Отисци чизама водили су преко кртичњака до пчелињака, али не и до Милутинове куће. То га је спасло смртне казне. Славојка Петровић и Станимир Којић лежали су мртви у селу Доња Борина, у близини пута Шабац–Зворник. Био је март 1957. године када је ово двоструко убиство шокирало целу Мачву. Селом је одмах прострујао глас да је злочинац 27-годишњи механичар Милутин Поповић, први сусед породице Којић. Сумња је пала на њега зато што је две године раније био осуђен на три године затвора због силовања Славојке. Бранио се тада са слободе и упорно тврдио да није крив.
У Доњој Борини био је знан као поштен и вредан домаћин. Са младом женом и двоје деце живео је у једној од најлепших кућа у селу, окруженој великим имањем. Кућу је делио са стрицем, сеоским свештеником, који је у породицу примио Славојку као девојчицу без родитеља. Када је стриц умро, Славојки је био намењен мираз за удају. Одједном је пукла брука због силовања и она се преселила у породицу комшије, ковача Станимира Којића.
Милутин је побегао преко границе. Расписана је потерница, а он је радио у Италији, Аустрији и Француској. Jедног дана појавио се на свом прагу.
„Дошао сам да водим тебе и децу”, рекао је жени. Она није била спремна да одмах крене у свет и због тога је Милутин био огорчен Једне ноћи узео је свој пиштољ и бесно залупио врата. Отишао је у Београд. Повремено се враћао да види жену и децу, вешто избегавајући полицију. А онда се догодило страшно убиство.
Оптужница наводи да је Милутин сачекао Славојку у мраку када је изашла из куће, ударио је мотком по глави и почео да је вуче ка друму. Станимир је чуо запомагање и изашао, па је и њега ударио мотком, а затим пуцао у обоје из пиштоља.
Тужилац је тврдио да нико други није имао разлога да убије Славојку. На земљи, а нарочито на кртичњацима, били су уочљиви отисци великих гумених ђонова са неуобичајеним попречним шарама.
– Отисци воде у правцу Милутиновог пчелињака. Цело село зна да Милутин има љуте псе и да ноћу нико не може да се приближи његовом имању. Сви знају да је дошао из иностранства у војничким чизмама какве у Италији носе припадници америчких снага – говорио је јавни тужилац.
Милутин је рекао да је у ноћи убиства био у Београду и спавао на железничкој станици. Његова жена рекла је да је вече уочи убиства био у селу. Окружни суд у Шапцу осудио га је на смрт.
Адвокат Слободан Суботић поднео је жалбу Врховном суду Србије, који је поништио пресуду и вратио суђење на почетак.
– На месту злочина пронађени су необични трагови и јасно је да је убица имао велика стопала. Међутим, мноштво људи има велика стопала, а вероватно има и оних који носе ципеле са гуменим ђоновима са необичним шарама – рекао је адвокат Суботић на поновљеном суђењу у Шапцу.
Милутин је категорички тврдио да је променио ђонове код једног обућара у Балканској улици у Београду. Обућар је пред судом рекао да га никада није видео.
– Суд је закључио да Милутин лаже. По мом мишљењу, другови судије, логично је да један обућар, изненада уплетен у тежак случај, жели што пре да се извуче и не пристаје да се сети муштерије за којом је у то време била расписана потерница – казао је Суботић.
У обдукционом налазу је писало да ране на телима Славојке и Станимира не потичу од оружја истог калибра.
– Трагови са места злочина воде ка Милутиновом пчелињаку. Он има псе и нико не може да приђе његовом имању. Али, мој колега тужилац је заборавио да каже један веома важан детаљ. Трагови воде ка пчелињаку, али се губе! Пси никога не спречавају да пође ка имању, већ само да уђе у њега. Ако на основу трагова чизама сматрамо да је Милутин убица, зашто онда на основу тога што се трагови губе не бисмо могли да претпоставимо како је убица намерно пошао према кући Поповића да би осумњичио Милутина. Нико не може да буде осуђен на основу претпоставки. Mистерија овог злочина није откривена – навео је адвокат Суботић у завршној речи.
На крају другог суђења Милутин Поповић је ослобођен оптужбе, због недостатка доказа. Тужилац се жалио, али је Врховни суд одбио жалбу.
Преживео Маутхаузен, затварали га комунисти
Адвокат Слободан Суботић (1908– 1975) рођен је у Босанској Градишки. Током 1942. године године ухапшен је и спроведен у логор на Бањици, а затим у аустријски Маутхаузен, где је остао све до 1945. године. Бранио је тројицу оптужених на суђењу Дражи Михаиловићу, а касније је био ухапшен и провео 15 месеци у затвору без суђења. Као председник Адвокатске коморе Србије и Савеза адвокатских комора Југославије, када се режим обрачунавао са „либерализмом”, 1971. године осуђен је на 14 месеци затвора због „непријатељске пропаганде”, а касније је рехабилитован.