче­ли­ња­ку, али се гу­бе! Пси ни­ко­га не спре­ча­ва­ју да по­ђе ка има­њу, већ са­мо да уђе у ње­га. Ако на осно­ву тра­го­ва чи­за­ма сма­тра­мо да је Ми­лу­тин уби­ца, за­што он­да на осно­ву то­га што се тра­го­ви гу­бе не би­смо мо­гли да прет­по­ста­ви­мо ка­ко је уби­ца на­мер­но по­шао пре­ма ку­ћи По­по­ви­ћа да би осум­њи­чио Ми­лу­ти­на. Ни­ко не мо­же да бу­де осу­ђен на осно­ву прет­по­став­ки. Mистерија овог зло­чи­на ни­је от­кри­ве­на – на­вео је адво­кат Су­бо­тић у за­вр­шној ре­чи.

На кра­ју дру­гог су­ђе­ња Ми­лу­тин По­по­вић је осло­бо­ђен оп­ту­жбе, због не­до­стат­ка до­ка­за. Ту­жи­лац се жа­лио, али је Вр­хов­ни суд од­био жал­бу.

Преживео Маутхаузен, затварали га комунисти

Адвокат Слободан Суботић (1908– 1975) рођен је у Босанској Градишки. Током 1942. године године ухапшен је и спроведен у логор на Бањици, а затим у аустријски Маутхаузен, где је остао све до 1945. године. Бранио је тројицу оптужених на суђењу Дражи Михаиловићу, а касније је био ухапшен и провео 15 месеци у затвору без суђења. Као председник Адвокатске коморе Србије и Савеза адвокатских комора Југославије, када  се режим обрачунавао са „либерализмом”, 1971. године осуђен је на 14 месеци затвора због „непријатељске пропаганде”, а касније је рехабилитован.