субота, 15.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:07

Гогенова алхемија у Гран палеу

Уз ремек дела изложен је и онај мање запажен и често недовољно цењен део стваралаштва сликара који је, у потрази за непознатим, стално мењао боравиште
Аутор: Гордана Поповићпонедељак, 01.01.2018. у 23:34
Аутопортрет са шеширом, 1893-1894. уље на платну
Берба грожђа,1888, уље на платну
Vairumati, 1897,уље на платну

Од нашег специјалног извештача

Париз – Једино што желим јесте да упознам тај тајновити део себе који још не познајем, написао је Пол Гоген 1889. године Емилу Бернару, чији стил рада је веома ценио, као и одважност да такав стил употреби. Овај цитат, поред којег се посетиоци заустављају („Како има осећај да не познаје себе?”, понеко и упита),  један је од оних који су посебно издвојени на изложби „Гоген алхемичар” у Гран палеу, за коју влада велико интересовање, јер је питање када ће поново у таквом обиму моћи да се види дело овог уметника који је вечито био у потрази за местом где ће његова креативност бити плодоносна.

Та жеља за непознатим терала га је, открива у једном писму, да чини лудости. Управо та црта великог сликара, који је рођен 1848. у  Паризу, из којег је стално бежао, у основи је и ове изложбе која траје до 22. јануара. Његова жеља да истражује непознато, да крпи и  спаја разне материјале заправо је главна црта његовог стваралаштва, као и његовог живота који је провео стално мењајући место боравка. Отуда и назив изложбе јасно указује на његова експериментисања кроз која је трансформисао материјале, а посетиоци изложбе то могу и да виде у пратећим филмовима у којима су реконструисана његова алхемичарска умећа. У том лаганом „врењу и крчкању”, Гоген је тражио свој пут.

Колико год је његово сликарско дело познато, толико су његови други радови  остали мање запажени и често недовољно цењени. Те „споредне ствари” његовог стваралаштва (грнчарство, графике, дрвенарија) или „тричарије” како их је описивао сликар Камиј Писаро с којим се Гоген упознао 1875. године и који га је повезао са импресионистима, изложене су сада заједно са ремек-делима попут слике „Одакле долазимо, ко смо, куда идемо” (димензија 374 са 139 цм), која је за ову изложбу набављена из бостонског музеја. Једну од својих данас најпознатијих слика Гоген је послао пријатељу 1897, а продата је 1936. Сликао ју је болестан, са осећањем да ће умрети, и послао је пријатељу као последњи поздрав.

Али управо поменуто „бављење споредним стварима” открива потпуно нов аспект стваралаштва овог самоуког сликара који је уметношћу почео да се бави у доколици док је радио као помоћник брокера, а касније непрекидно тражио место где ће своју уметност моћи да развије. Нарочито је често мењао боравиште између 1886. и 1889. године, од Париза до Бретање, од Мартиника до Арла. Бретања му дуго служи као резервоар форми, мотиви прекрштених руку се без престанака понављају, адаптирају, прилагођавају. Извесни принципи композиције преливају се од цртежа до керамике, од дрвене скулптуре до слике и тако Гоген постепено напушта праксу импресиониста сликања на отвореном простору да би остварио композиције које он квалификује као „синтетичке”.

Ово истраживање постаје нарочито интензивно доласком Емила Бернара у Понт-Авен августа 1888: уметници раде један поред другог и конфронтација са младим сликаром тера Гогена да удвостручи дрскост форме. „Уметност је апстракција, на несрећу постајемо све више и више несхваћени”, признаје у јулу 1888. Слике из периода Бретање изложене су у Гран палеу под хладном светлошћу, док су оне најпознатије из његовог каснијег периода смештене у последњој сали под светлом пуним топлине.

Његов боравак у Панами, затим на Мартинику 1887, представља први зов тропских предела. „Дошао сам у Панаму да живим у дивљини, знам једно мало острво, готово ненасељено, слободно и плодно. Понео сам своје боје и четкице и очеличио себе далеко од људи”, написао је тада. Између 1886. и 1889, његова дела добијају симболички домет. Уосталом, 1891. године критичар Албер Орије дефинише симболизам у сликарству почев од  Гогеновог дела, које квалификује као „једну уметност идеалистичку, симболистичку, синтетичку, субјективну и декоративну”.

Током боравка у Арлу, где је сликао са Ван Гогом, Гоген је продубио своју концепцију симболизма, а ово истраживање је нарочито приметно на мотиву изнурене жене која се први пут појављује на слици „Берба грожђа” (уље на платну из 1888. године). Током 1889. године ова меланхолична фигура је еволуирала и Гоген реализује бројне портрете једног холандског сликара, свог пријатеља, на платнима и скулптурама у меланхоличној пози. Та фигура опседаће га до смрти.

Велики простор у Гран палеу дат је Гогеновој тахићанској фази. „Идем на Тахити и надам се да ћу тамо и да завршим живот. Ценим да је моја уметност, коју волите, само један зачетак и надам се да ћу управо тамо, у дивљини, да је култивишем”, пише он сликару Одилону Редону 1890. године. Када је први пут тамо стигао 1891. године, Тахити је био само једна француска колонија, сачувавши своју репутацију раја и изобиља, слободе и безбрижности. Гоген је, међутим, разочаран: обичаји и традиција уступили су место религији, а легенде су у стварности потпуно нестале, оставивши само ретке трагове старих митова. Он се ослања на оно што налази, настоји да открије стара веровања на острву поред своје сапутнице Тахићанке, комбинује стилове и мотиве и даје називе сликама на тахићанском језику, стављајући акценат на њихову загонетну димензију. На Тахитију пише и књигу „Ноа Ноа”, у којој су помешани реалност и фикција.

Године 1895. дефинитивно одлази у Француску Полинезију, на острва Маркиз, а 1901. остварује свој сан и гради кућу-атеље коју назива „кућа за уживање” у месту Атуона на острву Хива Оа. На Полинезији је написао и другу књигу „Пре и после”, а ту и умире 1903. године.

Његово дело налази свој исход у окружењу Тахитија и затим острва Маркиз, где је најзад могао да се посвети само уметности и метафизичким истраживањима која су у основи његових декоративних слика. „Све то пева болно у мојој души”, написао је1899. овај принц постимпресионизма,  тврдећи да је уметност апстракција, где треба више мислити о креацији него о резултату. Његове тежње да побегне од свега што је вештачко, да живи у дивљини, да се храни рибом и воћем и да све време посвети креацији, показују, уосталом, да уметнички сензибилитет на исти начин пати у сваком времену.


Коментари2
168db
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevo
Za vreme boravka u Arlu, dok su stanovali u "zutoj kuci" van Gog je odsekao sebi uvo. Tad je Gogen napustioArl. Jedinstvene induvidualnosti.
Beli Medved
Odličan tekst o nesvakidašnjem umetniku

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља