Праве колаче и зарађују поред пензије

Сит­ни ко­ла­чи, слат­ке по­сла­сти­це, али и не­из­бе­жна жер­бо, бо­ем и ре­форм тор­та. То је оно што во­ли да за­ме­си ше­зде­се­то­смо­го­ди­шња пен­зи­о­нер­ка Све­тла­на Чон­ка. Ова Бе­о­гра­ђан­ка осми­шља­ва ра­зно­ра­зне ку­ли­нар­ске ђа­ко­ни­је от­ка­ко се уда­ла, углав­ном за сво­ју по­ро­ди­цу и уну­ке, а од­не­дав­но се при­кљу­чи­ла и ти­му кре­а­тив­них су­пер­ба­ка. Реч је о удру­же­њу ко­је за­сад оку­пља се­дам пен­зи­о­нер­ки, на че­лу са Ма­ри­ом Ми­ла­ко­ви­ћем. По­вод за њи­хо­во удру­жи­ва­ње је по­кре­та­ње ини­ци­ја­ти­ве за отва­ра­ње по­сла­сти­чар­ни­це у ко­јој ће, ако бу­де све по пла­ну, од је­се­ни ра­ди­ти упра­во ове ба­ке. 

– На „Феј­сбу­ку” сам чу­ла за су­пер­ба­ке. По­ро­ди­ца ме по­др­жа­ва у овој иде­ји. Укљу­чи­ла сам због ра­зо­но­де, дру­же­ња и осна­жи­ва­ња кре­а­тив­но­сти, али и да по­пра­вим фи­нан­сиј­ски ста­тус – ка­же Све­тла­на, ко­ја је рад­ни век про­ве­ла у спољ­ној тр­го­ви­ни и фи­нан­сиј­ској слу­жби.

Све је по­че­ло од иде­ја да се кроз са­мо­о­др­жи­ви про­је­кат со­ци­јал­ног пред­у­зет­ни­штва кре­и­ра мо­гућ­ност и окру­же­ње у ко­јем би ви­тал­не пен­зи­о­нер­ке по­вре­ме­но ра­ди­ле. Се­дам су­пер­ба­ка не­дав­но је оку­пио Ма­рио Ми­ла­ко­вић из Бе­о­гра­да. Три пен­зи­о­нер­ке је по­зна­вао, а оста­ле су се са­ме ја­ви­ле.

– У Бе­чу по­сто­ји ре­сто­ран у ко­јем ра­де ба­ке. По­се­тио сам га и ка­да сам се вра­тио по­же­лео сам да се спе­ци­ја­ли­зу­јем за јед­ну област, па сам се опре­де­лио за ко­ла­че, уто­ли­ко што на на­шем тр­жи­шту не­до­ста­је пра­вих, аутен­тич­них до­ма­ћих ко­ла­ча – ка­же Ма­рио. 

Да би мо­гао да ре­а­ли­зу­је сво­ју за­ми­сао, а то је ра­ди­о­ни­ца а по­том и по­сла­сти­чар­ни­ца у ко­јој ће ра­ди­ти пен­зи­о­нер­ке, по­тре­бан му је но­вац. Ар­ми­ју рад­ни­ца већ има. Ак­ци­ја при­ку­пља­ња фи­нан­сиј­ских сред­ста­ва за отва­ра­ње ра­ди­о­ни­це по­че­ла је пре­ко плат­фор­ме „Ин­ди­го­го”.

– Чуо сам за кон­вен­ци­ју о груп­ном фи­нан­си­ра­њу, кон­ку­ри­сао и са­да се при­ку­пља но­вац кроз груп­ну кам­па­њу, на по­ме­ну­тој плат­фор­ми. Ако са­ку­пи­мо 5.000 до­ла­ра ко­ли­ко нам је по­треб­но за по­че­так, отво­ри­ли би­смо ра­ди­о­ни­цу. Не­до­ста­је нам не­што ма­ло ви­ше од хиљaду до­ла­ра, а до­на­то­ри су нај­о­бич­ни­ји љу­ди. Нај­ви­ше по­се­та на плат­фор­ми има из Ср­би­је, али ни­је нај­ви­ше нов­ца сти­гло из на­ше зе­мље већ из европ­ских др­жа­ва и Аме­ри­ке. Из Ср­би­је је за­сад упла­ће­но око 950 до­ла­ра – от­кри­ва Ма­рио Ми­ла­ко­вић. 

Ка­да до­ђе вре­ме за њи­хо­во ан­га­жо­ва­ње, су­пер­ба­ке не­ће ра­ди­ти пу­но рад­но вре­ме, јер то ни ни­је иде­ја про­јек­та. 

– Њи­хов ан­га­жман је за­ми­шљен као до­пун­ски, на пен­зи­ју ко­ју ина­че при­ма­ју. Све ба­ке има­ју из­ме­ђу 60 и 79 го­ди­на, а ни­јед­на ни­је про­фе­си­о­нал­на по­сла­сти­чар­ка – ис­ти­че Ма­рио и до­да­је да су све из Бе­о­гра­да. Жи­ве на Дор­ћо­лу, Зве­зда­ри, у Вр­бов­ском, на Ле­ки­ном бр­ду, у Зе­му­ну и на Ка­ра­бур­ми. У ти­му има еко­ном­ских струч­ња­ка, кро­ја­чи­ца, фар­ма­це­ут­ки­ња, сто­ма­то­ло­шки­ња, а за­јед­нич­ка им је љу­бав пре­ма ку­хи­њи и спре­ма­њу ко­ла­ча.