Уместо да буду време радости, дружења и породичног зближавања, празници су за неке дани којих се највише прибојавају. Јер, показало се да управо тада има највише случајева пријављеног породичног насиља. Жене у таквим приликама чешће страдају од руке својих мужева или партнера.
Зато би се могло догодити да податак о 30 убијених и више од 3.000 жена повређених у породичном насиљу у Србији у 2017. години – четири од њих су усмрћене само у децембру – не буде коначан број. Многе жртве не пријављују насиље, из различитих разлога. Неке жене верују да ће се насилник поправити, да ће променити своје понашање ако престане да пије или нађе посао, или ако оне „буду боље” према њему... Друге се плаше да остану саме, нарочито ако су економски зависне, немају посао, сопствени стан, уштеђевину... Има и оних које је муж изоловао од родбине и пријатеља или их уцењује децом, као и оних које пристају да буду понижаване, тучене, избациване уз куће, јер немају подршку најближих, или се стиде да признају да су жртве.
Нови Закон о спречавању насиља у породици, о којем је доста писано, значајан је и велики корак, али има много тога што се не може решити „параграфима”. Зато је важно, истиче Весна Станојевић, координаторка Саветовалишта против насиља у породици и директорка Сигурних кућа у Београду, да сви схватимо да смо у обавези да помогнемо када сазнамо за насиље, да га пријавимо, а не да очекујемо да све уради неко други.
„Прва инстанца да се спречи и заустави насиље су закон и институције, а друга инстанца смо сви ми!”, каже наша саговорница.
1. Хоћемо ли погрешити ако кажемо да, упркос новом закону усвојеном у јуну, није смањен број случајева насиља у породици – жене су убијене пред децом, у центрима за социјални рад или у породичним кућама?
Хоћемо, јер је ово питање на које може да се одговори на два начина. Са једне стране насиље се све чешће пријављује, број интервенција које пријављује министарство полиције је све већи, па се стиче утисак да га има све више, али у ствари је број случајева насиља у породици годинама врло сличан.
2. Прецењујемо ли моћ закона, или би казне требало још пооштрити?
Не прецењујемо моћ закона, напротив, добри закони су у основи сваке уређене државе и јако су битни, а казне би у сваком случају требало пооштрити. Најважније је доследно примењивати законе и строго кажњавати насилнике. Требало би мењати дугогодишњу праксу судова да изричу најниже казне за кривична дела која се односе на насиље над женама.
3. Шта значи податак о 10.000 изречених хитних мера за пола године, и 7.500 насилника удаљених од жртава у том периоду? Да ли је прошло довољно времена од доношења закона да би се видели његови стварни ефекти?
Ова бројка значи да су полиција, тужилаштво и центри толико пута интервенисали да би применили одредбе Закона. Како време пролази, тако би и његови ефекти требало да буду све већи – под условом, наравно, да се закон адекватно спроводи и да се све евиденције предвиђене законом воде на прави начин.
4. Постоји ли и даље могућност да полиција, позвана да реагује, за породично насиље каже да је у питању „безазлена кућна размирица”?
Увек постоји и постојаће и таква могућност. То се чешће догађа у срединама где се људи међусобно познају, па се многе озбиљне ситуације заврше само таквом констатацијом.
5. Које су најчешће препреке због којих се Закон о спречавању насиља у породици не примењује доследно у пракси?
Препреке су у схватању ствари: насиље је код нас и даље прихватљив начин понашања, а није прихватљива мера да би насилника требало, макар и привремено, иселити из стана или куће. Често се чује „како да иселиш некога из сопствене куће, то је противуставно, лична својина је загарантована” и слично.
6. Коме жртве породичног насиља могу да се обрате за заштиту, помоћ и подршку?
Полиција је прва институција којој би жртве насиља требало да се обрате, међутим, често чујем да су незадовољне разумевањем, помоћи и ажурности полиције, када се насиље дешава. Важно je истаћи да жртва није увек у стању да се обрати некоме за помоћ када је насилник присутан и када се насиље дешава. Зато је врло битно да то учини неко уместо ње, било да су у питању рођаци, комшије, пријатељи или било ко други ко зна за насиље или чује да насиље траје, дакле, има ту информацију. Свако би у тој ситуацији морао да позове надлежне институције, макар и анонимно. Нема оправдања за непријављивања насиља!
7. Каква је улога вашег Саветовалишта и сигурних кућа?
Наше Саветовалиште има 24-часовну отворену телефонску линију. Ноћу ради телефон 062304560, дакле, и током ноћи, када се као по правилу насиље најчешће дешава, могу полиција и дежурни социјални радници да жену жртву насиља, са децом или без њих, доведу у сигурну кућу како би јој се помогло на адекватан начин.
8. Са ким све сарађујете, имате ли помоћ полиције, центара за социјални рад? Да ли би нова Радна група за сузбијање насиља над женама могла да направи радикални заокрет у овој области?
Сарађујемо са свима који су по закону надлежни да помогну жртвама насиља. Са полицијом, као и са центрима за социјални рад имамо углавном добру сарадњу, мада повезаност и бржи проток информација између нас, могли би да буду и бољи. Кад је реч о новој Радној групи, морам да кажем да не верујем у радикалне потезе. У свим областима у којима би требало да се мења свест људи потребни су време и стрпљење.
9. Где je Србија у односу на друге државе? Да ли насиља има више у богатијим или сиромашнијим земљама, или то има везе са традицијом?
И најбогатије и најуређеније земље света имају такође проблем са насиљем над женама и насиљем у породици. Начин и ефикасност на који те земље реагују на насиље је другачији и бољи. Ступањем на снагу Закона о спречавању насиља у породици и код нас се очекују промене набоље.
10. Како одредити ко је жртва насиља? У последње време има, чак, злурадих коментара да жене користе медијску пажњу посвећену овој теми како би и најмању зађевицу прозвали насиљем? Има ли, у том смислу, „малог” и „великог” насиља?
Лако је одредити ко је жртва насиља. То се види на први поглед. Поменути коментари углавном потичу од самих насилника или њима блиских особа да би оправдали себе или убедили друге да жене користе новонасталу ситуацију. Жене не злоупотребљавају своју несрећу и промашене животе, већ су насилници њих злоупотребљавали годинама. Жене су, на жалост, у Србији увек криве и увек им се мање верује. Нема малог и великог насиља. Насиље је увек огромно.
Точак моћи и контроле
Психолог Душица Попадић, саветница за жртве породичног насиља, однос између злостављане жене и њеног мужа или партнера илуструје такозваним точком моћи и контроле, у којем мушкарац примењује разне облике насиља како би управљао животом жене: емоционално, економски, сексуално, као и застрашивањем и манипулисањем децом….
Физичко насиље служи да учврсти и појача спровођење поменутих тактика. Дакле, ако сматра да партнерка није довољно послушна, не повинује се његовим захтевима, рецимо жели да се дошколује, пронађе бољи посао и економски буде самосталнија, насилник ће применити батине да је врати у круг своје контроле. Ако партнерка размишља да га напусти, покушаће да је одобровољи „ситним милостима”, а кад оде, у две трећине случајева он насиље након раздвајања појачава.
Пракса показује да није реално очекивати да ће насилник променити своје понашање, јер он из њега црпи своју снагу и показује своју моћ, и зато је једини начин да престане да буде пријављен полицији и у кривичном поступку затворски кажњен.
