петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30
ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДРА НОВАКОВ, историчар

Наставници са фесом уместо шешира

Захваљујући својим школама у Османском царству, Срби су били национално свеснији и као такви одолевали притисцима исламизације
Аутор: Мирјана Сретеновићуторак, 26.12.2017. у 22:00
Александра Новаков (Фото приватна архива)

Награду Архива Србије из Задужбине Ђурђа Јеленића добила је историчарка Александра Новаков за књигу „Стубови српске просвете – српске средње школе у Османском царству 1878–1912”, у издању Завода за уџбенике.

„Краљевина Србија је оснивала српске средње школе како би се српски народ у Царству образовао, али и сачувао своју припадност, веру и језик. За наставнике су бирани стручњаци, чији задатак није био само да ученицима пренесу знање, већ и да формирају њихову националну свест”, каже др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске.

 

Поред просвећивања, српске школе имале су за циљ и организацију четничких акција, отпор против грчке и бугарске пропаганде, припрему српског народа за ослобођење од турске власти?

Наставници су били дужни и да се супротстављају бугарској и грчкој пропаганди, а велика је била заслуга и ученика и наставника у помоћи четничкој акцији. Дању су радили у школи, а ноћу водили и спроводили српске чете, бринули се о њиховој исхрани, организовали преноћишта. Многи ученици су током распуста били у четничким одредима. Захваљујући добро организованој акцији српске државе и просветних делатника српску војску је велики део народа Старе Србије и Македоније дочекао као ослободиоце, а не као завојеваче. 

На који начин је Српска богословија у Призрену представљала брану од исламизовања и изграђивања националног духа и свести?

Седамдесетих година 19. века у Старој Србији и Македонији готово да није било школованих свештеника и учитеља. Оснивањем Богословије 1871. османски Срби су добили школоване учитеље и свештенике, а српска држава добила је својеврсни конзулат, који је помогао у спровођењу националног плана. Срби су били национално свеснији, и као такви одолевали су притисцима исламизације. Од тада није било ниједног групног исламизирања, а спречавана су и појединачна. Наставници Богословије су помуслимањене Српкиње тајно враћали родитељима или их пребацивали у Србију.

 

Како је био организован ученички живот у Српској гимназији у Цариграду?

Ученици су пореклом били из Цариграда, али и из Косовског, Битољског и Солунског вилајета. Били су стипендисти Краљевине Србије, живели су у интернату, имали су обезбеђено одело и храну. Будило их је школско звоно, зими у 5, а лети у 4.30 часова. На часовима су били од 8.15 до 12 и од 14 до 16 часова. Имали су часове музике или певања. У 21 час била је заједничка молитва. Свечано су прослављали Дан Светог Саве као вид српске саборности, али и друге православне празнике. Имали су и екскурзије.

 

Због чега је Бранислав Нушић, вицеконзул у Солуну, имао замерке на рад Српске гимназије у Солуну?

Нушић је мислио да ова школа није на нивоу осталих, те је предочио министру Ђорђу Симићу да дозвола за рад школе треба да се пренесе на проту који је био и председник Српске црквене општине; да се за директора школе постави реномирани професор и доведу наставници који својим квалификацијама могу да парирају наставницима других школа. Tако је и било. Школа је пренета на име проте Николе Ђурђевића, председника Српске општине у Солуну, па се могла сматрати као народна, а не приватна. За директора је 1897. постављен Василије Димић, дотадашњи професор Прве београдске гимназије, а стигли су и угледни наставници: Богдан Јанковић, Драгомир Обрадовић, Михаило Вукчевић. Од тада гимназија постаје елитна.

 

У Српској гимназији у Скопљу било је и интерних несугласица, али и проблема наставника са властима? 

Почетком 20. века у Скопљу су постојале три важне српске институције: Конзулат Краљевине Србије, Скопска митрополија и Српска мушка гимназија. Званично и пред турским властима Митрополија је била задужена за рад школе, но, прави власник и финансијер била је Краљевина Србија која је преко свог конзулата управљала школом. Међу личностима тих институција долазило је до неслагања у вези с просветним питањима, али и вођењем четничке акције. Проблем је кулминирао доласком Луке Лазаревића, бившег министра, за директора гимназије. Он није дозвољавао да се Српски конзулат меша у рад школе. Већи део наставника подржавао је Лазаревића, а цео сукоб добио је нежељене размере и српска влада је из све три институције удаљила оне који су доприносили неразумевању.

Иначе, Скопље је специфична средина, супротстављене пропаганде балканских народа су стално биле близу кулминације. Туче српских и бугарских ученика су биле свакодневица, као и лош однос са грчком заједницом, посебно спор око Цркве Св. Спаса. На односе с турским властима се посебно водило рачуна, да не кажем да је бакшиш био најбољи српски савезник. И поред тога често се дешавало да се наставницима забрањује рад...

 

Како је то конкретно изгледало?

Првог директора школе Симу Поповића оптужиле су турске власти да је био виновник Барјачке афере 1896, када је нађен натпис, написан бугарским писмом, са претњом султану ако не изврши тражене реформе. Након Младотурске револуције, 1910, просветни инспектор је директору школе саопштио да све наставнике српске поданике треба да замени османским поданицима. На срећу, Скопска гимназија је имала 16 турских поданика, па је школа могла да настави с радом. Након опсежне дипломатске акције, и српски наставници су враћени на посао.

 

Бугари су и запалили Српску гимназију у Скопљу?

Бугарска пропаганда није се мирила с тим да Скопље постаје центар српске акције и зато су јавно претили да ће запалити нову, велелепну зграду Српске гимназије. Пожар је подметнут ноћу када су деца спавала. Срећом, нико није страдао.

 

Турским властима је чак сметало што поједини професори носе шешире, а не фесове, јер то вређа турска осећања...

Косовски валија наредио је да сви наставници поданици Османског царства носе фес, уместо шешира. Наставници су у почетку то поштовали, али је касније на интервенцију руског конзула у Скопљу, валија ипак одобрио да сви наставници могу да носе шешире.

 

Ко су били предавачи у овим школама?

Међу наставницима је било потоњих чланова Српске краљевске академије: Боривоје Стевановић, Владимир К. Петковић, Глигорије Елезовић, Ђорђе Пејановић, Јован Радонић, Ристо Ковачић и Станоје Станојевић. Било је седам доктора наука. Издвојила бих и књижевнике Петра Кочића и Григорија Божовића. 


Коментари5
f7c07
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
... kako god ... nekom se dopada,nekom ne ... opet otkrivamo dosada skoro nepoznate stranice istorije Srbije i svih drugih koji sa Srbima zive ovde na ovom buretu baruta ...hvala autorki sto je eto ovom knjigom to uradila,hvala Politici za tekst o njenom trudu ... ima jos mnogo toga skrivenog o vremenu petovekovnog ropstava,najveci deo je u turskim arhivima u sadasnjem Istanbulu ... to da se istrazi trebace jedna dobra ekipa istrazivaca - istoricara ...
Vladislav Marjanovic
Knjiga istoricarke Aleksandre Novakov o srpskim skolama u Osmanskom carstvu verovatno ce uci u istoriju jer osvetljava jednu veoma zanimljivu ali i nedovoljno poznatu stranu srpskih politickih akcija na jugu Balkana. U pitanju je ocevidno jedna vrlo dobro organizovana propagandisticka akcija koja je izvodjena u ime oslobadjanja porobljenih sunarodnika, ali koja je, u sustini, imala tipican ekspanzionisticki karakter. Teren je pripreman mobilisanjem nacionalne svesti putem skolskog obrazovanja mladih pri cemu se nije oklevalo da se deca ukljuce u pomaganju oruzanim gerilskim grupama. Iz perspektive 21. veka radi se o jednom pedagoski problematicnom cinu kojim su deca zloupotrebljavana u politicke svrhe. Cilj je, uz podrsku tadasnjih velikih hriscanskih sila, opravdao sredstvo, ali cena je bila visoka jer je nacionalisticka indoktrinacija zaostrila netrpeljivosti u regionu do mere da se posledice osecaju do danas. Korist su imale samo elite, domace i strane, dok je narod to "pozlatio".
natalija
E sa "četnicima" (kasnije "partizanima") smo se baš usrećili evo za 200 g nismo uspeli da stvorilo normalnu (uspešnu, stabilnu) državu nego smo u fazi izumiranja.... Ps. Ova studija mi liči na zloupotrebu istoriskih činjenica u dnevno-političke propagadne svrhe militarizacije.
natalija
Dejane a šta fali Luksemburgu? Svi su mogli u "Malom Princu" da pročitaju i vide ilustraciju "zmiski car progutao slona" (pa ne može da ga prevari). Vidiš meni ta tvoja slika o Srbiji liči na "beloušku" zmiju koja je "progutala slona" naravno ne da nije u stanju da ga "prevari" nego će je to dovesti do "raspuknuća".
Препоручујем 1
Дејан С. Михаиловић
Да није било тих четника та ваша "нормална" држава би била ограничена на Београдски пашалук. Додуше, није искључено да би вама и вашим истомишљеницима и круг двојке био довољан.
Препоручујем 19

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља